U prvoj godini osvajanja vlasti Aleksandar Vučić, tada prvi potpredsednik Vlade i koordinator svih službi bezbednosti, uhapsio je više od 150 visokih funkcionera Demokratske stranke. Kažem Vučić jer je upravo on lično sastavljao spiskove, birao mete, donosio odluke o hapšenjima i fabrikovao razloge za njih. Paralelno sa tim, kroz svoje tabloide, sprovodio je masovni medijski linč, demonizujući demokrate kao tada najjaču opozicionu partiju.
Kakav je bio rezultat? Podignuto je svega nekoliko optužnica. A uprkos svim pritiscima režima na sudove – niko nije osuđen niti proglašen krivim. No, posledice su bile dalekosežnije od pravnih ishoda. Mnoge porodice su trajno rasturene, mnogi su gubili zdravlje pod teretom medijskih hajki, društvena stigma ih je izolovala, a mnogi od njih nikada više nisu smogli snage da se pojave u javnosti. Njihova deca su godinama ispaštala, njihovi vršnjaci iz škole su čitali naslove iz tabloida koji su im roditelje predstavljali kao kriminalce.
Strah se uvukao u politički život. Mnogi su napustili politiku, ne želeći da prođu kroz isto. Neki su, pod pretnjama i pritiscima, prešli u SNS i nastavili političku karijeru pod novim bojama. Drugi su očijukali sa režimom, tražeći način da se zaštite. A neki su nastavili da se bore.
Iz te velike Demokratske stranke, koja je preživela najveći politički pogrom u modernoj istoriji Srbije, nastale su gotovo sve opozicione partije koje danas postoje. Njihovi lideri nisu samo proganjani – ta reč je preslaba. Oni su razapinjani. Vučić je vodio protiv njih specijalan rat, neprekidnih trinaest godina, s ciljem da ih potpuno uništi – psihički, politički i društveno. Njegova strategija nije bila samo medijski linč i hapšenja. Još perfidniji mehanizam razaranja opozicije bio je plasiran kroz deo građanske elite i večiti narativ o potrazi za „novim licima u politici“.
To je bila Vučićeva najpodmuklija, ali i najuspešnija podvala – mantra: „Dajte nova lica u politici.“ Opozicioni birači su kroz ovaj narativ postali trajno zatrovani sumnjom prema onima koji govore u njihovo ime. Stvorena je iluzija da su opozicione stranke ispunjene „profesionalnim i korumpiranim političarima“ koje treba zameniti „novim i poštenim ljudima iz naroda“. Na taj način, Vučić nije samo oslabio opoziciju, već je uništio poverenje u političke organizacije kao stub demokratije. Javili su se razni pokreti po Srbiji kojima je osnovno geslo bilo „protiv Vučića ali i protiv opozicije“.
Ova podvala je učinila više štete opoziciji nego svi medijski linčevi i hapšenja zajedno. Građanima je nametnuto nipodaštavanje opozicionih lidera, urušavanje njihovih partija i njihovih demokratskih procedura i kapaciteta. To se sprovodilo kroz različite kampanje – od čuvenih „belih listića“, preko raznih „one-man-show“ pokreta i stranaka koje su se osnivale isključivo na negativnim osećanjima prema opoziciji, sve do medijski izrežiranih zahteva za „novim licima“.
Koji je krajnji cilj te kampanje? Da jedino priznato „novo lice“ bude – Aleksandar Vučić. Isti onaj radikal i ministar iz 1998. godine, u čije vreme su se ubijali novinari i vodili ratovi, samo sada u novom izdanju – sa naočarima i propagandnom pričom o evropskoj Srbiji. E pa znate šta, što bi rekli u Srbiji: Neće da može.
Opozicija, iz svih ovih razloga, nosi ogroman teret koji joj se retko priznaje, a to je nesigurnost. Da, deluju često zbunjeno, neodlučno, nesinhronizovano. Ne povlače uvek poteze koje očekujemo, niti ih povlače na vreme. Ali velik deo tih grešaka proističe iz nesigurnosti koja im je nametnuta.
Povrh toga, opozicija još nosi stigmu korupcije. Prošle nedelje sam pročitao sjajan tekst jednog istaknutog kulturnog radnika o studentskim protestima. Svaka misao u tekstu je bila na mestu, ali onda se pojavila jedna rečenica koja me je naterala da zastanem: „Velika slabost opozicije je njen korumpirani deo.“ Čekajte, trinaest godina kasnije naša opozicija je i dalje „korumpirana“?!
