Antibudžet

To, međutim, ne znači da između te dve stvari nema nikakve veze. Naprotiv. Mlađan Dinkić je jedini domaći politički lider koji je uspeo da njegovo političko preduzeće finansiraju svi građani Srbije. Pre svega i najviše tako što je pre dve godine – kad je, kako je sam u nedelju na sastanku uprave URS-a naglasio, začeta ideja o osnivanju ove organizacije – izdejstvovao da se transferi lokalnim zajednicama iz državnog budžeta povećaju za 40 milijardi dinara.

Uoči usvajanja budžeta za 2013. Fiskalni savet – koji Dinkić, prema sopstvenom priznanju, vrlo ceni – predlagao je da se ti transferi smanje bar za polovinu, što bi znatno smanjilo budžetski deficit (122 milijarde), ali je to Dinkić glatko odbio. Štaviše, još je opštinama dodao nove četiri milijarde dinara, navodno za održavanje puteva.

Ali, daleko od toga da su novčani transferi Dinkićevoj izbornoj bazi najveći problem sa budžetom Srbije za narednu godinu. On ima dve osnovne slabosti. Prvo, što je antirazvojni i, drugo, što je antisocijalni. Preciznije, socijalno vrlo nepravedan budžet. Prvo o drugom. Vlada Srbije – jer, ipak, budžet je delo cele Vlade, a ne jednog čoveka, ma kako moćan bio – teret stabilizacije javnih finansija u najvećoj meri prebacila je na privredu, pre svega na privatni sektor. Isekla ga je, da tako kažemo, sa oba kraja.

S jedne strane povećala je PDV, a s druge smanjila subvencije, dotacije i druga sredstva za pomoć privredi. Kad je Fiskalni savet svojevremeno predlagao povećanje PDV-a, upozoravao je da paralelno mora da se smanji opterećenje rada, odnosno da se smanje dažbine na plate. Tu je Fiskalni savet ispao malo naivan, jer je Dinkić bez dvoumljenja uzeo prvo, a drugo nije ni pogledao.

Kad je, pak, o subvencijama privredi reč nije sporno da ih je trebalo smanjiti, ali je još pre i više to trebalo uraditi u državi. Javni sektor, naročito javne službe – uprava, zdravstvo, prosveta, pa onda i penzijski sistem – ostali su pošteđeni bilo kakvih reformi. Ne samo da niko zaposlen u javnom sektoru ne mora da brine za svoje radno mesto, nego su im i plate povećane. Najupečatljivije te “dvostruke standarde” Vlade Srbije ilustruje činjenica da će zaposleni u Ministarstvu unutrašnjih poslova i iduće godine, kao i ove, dobijati poseban dodatak od 10.000 dinara mesečno na ime socijalne pomoći, što će građane Srbije koštati dodatnih sedam milijardi dinara.

Sad je jasno i zašto je budžet antirazvojni. Da bi privukla investitore Srbija mora značajno da se menja na svim poljima. Ovaj budžet, međutim, kao ključni elemenat ekonomske politike ne traži i ne predviđa nikakve promene. To je budžet koji održava i podržava status quo.

Promene su, naravno, bolne – to se vidi po demonstracijama u mnogim evropskim zemljama: Italiji, Grčkoj, Španiji, Portugaliji, baš ovih dana i u do juče „nedodirljivoj“ Sloveniji – ali su neophodne ako se želi da društvo, privreda i država krenu napred. Vlada Srbije izgleda za tako nešto nema ni pameti ni hrabrosti i – to je to.