Ideja o „belim“ glasačkim listićima izraz je nezadovoljstva dela srpske intelektualne scene onim što je u minulih desetak godina postigla Demokratska stranka. To bi bila možda najtačnija definicija neke vrste pokreta bez iole čvrste organizacione strukture, bez iole jasno definisanog broja pristalica, bez političkog programa i bez jasnih planova za budućnost.
Reč je, zapravo, o tome da u krugovima obrazovanijih birača, naročito u Beogradu, postoji snažan otpor potezima koje vuče Demokratska stranka, partija od koje ti krugovi očekuju da ubrza reforme i evrointegracije. Oni DS žele da vide kao snagu koja aktivno menja i reformiše Srbiju, ne osvrćući se previše na to koliko birača je spremno da prihvati takav pristup i šta misle druge partije.
Zagovornici „belih listića“ se mahom nalaze među onim biračima koji između Evrope i Kosova bez kolebanja biraju Evropu i koji smatraju da Srbija bez oklevanja treba da uđe u NATO. Savezništvo DS-a sa Socijalističkom partijom Srbije im je odvratno i neprihvatljivo, a Liberalno demokratsku partiju Čedomira Jovanovića doživljavaju kao slabu i kolebljivu političku snagu koja ne može da menja Srbiju.
Oni procenjuju da bi koalicija DS-SPS u budućoj vladi čak mogla da bude ojačana Jovanovićevom partijom. U takvom savezu proevropsko opredeljenje LDP-a bi verovatno moglo manje da dođe do izražaja, što znači da od snažnog ubrzavanja reformi i hoda ka EU i NATO nema ništa i da će ti procesi teći onim tempom kojim su tekli minulih godina, odnosno od ubistva premijera Zorana Đinđića.
„Beli listići“ će, sasvim je izvesno, ostati samo ono što su bili u trenutku kada se ideja pojavila – izraz protesta i nezadovoljstva jednog dela biračkog tela. Da bi bili nešto više, za tu ideju bi na izborima trebalo da se opredeli veliki broj birača, što nije realno očekivati jer ubedljiva većina ljudi na birališta izlazi da bi glasala za nekog, a ne da bi rekla da niko ne valja.
Zagovornici „belih listića“ ne mire se sa stavom da na srpskoj političkoj sceni nema energije za promene kakve oni priželjkuju. Oni smatraju da glavni zadatak treba da bude menjanje Srbije i svesti njenih građana, a na politiku ne gledaju kao na veštinu mogućeg nego kao na oružje u rukama obrazovanih slojeva koje će omogućiti željene promene i neopozivo priključivanje Srbije Evropi i Zapadu.
Širokim slojevima birača takav pristup možda bi mogao da bude prihvatljiv i razumljiv ukoliko bi bio praćen snažnim i opipljivim ekonomskim napretkom i osetnim popravljanjem kvaliteta života. To se nije dogodilo, a prosečan birač ne traži uzroke u nedovoljno radikalnoj reformskoj opredeljenosti vladajuće stranke. Prosečan birač, ni u Srbiji ni u nekoj drugoj zemlji, na parlamentarnim izborima na traži unutrašnju reformu jedne stranke, on bira između stranaka.
„Beli listići“ na predstojećim izborima otuda teško da mogu da nateraju DS da menja politiku. Tadićeva stranka će, kao i sve druge stranke, proći kroz promene samo ako je na to natera poraz na nekim izborima i ako se, paralelno sa tim, unutar nje pojave dovoljno snažne struje koje mogu da definišu i nametnu novi kurs. Pritisak dela intelektualne elite i obrazovanijih slojeva stanovništva teško da mogu da donesu neki rezultat.
Velike političke stranke svesne su ograničenog dometa kampanje za „bele listiće“ i na nju praktično i ne obraćaju pažnju jer nemaju razloga da veruju da im odatle preti opasnost. Ali, trebalo bi da imaju razloga da vode dijalog o reformama i pravcu u kome se Srbija kreće, pri čemu ignorisanje onoga što imaju da kažu intelektualci i birači koji drže do njihove reči svakako nije preporučljivo.
O nastanku kampanje za „bele listiće“ i njenim ciljevima, o njenim mogućim političkim dometima i eventualnom uticaju na ishod predstojećih izbora za Portal Novog magazina govore penzionisana profesorka Univerziteta u Beogradu Srbijanka Turajlić i direktor Ipsos Strategic marketing Srđan Bogosavljević.