Danko Runić: Posledice (ne)činjenja

Pamtim Mirka Marjanovića, predsednika Vlade i Miloševićevu produženu ruku, dobro pamtim i potpredsednike Vojislava Šešelja i Tomislava Nikolića (kasnije potpredsednika Vlade SRJ), kao i ministra za informisanje Aleksandra Vučića.

Siguran sam da i učinke te Vlade danas svi dobro pamte, ali zbog mlađih čitalaca nije na odmet da ponovim da je tadašnja politika između ostalog proizvela zakone kojima su sistemski ograničavana, a često i ukidana ljudska prava i građanske slobode koje je garantovao Ustav i međunarodni akti. Suspendovano je pravo na slobodu govora, sloboda štampe, ukinuta je autonomija Univerziteta.

Cilj donošenja Zakona o informisanju bio je da se izvrši pritisak na nezavisne medije i sve novinare čiji rad je bio kvalifikovan od strane vlasti kao „protivdržavni“. Prekršajni sudovi su u roku od 24 časa bili obavezni da odluče po tužbama protiv medija podnetih od strane fantomskih organizacija koje su funkcionisale u službi režima. Kazne su bile drakonske, a veći broj medija je zabranjen i ugašen.

Posledice činjenja te Vlade bile su sastavljanje spiskova nepodobnih medija, progon političkih neistomišljenika i ostavke brojnih uglednih profesora Univerziteta. Stvarana je atmosfera u kojoj su opozicioni lideri, nepodobni novinari i intelektualci prograšavani izdajnicima što je rezultiralo otvorenim pozivima na linč čime je vlast zapravo stavljala metu na leđa svim pojedicima koji su bili dovoljno hrabri da joj se suprotstave. Neki od njih su životom platili zalaganje za slobodu, demokratiju i ljudska prava, a većina ubistava do danas nije rasvetljena.

Nakon završenih studija odlučio sam ipak da se vratim u Beograd. Osećao sam odgovornost da te 2005. godine kroz politički angažman i rad u nevladinom sektoru doprinesem da se Srbija nakon ubistva Zorana Đinđića i sprovođenja politike koja je predstavljala kontinuitet sa Miloševićevom ponovo okrene Evropi, modernizaciji, izgradnji demokratskog društva i vladavini prava.

Na EXIT-u 2006. godine, rečima „Serbia, this is Suburbia!“ Neil Tennant je najavio jedan od najvećih hitova Pet Shop Boys-a, što me je navelo da razmislim o Srbiji kao nekoj vrsti predgrađa u kome je razočaranoj, nezadovoljnoj i disfunkcionalnoj omladini malo potrebno da dosadu zameni mržnjom i nasiljem. Atmosfera na Petrovaradinu učinila je da brzo potisnem te misli. Iste večeri sam preko prijateljice upoznao grupu mladih ljudi iz Prištine koji su već godinama dolazili na festival u Novom Sadu. Zajedno smo bili na nastupu Dave Clarke-a, a druženje smo nastavili i u Beogradu, koji su često posećivali.

Par godina kasnije, Arben je insistirao da dođem u Prištinu i to baš na moj rođendan. Za svega dva dana koliko sam boravio na Kosovu upoznao sam divne ljude, sa kojima sam i dalje u kontaktu. „Zakačio“ sam i 28. novembar, Dan albanske zastave, koji je na ulicama Prištine proslavljen uz tradicionalnu muziku i albanska nacionalna obeležja. Zajedno sa našim domaćinima smejali smo se izlivima palanačkog nacionalizma, tako tipičnog za ceo Balkan. Upravo tada su nastale fotografije na kojima nosim delove albanske narodne nošnje, sa albanskim zastavama u pozadini.

Pomenute fotografije iskorišćene su godinama kasnije, novembra 2012, kada su plasirane režimskim novinama putem društvenih medija od strane onih koji zagovaraju politku čiji su nosioci ljudi koji su devedesetih godina uništili Srbiju, a danas prljavim kampanjama kontaminiraju javni prostor u naporima da odvrate pažnju javnosti od svoje nesposobnosti da ovom državom upravljaju.

Fotografije su objavljene u trenutku proslave 100 godina nezavisnosti Albanije i neposredno nakon izricanja oslobađajuće presude Ramušu Haradinaju u MKSJ, što je doprinelo da sve do danas putem društvenih mreža, telefonom i na brojnim internet stranicama budem izložen pretnjama, uvredama i pozivima da se sa mnom i članovima moje porodice obračuna „stavljanjem metka u čelo“, kako se izrazio jedan korisnik društvene mreže Facebook, inače diplomac Vojne Akademije i uposlenik Vojske Republike Srbije. Zbog kršenja Krivičnog zakonika i Zakona o informisanju protiv pojedinih medija sam uz pomoć Komiteta pravnika za ljudska prava pokrenuo sudske postupke, dok se već skoro dva meseca pretnjama bavi policija.

Za razliku od kraja devedesetih, kada je vlast zakonima kvalifikovala delovanje medija kao „protivdržavno“ danas to radi rulja, zatrovana mržnjom. Nema razlike između gašenja medija pre 15 godina i današnjeg tolerisanja poziva na linč i etiketiranja kao izdajnika pojedinaca koji iznose svoje mišljenje na najdemokratskijem mediju, društvenoj mreži Twitter, na kojoj svi korisnici generišu sadržaj.

Sve što se proteklih dana dešavalo Biljani Srbljanović najdrastičniji je primer modela po kome svakome ko se usudi da iskaže stav drugačiji od onog koji je rulji po volji biva izložen najprimitivnijim napadima. Gledanjem kroz prste toj izmanipulisanoj masi, nereagovanjem i relativizacijom pretnji današnja vlast kao i svi drugi društveni akteri saučesnici su u brutalnom obračunu sa političkim neistomišljenicima. Posledica njihovog nečinjenja je prećutna podrška onima koji prete silom i sačinjavaju spiskove, a ukoliko bi se desio i najmanji incident to će biti njihova i odgovornost.

Da ne bude zabune, kojoj je doprinelo tendenciozno, jeftino, senzacionalističko i pogrešno interpretiranje moje izjave od strane pojedinih dnevnih listova – ne izvinjavam se nikome i nije mi žao što sam se slikao sa albanskom zastavom kada sam bio u Prištini.

Žao mi je što je Srbija više nego ikad od 2000. godine udaljena od svojih suseda. Žao mi je izgubljenih i uništenih generacija. Žao mi je što se radujem kada moji prijatelji koji su otišli iz Srbije krajem devedesetih dobijaju državljanstva zemalja u kojima su se nastanili, uz obavezno odricanje od srpskog. Žao mi je što pre 20 ili 30 godina nije postojala dovljno istrajna politika u Srbiji koja bi se oduprla nacionalizmu i dijalogom rešavala međuetničke tenzije. Žao mi je zbog ratova. Žao mi je svake žrtve tih ratova, svake ubijene i nestale osobe.

Danko Runić rođen je 1982. godine u Beogradu. Diplomirao političke nauke na Ričmond univerzitetu u Londonu; magistarske studije demokratije i ljudskih prava završio na Univerzitetu u Bolonji. Pohađao Diplomatsku akademiju Ministarstva spoljnih poslova i specijalističke studije na Koledžu Evropa u Brižu. Radio u više organizacija civilnog društva na projektima u oblasti vladavine prava, jačanja demokratije, slobode medija, ljudskih prava. Od 2008. do 2012. direktor Agencije za evropske integracije i saradnju sa udruženjima grada Beograda. Član glavnog odbora LDP.