Tokom petnaest godina provedenih u politici, imao sam priliku da sarađujem i sedim u istim klupama sa tim ljudima. Mnogo toga smo jedni drugima zamerali. Sa mnogima sam se sukobljavao, vrednosno i politički razilazio. Ali nikada nisam sumnjao u njihovu iskrenu nameru da od Srbije naprave bolje mesto za život i tema nikada nije bila korupcionaška afera jer ih, verovali ili ne, nije bilo u najužim rukovodstvima opozicije. A iskustvom tvrdim da je nemoguće da se politički organizujete kada ste pod konstantnim progonom i pritiskom režima koji zloupotrebljava tužilaštvo i policiju kako bi stekao prednost na izborima.
Zamislite samo situaciju o kojoj svedočim kada je 2016. godine Demokratska stranka izlazila na lokalne izbore u Beogradu, dan pre raspisivanja tih izbora Vučić hapsi 64 funkcionera DS-a iz Beograda. To su okolnosti u kojima ne možete da uradite apsolutno ništa. Narativ o korupciji koji je opoziciji zalepljen još od 2000-ih, kroz mantru „žuti lopovi“, bio je deo precizno vođene propagande. Od Đinđića, preko Tadića, do Đilasa i Pajtića – svima je bilo jasno da bi bilo kakva korupcionaška afera mogla da uništi istorijsku misiju njihove partije kao nosioca reformi u Srbiji. To ne znači da tvrdim kako u vreme vlasti Demokratske stranke nije bilo korupcije. Naravno da jeste. Ali ne partijski organizovane, već kao deo šire boljke društva i pojedinačne neodgovornosti. Percepcija o korumpiranosti opozicije, koja već 13 godina nije na vlasti, isključivo je rezultat Vučićeve kampanje „držite žutog lopova“. Svako ko se u ovih 13 godina usudio da se suprotstavi Vučiću prošao je kroz isti pakao medijske kompromitacije.
Zašto je važno podržati opoziciju?
I da je naša opozicija najgora na svetu, a nije, etički je priznati joj ono što radi dobro. Koliko je samo afera opozicija otkrila o Vučiću i njegovom korumpiranom okruženju? Na stotine. Koliko su puta protestovali, dobijali batine, hapšeni, gubili poslove jer su se borili protiv ovog režima? Mnogi su proveli nedelje u pritvoru zbog odbrane studenata. Mnogi su se tukli ispred sudova, u Skupštini, na ulici jer nisu želeli da ćute. Mi često zaboravljamo sve to i nastavljamo da ponavljamo Vučićeve narative. Tadića su godinama ponižavali. Đilasa su satanizovali do te mere da bi neko neupućen mogao pomisliti da bi njegovo ubistvo bilo „patriotski čin“. Pajtić je i dalje meta lokalnih kampanja mržnje u Novom Sadu. A šta se dešava sa novim liderima opozicionih partija? I oni su odmah stavljeni na nišan i trpe medijsku hajku. Dakle, poenta je da druge opozicije nemamo. A bez ove kakvu imamo nećemo moći ni da artikulišemo političko nezadovoljstvo, ni da menjamo Srbiju. Zato je vreme da im pomognemo. Da ih ohrabrimo, a ne da ih guramo nazad. Da ih kritikujemo, što da ne, ali ne da im tražimo da se samozapale i da uživamo u njihovom sunovratu, već da im pomognemo da budu bolji i efikasniji. Od zajedništva opozicije, studenata i raznih društvenih grupa, sindikata, prosvetnih radnika, zemljoradnika, advokata zavisi da li ćemo uspeti u našoj nameri da od Srbije napravimo pristojno i evropsko društvo. Iskreno sam ponosan na mnoge iz opozicije. Volim što baš ti ljudi govore i delaju u moje ime i smatram ih dostojnima da me predstavljaju.
Balša Božović (1983, Beograd), predsedavajući NVO Akademije za razvoj demokratije, diplomirao je na Pravnom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Bio je član Demokratske stranke od 2004, u više mandata odbornik u Skupštini Beograda i narodni poslanik. Godine 2020. isključen je iz DS zbog navodnog kršenja Statuta.