Dejan Atanacković: Neugodni svedok i savršena žrtva

Režim se slama i raspada, a Beograd nam i dalje pred očima nestaje. I sada, kada je režim sateran u ćošak, još se strepi od njegovih mnogih dugoročnih rušilačkih planova i ta se strepnja proteže duboko u predstojeće dane i godine, možda i dalje no što se i sami pripadnici režima nadaju da će njihov kriminal nesmetano trajati.

Ono što je sigurno, režima će biti dokle god je njegovih gradilišta, dokle god se tokovi kriminalnog novca budu držali svojih zacrtanih putanja.

Danas, kada su od mosta ostali samo uporni i čvrsti čelični lukovi, kada su pristupi mostu sa obe strane reke uništeni, kao što je svojevremeno bila namera nacističkog okupatora, pitanje koje ostaje jeste šta su sve tačno, tokom poslednjih meseci, bili odlučujući razlozi za dovođenje mosta u stanje u kojem se sada nalazi. U kojoj meri je to bila sama režimska namera da opljačka grad, da se osveti gradu, kao dosledan nastavak urbicida devedesetih, a u kojoj niz tužno pogrešnih političkih procena mnogih koji se režimu danas suprotstavljaju, a čijom je odlukom most, već mesecima pre no što je rušenje počelo, proglašen za politički neisplativu bitku. I već je ta dilema, reklo bi se, dovoljno rečita. Dovoljno govori o jednoj decenijskoj naviknutosti na zapuštenost ovog društva, zapuštenost koja se krije u rupama u pamćenju, te samim tim u sistemskoj korupciji koja je istovremeno instrument i proizvod zaborava, i koja je pod ovim režimom samo dostigla svoj dosad neslućeni vrhunac.

Reč je, uostalom, o zapuštenosti kojoj je Stari savski most upravo jedno oporo svedočanstvo, a mnogima i nepoželjni svedok, u društvu naviknutom da kalkuliše s političkom upotrebljivošću na račun sopstvenog dostojanstva i identiteta, društvu koje nije umelo, a zapravo nije htelo, da poveže neke od ključnih činjenica koje se tiču sopstvenog interesa i izbori se sa avetima svojih prošlosti.

Sto dvadeset hiljada potpisa građana koji su pre nekoliko godina zahtevali da se Stari savski most proglasi kulturnim dobrom, okasneli su nekoliko decenija. Taman toliko da dočekamo da ga neka budala nazove nacističkim. Taman toliko da to što se zove Zavod za zaštitu spomenika postane sredstvo nečuvenog skrnavljenja spomeničke kulture, te da i most postane jedna od njegovih brojnih žrtvi.

Jednom kad osvane veliko ništa, ili kad to ništa očvrsne u neku novu opipljivu laž, biće onih što će reći ništa tu nije ni moglo da bude drugačije. Kao što uostalom već govore. I kao što, uostalom, već nestaju mnoga mesta sećanja. Kao što pod vođstvom Memorijalnog centra Staro sajmište nestaje pamćenje o Starom sajmištu. Kao što nestaju čitavi paviljoni nekadašnjeg logora, dok drugi, nekada mrtvačnice i mučilišta, trajno ostaju kafane i teretane. Nestaće, kao što je prekopan memorijalni park i u njemu odavno zaboravljene masovne grobnice. Kao što, uostalom, i neke druge sasvim skorašnje masovne grobnice na periferiji Beograda, kao nesumnjiva posledica svega prethodnog, ostaju neobeležene u prostoru i svesti grada i građana.

Na temeljima zaborava, ništa ne raste, ništa ne pušta koren, sem neuglednog i bolešljivog korova, baš kao i na hiljadama hektara deponija građevinskog otpada gde već čitavu deceniju završava istorija Beograda.

Doprinos nestajanju Starog savskog mosta pripašće mnogim uglednim članovima ovog društva. Njihova imena, profesora, dekana, direktora uglednih instituta, naći će se rame uz rame s notornim rušiteljima i kriminalcima. Pripašće čast da su ubili jedan most članovima akademske zajednice koji su stavljali svoja imena na saglasnost za nezakonita rešenja, koji su davali doprinos tajnim ugovorima, dodeljivanju poslova privilegovanim režimskim firmama, nezajažljivom zaduživanju države, koji su svesno učestovali u održavanju opasne sive zone u rušenju i gradnji, i koji su, konačno, doprineli primeni identičnog koruptivnog sistema koji je u međuvremenu odneo šesnaest života u Novom Sadu. Pripašće ta čast, naravno, onima koji su rušiteljsku režimsku firmu, Milenijum tim, nazivali društveno odgovornom kompanijom i s tim individuama razmenjivali zagrljaje i penkala za potpisivanje memoranduma o saradnji, a neko će pamtiti sva ta imena i čekati, nadam se i dočekati, da okupatori i saradnici okupatora zajedno odgovaraju.

Šator mostobrana koji je kraj Starog savskog mosta stajao gotovo pola godine, više nije na tom mestu. Odlučeno je da se preda studentima Poljoprivrednog fakulteta, za potrebe blokade RTS-a u Košutnjaku. Na šatoru, koji je tokom tih meseci borbe za most s vremenom sve više postajao simbol jednog gotovo utopijskog nastojanja, više ne stoje znamenja te borbe, pa ni lik Miladina Zarića. A mislim da je trebalo da, makar u svojstvu učitelja, ostane deo te krhke, platnene arhitekture.

Tokom zime, kada bi duvala košava, te smo platnene zidove držali kao da se držimo za jedra, a na toj ledini kraj mosta košava je zaista duvala jako, i dešavalo se da pomislimo da ćemo svakog časa nekud odleteti. I šator i svi mi u šatoru.