Predsedniku Srbije Borisu Tadiću ostalo je još svega nekoliko dana da odluči da li će da podnese ostavku i tako izazove raspisivanje predsedničkih izbora u maju, ili će da čeka jesen, odnosno kraj mandata. Ako bude čekao, rizikuje da se na njega sruči sav gnev birača u slučaju da vlada koja bude formirana nakon izbora ne uspe da popravi ekonomske i socijalne prilike.
Situacija u zemlji je takva da neko radikalnije poboljšanje u ovoj godini nije realno očekivati, što znači da je prilično izvesno da će Tadić na jesen biti veoma laka politička meta. Ako se ostvare predviđanja o ponovnom formiranju vlade oko Demokratske stranke, opozicija će predsedničke izbore na jesen dočekati kao idealnu priliku da zada ozbiljan udarac vladajućem bloku i pokrene kampanju za vanredne parlamentarne izbore.
Ako za maj budu raspisani i predsednički izbori, Tadićeve demokrate će ući u obračun na svim nivoima sa Srpskom naprednom strankom Tomislava Nikolića a nijedna strana neće imatu prilike za „popravni“ na jesen. Pobednik uzima sve i dobija priliku da učvrsti pozicije, a onome ko izgubi trebaće prilično vremena i energije da povrati uticaj i ozbiljnije ugrozi pozicije vlasti.
Upravo u tome i leži glavni razlog za eventualnu Tadićevu odluku da podnese ostavku i izazove raspisivanje predsedničkih izbora. Malo je verovatno da će se socijalne i ekonomske prilike do kraja godine bitno popraviti pa se može reći da je DS sada jača nego što bi mogli da budu na jesen. Logično je da Tadić pokuša da iskoristi politički trenutak kako bi izborio još jedan petogodišnji predsednički mandat i pomogao svojoj partiji da dobije podršku birača za formiranje većine u novom parlamentu.
Ako Tadić podnese ostavku izvesno je da će biti optužen da je to učinio prevashodno sa ciljem da podrži pozicije svoje partije. Takve optužbe neće biti neosnovane, ali politika je surov posao u kome nema mnogo skrupula. Za Tadića i demokrate će biti bitno da li spajanjem izbora krše Ustav ili neki od zakona, a to svakako nije slučaj. Mogu, dakle, da snose samo političke posledice koje će biti minimalne jer je biračima možda i prihvatljivije da na predsedničke izbore izađu sada, „o jednom trošku“, a ne na jesen.
Male stranke se bune jer će spajanjem izbora veliki deo pažnje javnosti biti usredsređen na ključne protivnike u borbi za mesto predsednika Srbije, Borisa Tadića i Tomislava Nikolića. Shodno tome, dodatnu korist će imati i njihove partije. Naročito oštro se spajanju izbora protivi Socijalistička partija Srbije, ali ta stranka objektivno nema previše razloga da strahuje od gubitka glasova.
Istraživanja pokazuju da je Ivica Dačić popularniji od SPS-a. On je najavio da će se kandidovati ako bude i predsedničkih izbora, što samo može da pomogne socijalistima. Dakle, galama koju diže pre je motivisama željom da se pred javnošću pokaže kao političar koji ne zavisi od volje demokrata, nego realnim strahom da će njegova partija dramatično trpeti zbog eventualnog spajanja izbora.
Kada se sve sabere, konačan efekat eventualnog spajanja izbora moglo bi da bude dodatno jačanje uticaja dve vodeće političke partije, dok bi manje stranke postale još zavisnije od njihove volje. Onima koji žele temeljitu promenu političke volje i atmosfere u Srbiji to se svakako neće dopasti, ali realnost je takva da niko nije još uspeo da formira politički blok koji bi bio jači od DS-a ili SNS-a i njihovih saveznika.
Da li eventualno spajanje predsedničkih i parlamentarnih izbora zaista donosi odlučujuću prednost demokratama i Tadiću, da li je važno kada će biti održan prvi a kada drugi krug predsedničkih izbora, kako će reagovati biračko telo, da li Srbija ide ka dvopartijskom sistemu? Na ova i druga pitanja odgovaraju politikolog Vladimir Goati i Marko Blagojević iz Cesid-a.