Podbulo lice saopštava nam da će se osvetiti i nije mu prvi put. Zna, još od mladosti, da kad preti stiče u sebi privid postojanja. Preti i vređa, spominje nam porodice, psuje nam kućno vaspitanje, najavljuje krivične prijave u okvirima svog privatnog državnog razbojništva. Kad ne preti on lično, njegovim rečnikom preti njegova utrenirana bagra. Sada kad mu kriminalni posao nije pošao za rukom – zločinački poduhvat u koji je, zajedno sa sobom, povukao kompletnu vladajuću garnituru, ministre u Vladi, predsednicu parlamenta, korumpirane službenike – u glavi vrhovnog psihopate uobličava se, dakle, onaj osnovni, najstariji motiv, jači od svih motiva: osveta. Poznaje on u sebi tu huligansku osvetu, pohode organizovanog šljama koji proteruje, mlati i ubija, a kad već ima i državni aparat na raspolaganju, onda i hapsi, konfiskuje, maltretira, organizuje atentate i do smrti premlaćuje u policijskim stanicama.
Teško da se može navesti makar i jedan čin lukrativno motivisanog nasilja naprednjačkog režima kojem su građani, gradovi i priroda ove zemlje bili bestijalno izloženi poslednjih godina, a koji istovremeno nije bio i čin besmislene, no ipak sasvim precizno motivisane osvete.
Juče, utišanog tona, televizijska slika podbulog lica mogla je upravo te reči da prenese gledaocu: Hoću da vam se osvetim. Za šta? Kako za šta? Hoću da vam se osvetim za sve godine svoje ništavnosti. Za ništavnost koju u meni tako nemilosrdno uviđate, za ništavnost koju nikad uspeo nisam, uprkos celokupnoj svojoj vlasti, uprkos svim svojim lažima, da u sebi ne vidim, da od sebe sakrijem.
Dobro… svakako je mnogo realnije da tu nikakve introspekcije nije bilo. Godinama već pacijent jasno daje do znanja da mu poniženje ne budi osećaj sramote već gađenja. Gađenja ne prema sebi već prema svemu oko sebe. Odvratni su mu i svi ti njegovi „novinari“, svi ti dupelisci i prišipetlje, udvarači i imitatori, sve te beživotne lutke skrojene po njegovom frustriranom liku. Pomislio sam u jednom trenutku da će se sred konferencije za medije ispovraćati tu pred svima, izliti žuč i sluzavi bes po toj prostoriji, po mikrofonima i kamerama.
A eto, o prirodi i motivima njegove osvete govori i njen prvi čin: momentalni pokušaj prekida svega što državu još makar formalno drži vezanom za Evropu. Iracionalno odbijanje odlaska u Brisel nije ništa drugo sem postupak histeričnog derišta koje lomi skupe igračke, koje besno razmazuje svoje fekalije po svemu i svakome ko mu dođe pod govnjivu ruku.
Naravno da je evropska Srbija – ono što je od samog početka najdublje mrzeo – prvo čemu se sveti, čak i ne tražeći izgovor. Ne brine ga ni najmanje što za takav potpuno apsurdan postupak nema ama baš nikakvog opravdanja. Ne zanimaju ga više opravdanja, objašnjenja, izvrtanja, sve što mu uobičajeno služi da spakuje poneku laž. Vrhovni psihopata podlegao je svom vrhovnom poremećaju i ništa se tu sem poremećaja više ne vidi, ništa drugo iz njega ne govori. Nažalost, u ovom času to ne čini njegovo zlo manje opasnim, naprotiv. Dok se nižu sekvence koje najavljuju kraj zlog srpskog usuda, još uvek tu nema onog završnog i umirujućeg pogleda ka suncu.
Nije Generalštab odbranjen. Još nije jer odbrana i oslobađanje se ovde, za razliku od naizgled većinskog mišljenja po tom pitanju, neće događati postepeno, makar ništa ključno, već odjednom, kao lavina.
Dva su očigledna razloga za to. Prvi, jer sa ove naše, uslovno rečeno, pobunjene strane, mora postojati svest o neophodnosti potpune promene, a da bi se ona dogodila, okupator mora da bude svrgnut potpuno i bez ostatka (što ne treba brkati sa godinama lečenja društva koje predstoje). Drugo, jer to od čega se ovo društvo oslobađa ne dopušta nikakav kompromis sa stvarnošću niti je ma kakva stvarna promena moguća sve dok i najsitniji toksični ostatak ovog čudovišnog režima bude politički živ i koruptivno delotvoran.
Najzad, svrgavanje režima podrazumeva i rušenje čitave konstrukcije laži na kojoj on počiva, a koja je, nažalost, u znatnoj meri ugrađena u tkivo i sistem mišljenja i onog dela društva koje mu se načelno suprotstavlja. Nažalost ili na sreću, oslobađanje od takvog stanja stvari ne može se događati postepeno. Ne može jer susret sa stvarnošću dolazi odjednom, a ne u parčićima. Dokle god je rasparčana, to nije stvarnost već samo još jedna od njenih loših imitacija.
A stvarnost se ovde, između ostalog, zove Kosovo, zove se Evropa, zove se Srebrenica. Stvarnost ima mnoga imena. Za građane ove ukinute države sva imaju identičan smisao i značenje, i to već više od tri decenije, a svode se upravo na to što se uobičajeno nalazi na strani suprotnoj od zla: razum i odgovornost.
Svako kome je iskreno stalo da ovom zlu vidi kraj, a još uvek sumnja gde se stvarnost može sresti, možda bi za početak bilo razumno, pa i odgovorno da je potraži u ogledalu.