Rame uz rame sede Šešeljev potrčko i Miloševićev šegrt, iza njih godine krvi i razaranja države. Šegače se o tome ko je kad i na koga vadio pendrek. Lupetaju. Obećavaju stranom eksploatatoru zemlju koju za njega otimaju od seljaka, građana, studenata.
Diktator zna, kao i svaki kvislinški sluga, da mu je represija jedini preostali put, ali i strepi da mu je upravo to prečica za propast. Ne može više da kontroliše gradove, ulice, trgove, jedva kontroliše i samoga sebe. Zaboravan je. Poziva na dijalog, a zaboravlja da niko s njim više nema o čemu da razgovara. Poziva na vraćanje u institucije koje je odavno srušio, na referendume koje je unapred pokrao. Najavljuje da će sam ubediti narod u to šta je za narod dobro. Uguraće ih u autobuse, preplašene i ucenjene. Poslaće ih na uobičajeni prinudni rad: da negde zgurani i poniženi slušaju njegove laži.
I sve to, nesumnjivo, zna i državna sekretarka Nemačke, dok samo dva dana nakon ogromnog protesta u Beogradu i samo jednu noć nakon hapšenja trojice aktivista koji su za prekršajni postupak dobili kaznu zatvora, izjavljuje da to što će se u Srbiji kopati litijum, zapravo, ne nudi nikakvu garanciju za članstvo Srbije u Evropskoj uniji; za to, naime, ostaju kao neophodne stavke vladavina prava i rešenje odnosa sa Kosovom, no svakako je za Srbiju neuporedivo bolje, kaže, da se eksploatacija litijuma odvija po evropskim, a ne po kineskim standardima.
Izjava neobično glupe konstrukcije, koja s jedne strane precizno podseća na aktuelno izostajanje vladavine prava u državi Srbiji, a s druge, tu istu vladavinu prava ignoriše, govoreći o implementaciji evropskih standarda isključivo na osnovu dogovora sa jednim ratnohuškačkim diktatorom i njegovom kriminalnom svitom.
Licemerje izjave naravno da je obogaćeno trenutkom: sama ideja da se u diktaturi kakva je aktuelna srpska država, u kojoj se gaze elementarna ljudska prava može računati na primenu bilo kakvih standarda, nesporno je van pameti, i pre svega govori o potpunom izostanku interesovanja za činjenice, nonšalantnom, gotovo naprednjački suludom izvrtanju stvarnosti. Utoliko pre što dolazi od političarke iz redova nemačkih Zelenih koji, izgleda – a u nedostatku bilo kakve (vidljive) inicijative srpske proevropske opozicije – potpuno zanemaruju upravo sopstvene, pa i evropske zelene politike, te su zarad rudarenja „kritičnih materijala“ neophodnih za automobilsku i vojnu industriju spremni da previde resurs od apsolutno primarnog značaja za samu Evropu – pijaću vodu.
Koliko mi je poznato, niko dosad od zvaničnika EU koji trabunjaju o značaju rudarenja litijuma u Srbiji reč nije rekao o ogromnom podzemnom basenu čiste, pijaće vode ispod Mačve, koji ne samo da se rudarenjem zauvek pretvara u otrovni podzemni brlog, već i neminovno širi vodotokovima koji dosežu mnogo dalje od jedne žrtvovane kolonizovane oblasti. Za Evropu je svakako mnogo isplativije, kako mnoga zvanična dokumenta Evropske unije navode, da se eksploatacija kritičnih materijala odvija „na tlu Evrope“, pri čemu se Srbija ekskluzivno ubraja u Evropu, no samo u geografskom, ali ne i vrednosnom smislu. I gotovo da je neverovatna kratkovidost koja iz takvog stava proističe, stava koji je mešavina mnogih pa i evropskih psihopolitičkih kriza, jedne Evrope koja toleriše režim koji čitavu deceniju marljivo radi na proizvodnji mržnje prema Evropi, na ukidanju svakog, a prvenstveno evropskog identiteta, stvarajući od Srbije ne samo ekološku bombu, već i jednu opasnu, prezaduženu i ucenjenu teritoriju, pejzaž smuljanih geopolitičkih interesa gde se više i ne zna šta je čije, šta je kome poklonjeno, a šta obećano, i po kojoj vršljaju antievropske obaveštajne službe sa sve naprednjačkim ministrima na svojim platnim spiskovima.
Nažalost, u sferi opozicione stranačke politike režim nema ni moćnog, a reklo bi se ni realnog protivnika. Ekološka udruženja, kao pre nekoliko godina, još jednom nose jedinu realnu iskru pobune i jedine bude istinsku snagu građanskog bunta. Opozicione stranke kao da su, raspadom koalicije Srbija protiv nasilja, nestale sa pozornice političkih događaja. Urušenoj u sebe, srpskoj građanskoj i proevropskoj opoziciji predstoji mučan oporavak koji se, međutim, teško može ostvariti a da isti pojedinci i organizacije sutra budu nosioci ma kakve kredibilne političke borbe, a kamoli da bilo ko poveruje u njihovu sposobnost za kolegijalnost i zajedništvo.
A zapravo, baš u tom potpunom odsustvu stranaka, ne pamtim da je ikad bilo većeg proevropskog skupa, ne samo u Srbiji već na geografskoj karti Evrope, od protesta koji se u subotu dogodio u Beogradu. U redu, malo sam subjektivan, ali za mene je tog dana na Terazijama buknula Evropa. Autentična, slobodna, građanska Evropa, antifašistička i antikolonijalna, koja se ovih dana, valjda više nego bilo gde, upravo ovde u Srbiji brani. I oni koji su na Evropu s pravom kivni, i oni što za nju ne daju pet para, bili su toga dana pravi Evropljani koji zahtevaju – i zato što zahtevaju – sve ono na čemu Evropa počiva, koji upravo u skladu sa evropskim agendama i standardima, a motivisani isključivo zdravim razumom i željom za slobodom, brinu o svojim resursima, o svojoj životnoj sredini, o pitkoj vodi, o poljoprivredi, o svom održivom razvoju.
Šteta je samo, velika šteta, što su se, imajući sve to u vidu, nekim čudnim alhemijskim postupkom (zapravo, reklo bi se, sasvim bazičnim, koruptivnim i primitivnim) srpsko olimpijsko zlato, srebro i bronza u ponedeljak uveče, na onoj terasi Skupštine grada, nekako đuture stopili u laki metal zvani litijum. U sirovinu srpske budućnosti. U leteće automobile i delfine na litijumski pogon. A bilo je tamo, kažu, silnog sveta koji je skandirao „Rio Tinto, marš iz Srbije“. Kažu i da se to sasvim dobro čulo na toj terasi, ali niko od svih tih momaka i devojaka ovenčanih olimpijskom slavom, da ne spominjemo najboljeg sportistu sveta, nisu pomislili da su jednim jedinim gestom, jednom jedinom rečenicom, tog časa mogli da promene istoriju Srbije.