Slušajući to svedočenje i zamišljajući taj prizor, sabirajući pritom lične utiske i nedavna sećanja, nisam mogao da mislim ni o čemu drugom sem o činjenici da je te noći, koliko mi je poznato, prvi put na protestima poletela bojeva municija, i to iz cevi pripadnika takozvanih Kobri. U međuvremenu, upotreba pištolja, premda bez ispaljivanja metka, dogodila se već više puta, zabeležena kamerama ili u svedočenjima ljudi. Snimljen je policajac kako u jednoj ruci drži pištolj, a u drugoj cigaretu. I dok je onaj ispaljeni metak mogao da dođe iz stanja panike (što ni u pogledu komandne niti lične odgovornosti ne bi bilo opravdano), ovde je jedan pripadnik MUP-a Srbije, očevidno neugrožen, pištolj koristio za pretnju i kriminalno kurčenje. Pištolj je vađen na demonstrante, studente, građane. Pištoljem je studentu komandir jedne policijske jedinice u dvorištu Vlade Srbije pretio da će mu ispaliti metak u glavu.
Kada Vučić kaže da je pitanje dana kada će neko biti ubijen, sasvim je jasno da je zapravo izgovorio: pitanje je dana kada ćemo nekoga ubiti i svako to ovde mora da razume kao ozbiljnu kriminalnu pretnju, posebno kada reč ubijanje u svom monologu tzv. predsednik države ponovi pet puta pred ministrom unutrašnjih poslova i direktorom policije kojima pritom tom prilikom nije dozvoljeno ni da pisnu. Važno je da tu pretnju jednako dobro razumeju svi, u Srbiji i van nje, u ambijentu politike, jednako kao u ambijentu organizovanog kriminala. To uostalom i jeste pretnja uspaničenog kriminalca, a ne državnika. To je pretnja pojedinca kome su nasilje i okruženost psihopatama jedino i preostali da njima brani svoje pozicije, ne samo od pobunjenih građana već od svih koji čekaju njegov pad, a kojima će na razne načine ostati dužan ili ih zajedno sa sobom u svoj ambis odvući. Koliko je Vučić zadužen u svetu podzemlja to verovatno samo on zna, mada svakako ponešto znaju i mnogi njegovi saradnici, jedan po jedan žrtvovani pred očima svih koji očekuju da i njih zadesi ista sudbina, bilo u vidu zatvora ili neodložne bolničke nege.
Pretnja upućena iz središta mraka koja „isključuje“ vanredno stanje jer je valjda, kako nam je iz mraka objašnjeno, prevelika gnjavaža to usaglasiti, moguće je da najavljuje odmazdu nad slobodnim medijima, nekakav čin represije kojim bi Vučić, po uzoru na Lukašenka, Srbiju svojim mrakom još više obuhvatio.
U mraku je obračun sa građanima, po shvatanju onog u čijoj glavi mrak odavno vlada, brži i lakši, u mraku se nestaje, mrak guta, ali postoji i ona druga strana medalje u trenutku kada je otpor već odavno zakoračio na put bez povratka. U mraku se i otpor neminovno uzdiže na još viši i odlučniji nivo borbe za oslobođenje. Motivacija plaćenika i ucenjenih kriminalaca teško da se može porediti s podsticajnom snagom ljudi koji se bore za slobodu. Opstanak Vučićeve vlasti već je odavno neprihvatljiv, ne samo za pobunjene građane. Sve je manje prihvatljiv i za Evropu, iritirajuće usporenu i nedoslednu, na čiju veću podršku, nažalost, pobunjena Srbija, politički neodlučna, i ne može da računa ukoliko ne ponudi jasnu proevropsku alternativu i političku viziju.
No svakako je i dobrom delu diktatorovog neposrednog okruženja, a posebno onima čija imena, fotografije, potpisi stoje na svedočanstvima pljačke i smrti, jasno da je ukinuta svaka mogućnost povratka na staro ili povratka na bilo šta. Nema nazad. Previše je mrtvih, previše pokradenog novca, previše unakaženih gradova i uništenih sela, previše korupcije koja ostavlja nepobitno jasne tragove.
Koje se sudbine Vučić više plaši, da li ga više brine suočavanje s neispunjenim kriminalnim obavezama ili odgovaranje pred zakonima zemlje čije je zakone pogazio, njima se šegačio i konačno ih u potpunosti obesmislio, da li ga više plaši stihija odmazde ili sistemska i zakonita pravda, i upućuje li svoje pretnje iz straha ka jednoj više nego drugoj sudbini, ne znamo niti je to važno.
Ono što jeste važno je da je ovom društvu nasušno potrebno pravično i javno suđenje Aleksandru Vučiću. Ne zato da bi se tiranin ponizio ili da bi se nad siledžijom nadvila neka druga pobednička sila, ponajmanje da bi se jedan kriminalac uzdigao na oltar žrtve poslovičnih srpskih podela, već naprotiv, kao čin kulturnog, moralnog, ljudskog oporavka ovog društva.
Potrebno je tim suđenjem ne samo njega već celu Srbiju suočiti sa decenijama sistematskog zaglupljivanja, navikavanja na laž, gutanja populističkih udica. Potrebno je da građani ove zemlje najzad razumeju, makar i retroaktivno uoče i raspoznaju onaj famozni mali korak koji deli kič od krvi, banalnost od zla. Potrebno je suočiti se s prihvatanjem korupcije kao načinom mišljenja, s tišinom kao odlukom mnogih da pogaze sopstvenu ljudskost. Potrebno je sagledati sklonost većinskog društva da glupe nacionalne stereotipe pretvara u verbalno nasilje i pred agresivnim, šovinističkim režimom stoji kao pred odrazom u ogledalu.
Potrebno je, najzad, utvrditi da to što je nekoj protuvi uspelo da kroz očigledne i prostačke laži, neukus, siledžijstvo, podmićivanje i ponižavanje građana izgradi sistem kriminalne moći kojim je Srbiju doveo na korak do potpune propasti, ne govori toliko o protuvi koliko o nama samima.