I mi govorimo o tome sada, isto kao što smo govorili pre godinu, pre osam, devet godina, i gledamo kako se društvo oko nas menja, kako se građani bude, gledamo studente koji nas vode i sami se čudimo i divimo koliko nas to puni nadom i snagom da se borimo.
Ali mi i dalje govorimo – jer to vidimo pred sobom – i dalje govorimo o razaranju i nestajanju grada, i ne vidimo tome kraj.
Neko će reći – sporedna je to borba, ima važnijih stvari. Ali – ima li zaista?
Jer ne borimo se mi ovde za gvožđe i beton, ne borimo se ni za trajanje nekakve gradske panorame i nostalgije. Naravno, borimo se za jedan simbol, pa i za više od simbola jer ovaj most je istorijska knjiga, ovaj most i njegova priča bi svakom gradu bili ponos.
Ali mi se borimo pre svega zato što nećemo da više čekamo i strepimo od novih nadstrešnica. Nećemo da gledamo kako identične koruptivne šeme ovog režima pred nama otvaraju nove strašne i smrtonosne zamke, za živote ljudi, za živote gradova.
Kome nije bilo dosta petnaestoro mrtvih, neka mirno gleda kako most nestaje.
Mi to nećemo.
Nećemo da trpimo nasilje tajnih ugovora, nasilje skrivene dokumentacije, nasilje zaobilaženja zakona i procedura, nasilje nestručnosti i gluposti uposlene u profit i politiku.
Jer to je borba za ovaj most – borba protiv najstrašnijeg neprijatelja ovog društva: korupcije, sistemske korupcije koju je ovaj režim posejao kao otrov i koju sada žuri da požanje. Nije slučajno, da su baš sada, u proteklih par nedelja, režim i njegove kriminalne firme, prešle u divljački napad. Čerupaju nam most, komadaju ga, spremaju se da ga kao krvoločni trofej nasade na razrovani Spomen-park Sajmišta, na mesto stradanja i sećanja na stradanje.
A neko bi mogao da kaže: nije samo režim taj koji ruši ovaj most. I mi se s time takođe moramo suočiti. Jer, ruše ga mnogi korumpirani pojedinci, ruše ga ugledni pripadnici akademske zajednice, instituti i zavodi, ruše ga doktori nauka, ruše ga rupe u zakonu u kojima pripadnici mnogih struka nalaze pogodno tlo za lične interese. Ruše ga arogantni i koristoljubivi ljudi koji će vas gledati u oči i reći: ma nisam ja za ovaj režim, ja samo radim svoj posao.
Ali kad sve to nabrojite, pa to je režim. Ne bi bilo ovog režima da nema takvih ljudi. Nema režima bez korupcije i bez snishodljivih koji se korupciji predaju.
I akademska zajednica u svemu tome ima odgovornost i obavezu, ima odgovornost i obavezu da menja sistem, a mi danas imamo ugledne profesore, dekane, upravnike instituta, koji završavaju poslove za režim, kako bi se legalizovalo bezakonje, kako bi se opravdale odluke kojima se otima javni novac i pune privatni kriminalni džepovi.
I zato je sada veliki posao pred svima nama koji verujemo da se ovo društvo istinski i dubinski može promeniti. A to je suočavanje s nama samima. Suočavanje s našom ličnom odgovornošću, s našom iskrenom odlučnošću da menjamo ovaj svet. I kako to obično biva, uvek u tome moramo najpre da pođemo od sebe.
I zato bih zamolio i sve one opozicione odbornike u Skupštini grada da pođu od sebe i da razmisle koliko su i oni sami doprineli, koliko su zaista pomogli, da se ovaj most odbrani. Čast izuzecima.
I reći ću vam sada, jer u to duboko verujem, biću siguran da ovaj režim pada kada se zatvori prvo kriminalno gradilište. Ovo ili bilo koje drugo. Jer kada se jedno kriminalno gradilište zatvori, kada jedan režimski bager stane pred silom građana, kada jedan kamion Milenijum tima shvati da nema kud, e to je sistemska promena.
Zato vas molim, zato vas pozivam, hajde da zaustavimo kriminal na terenu, i ovaj režim će pasti, jer ni od čega drugog sem od kriminala ovaj režim nije sazdan.
Mi mostobrani ostajemo ovde, jer smo tako odlučili, a na građanima, studentima, ljudima mnogih profesija kojih se to tiče, jeste da odluče da li će nam se pridružiti u ovim odsudnim danima.
Malo nam je vremena preostalo, ali znam, uveren sam da i dalje možemo da odbranimo naš most. Jer to je lep most. Što bi rekao moj drug Daniel Kovač, pa imamo li mi neki lepši most od ovog? A ovaj režim koji nam ga otima, ne smemo zaboraviti, to je jedan kukavički režim, koji ima samo silu, a nikad sila nije dovoljna kad se u ljudima probudi želja za slobodom.
Naš herojski most je tu da nas na to podseti.
(Govor na protestu ispred Starog savskog mosta, 24. februara)
Dejan Atanacković (Beograd, 1969) je multimedijalni umetnik i predavač na više univerzitetskih programa u Firenci. Od 1996. realizuje samostalne izložbe i kustoske projekte. Dobitnik je NIN-ove nagrade za 2017. godinu za svoj prvi roman Luzitanija. Bio je odbornik Skupštine Beograda sa liste Zajedno, a sve je angažovaniji kao građanski aktivista u Srbiji i zaštitnik ugroženih objekata, poput Starog savskog mosta, Generalštaba i Sajma.