Vlada je pala. Dokusurila ih je Autokomanda. Nema više nijednog ministra koji je nadležan nad policijom. Podbulo zlo Ivice Dačića može sada samo da čeka da po njega dođu oni kojima je komandovao. I sami policajci javno kažu da im se sve smučilo. Potpisuju peticiju protiv režimskog nasilja. Čekaju neku novu naredbu. Možda će doći od studenata.
Vreme je da se Srbija oslobađa. Dok ovo pišem, počinje protest u Novom Sadu, tamo je juče iz nekog naprednjačkog brloga ispuzao šljam sa bejzbol palicama. Kukavički su napali studente i ozbiljno povredili jednu devojku. Razbili joj vilicu. Valjda oni isti što kače mrtve zečeve na ograde osnovnih škola. Ili oni slučajni posetioci Matice srpske, posvećeni svetosavlju, koji grabe studente za vratove po nalogu nekog korumpiranog pesnika.
A nije to ništa čudno. Toliko je loših i lažnih pesnika ovde zasralo stvar. Toliko se banalnosti izlilo, toliko se kiča pretvorilo u krv. Tek nam predstoji zadatak da sagledamo, klasifikujemo, imenujemo svu tu nataloženu sramotu.
Pre nešto više od deset godina nešto se strašno dogodilo ovom društvu. Sve što je devedesetih ostalo nezalečeno tek je tokom vladavine ovog režima doseglo svoj gangrenozni vrhunac. Pokazalo se sasvim mogućim da ljudska beda, nemoral i neukus postanu viralni. Da se specifična vrsta gluposti pomešana s nadmenošću izlije poput fekalnih voda i zarazi ogroman broj ljudi.
Od jednih je napravila tužno i ucenjeno roblje što kliče svojim tiranima, od drugih je napravila tirane koji kliču najgorem među njima.
I važno je sada svega se setiti, pročešljati sve mučne događaje. Ne sme iz sećanja, jer u sećanju je dokazni materijal, da bude izostavljena nijedna ljudska žrtva. Nijedna srušena kuća. Nijedna porodica izbačena na ulicu izvršiteljskim nasiljem. Ne sme da se zaboravi nijedan ukradeni dinar ugrađen u idiotske režimske spomenike, u lažna javna preduzeća, u privatna obezbeđenja. Ne sme da se previdi nijedan kvadratni metar otetih gradova, ni sve što je soliterima pralo krvavi novac, a građevinskim otpadom zemlju i potoke pretvaralo u jalovišta. Ne sme se zaboraviti nijedan spomenik kulture koje su njihovi zavodi za spomenike kulture sravnili sa zemljom. Ne sme im se oprostiti nijedna tabloidna laž i prostakluk od kojih je kriminal bujao, a korupcija postajala način života.
A ne sme se zaboraviti ni crkva optočena zlatom, ni svi oni što se krste krvavim prstima, ni kripte s podnim grejanjem u kojima se huljama dele noževi.
A uobičajeno je, nekako, da se u času kad se događaji ozbiljno zahuktaju, kad se dođe do one tačke gde se mnogi iznenade kako je, zapravo, bilo lako dotle doći i kako je stvarno sramota da tu nismo stigli pre, da se tada obznani trenutak kada mnogi počnu da sumnjaju da će neko, baš u tom poslednjem času, zbog straha, indiferentnosti ili ličnog interesa upropastiti stvar.
Jer evo, već se bacaju udice, režim će pokušati da isuviše često alavoj, isuviše često bezidejnoj opoziciji uvali nove izbore. Ali biće da im ovoga puta to neće uspeti.
Jer gotovo je sa vladavinom kriminala, gotovo je sa strahom. Zatvaraju se vrata čak i za mnoge pogrešne i sebične odluke. A ako je zaista tako, pa nema onda tu ničeg prelaznog što kriminalu, strahu i sebičluku ostavlja prostor i značaj. Nema prelazne vlade sa ubicama, falsifikatorima, sa onima koji krvavom rukom žrtvama pokazuju srednji prst.
Nikakvi izbori sada ne dolaze u obzir i valjda se sad ta rečenica koju izgovaram ne znam već koji put otkad se opoziciji bacaju otrovne izborne udice konačno ispostavlja kao većinski stav.
I to stav koji je, bez obzira na to što je većinski, gle čuda, i razuman.
Da, evo, da najzad kažem i to: ja želim da studenti preuzmu vlast. Saopštavam to kao iskren iskaz svog političkog osećaja, svoje tendencije ka idealnom, samim tim možda i svoje naivnosti. A ipak, nemam nikakve dileme da je to grm gde je onaj žrtvovani zec sasvim živ i zdrav i čeka da potrči. Neka svaki fakultet preuzme ingerenciju za specifično državno pitanje. Neka odluče plenumom.
Nemaju iskustva? Pa ima li neko u ovoj zemlji ko je makar približno pokazao da svim svojim iskustvom raspolaže bolje i pametnije od ove „neiskusne“, intuitivne, mudre studentarije?
Nemam pravnu formulu za to. Ne bavim se time. Revolucija svakako mora da se dogodi jer se već događa. I kako drukčije i zamisliti vladavinu studenata sem putem revolucije?
Neka mi oproste na lakovernosti i neumerenom entuzijazmu oni koji će to tako tumačiti. Možda je to zaista utopijska ideja, proistekla ni iz čega drugog do moje fasciniranosti utopijama.
Ali u ovom času stojim iza svojih reči i tvrdim: studenti to mogu.
Neka vode društvo u budućnost, pa i nek to bude, zašto da ne, jedna fantastično ostvarena utopija, utopija koja postaje stvarnost. Neka se piše o tome u udžbenicima istorije, kako su studenti i đaci – u jednoj maloj balkanskoj zemlji, dok su ih mlatili bejzbol palicama, dok su neki bednici i primitivci pljačkali i ponižavali njihove roditelje, dok su im kačili mrtve zečeve na ograde škola, dok ih je korumpirana crkva nazivala antihristima – ustali, organizovali se, saterali u ćošak jednog beskrupuloznog diktatora i kriminalca. Oduzeli mu reč. Obesmislili ga. A zajedno s njim i sve zlo koje je iz njega i oko njega izbauljalo.
Neka bude to, konačno, jedan autentični, a valjan i potpuno istinit događaj srpske istorije, od kojeg će sve ono što su kroz istoriju bile laži i poluistine, kompleksi i sputane agresije, otvorene bestijalnosti i povodi za kolektivni stid, postati samo kraj jednog poglavlja, u knjizi koja tek treba da bude napisana.