Ankica, Dejan, Jorgovanka

Za Dejana i Jorgovanku svi znamo – prvi je do pre nekoliko dana sedeo u fotelji guvernera Narodne banke Srbije, sada je Jorgovanka tamo. Ankica Lepej bila je samo bankarska činovnica u Zagrebu koja je krajem devedesetih prošlog veka odlučila da javnosti dostavi podatke o imovini porodice Tuđman, i to samo one deponovane u Zagrebačkoj banci. U jeku Tuđmanove vladavine otkrila je da njegova žena, a njena imenjakinja Ankica, poseduje stotine hiljada maraka.

Bilo je to u vreme kada se porodica Tuđman zaklinjala da jedva ima sredstava za plaćanje kućnih računa. Građanska savest Ankice Lepej nije mogla da izdrži licemerje – “Predsednik laže!“. Pobunila se, uprkos golgoti koja je usledila i koju je pretpostavljala, buneći se.

Dakle, ako bismo se služili analogijom, bez obzira na to što su bili na potpuno različitim funkcijama, Ankicu Lepej, Dejana Šoškića i Jorgovanku Tabaković povezuje bankarski posao. Logično je, zato, pitanje šta su Jorgovanka i Dejan mogli naučiti od svoje koleginice čiju sudbinu ne dele?

Iako je bilo potpuno jasno da će guverner biti smenjen, možda su i on lično i viceguverneri, a i Savet guvernera, trebalo da sačekaju da budu smenjeni. Ovde ne govorim o tome da li je Dejan Šoškić bio dobar ili loš guverner, kažem da svakako sebi nije smeo dopustiti da ga optuže da je ostavku podneo spasavajući šestomesečnu otpremninu. Uverena sam da taj novac nije bio razlog Dejanu Šoškiću – hteo je da spasava instituciju kako je naveo, a možda je ljudski poželeo da se jedna ružna priča što pre završi. Pogrešno, svakako! Stari Grci su govorili da su slabići oni koji vole istinu dok od nje imaju koristi.

I kad smo kod ružnih priča, nekako sam iznenađena da je Jorgovanka Tabaković pristala da na ovaj način postane guvernerka. Istina je da su od 5. oktobra do danas svi guverneri menjani političkom voljom većine. Iznenađujuća je ta magična privlačnost koju kontrola nad Narodnom bankom ima za stranke, koja je ujedno glavna brana da građani centralnu banku vide kao stvarno nezavisnu instituciju. Brine me što je na izvestan način kod Jorgovanke zatajila ženska intuicija i bojazan hoće li i sama doživeti sudbinu svojih prethodnika. Neka nova većina može i nju menjati istim metodom i tada će je verovatno zaboleti.

Naravno, kažem metodom, jer u Srbiji se principi, snaženje institucija i vladavina prava zarad društvenog i sveukupnog boljitka, nekako lako gube u lavirintu stranačkih igranki i na površinu isijava “punoća praznine”.

Ono što su i Jorgovanka i Dejan mogli da nauče od Ankice Lepej nažalost nisu, jer ona nije njihov učitelj i uzor. Ankica Lepej je posedovala beskrajnu hrabrost i građansku svest. Kako je u pregovoru “Istina (savjest iznad bankarske tajne)” napisao akademik Ivan Supek citirajući velikog humanistu Ronalda,  “hrabrost je uvjet svih vrlina. Doista, smatra Supek, hrabri podižu ljude koji bi se predali malodušju, povlačenju u već izbušenu privatnost, mirenju sa zlom”.

P. S. Ljubaznošću Centra za istraživačko novinarstvo i izdavačke kuće Prometej Novi magazin ima četrdeset knjiga o slučaju Ankice Lepej. Premijer, svi ministri, šefovi poslaničkih klubova, predsednici Srbije i parlamenta, guvernerka i njen prethodnik dobiće po jednu na poklon.

U redakciji ili na službenu adresu, kako sami odluče. Nije reč o našoj naivnosti, već o znanju da se borba protiv kleptokratije, korupcije, sebičnosti, licemerja… može dobiti jedino ako se uvažavaju individualnost građana i njihova hrabrost.