Pretpraznični period u Srbiji je, kao i leto, uglavnom mrtva sezona za društvene borbe. Prošle godine u ovo vreme režim je zadovoljno trljao ruke nakon izbora koje je zgodno tempirao za tu mrtvu sezonu. Ove godine može samo da se nada da će praznična čarolija zaustaviti silinu antirežimskog pokreta koji se razvija širom zemlje. Ulazak u novu 2025. godinu zaista odiše raspoloženjem nade i novih početaka.
Iako je još rano i za kakve prognoze, nema sumnje da je krešendo u kom ispraćamo 2024. ulio borbeni optimizam u ljude širom zemlje, ali i regiona. Studenti i studentkinje su na jedan drugi (bivši) praznik, Dan republike, u Rektoratu Beogradskog univerziteta razgoreli plamen blokada fakulteta. Od prve vatre koju su zapalili studenti Fakulteta dramskih umetnosti, pozivu na blokade su se u samo mesec dana odazvale njihove koleginice i kolege na čak šezdesetak fakulteta u Srbiji. Za studentima su pošli i njihovi predavači, pa srednjoškolci i njihovi nastavnici. Prosvetni radnici koji su u tihom štrajku još od septembra razmatraju potpunu obustavu rada od kraja januara. Oni i niz drugih radnih ljudi – poljoprivrednici, lekari, apotekari, rudari, advokati, novinari… – već se na različite načine solidarišu sa pobunjenim studentima. Uz njih stoje i kolege u Zagrebu, Rijeci, Banjaluci, Ljubljani, Parizu, Milanu, Veneciji, Berlinu… „Jedan svijet – jedna borba“, kako su poručili studenti i studentkinje na solidarnom protestu u Rijeci.
IVICA PROVALIJE
I zaista, u susret 2025. godini ova borbena parola zvuči nikad potrebnije. Svet kakav znamo ljulja se na ivici provalije, preteći da nas povuče sa sobom. Kakav je to svet? To je svet u kome je takmičenje za profit i nadmoć primarni pokretač. Svet u kome su genocid, egzodus i permanentni rat – u Gazi, Siriji, Ukrajini, Jemenu, Sudanu, DR Kongo… – normalna sredstva da se osvoje nove interesne sfere, teritorije i bogatstva. Svet u kome gladuje svaki jedanaesti čovek, iako samo delić bogatstva šačice multimilijardera može da iskoreni glad u svetu. Svet u kome ta ista šačica bogataša proizvodi isto onoliko štetnih gasova koliko i dve trećine čovečanstva – ali kao žrtve klimatskih poremećaja padamo gotovo isključivo mi u te dve trećine. To je i svet nad kojim lebdi pretnja nuklearne kataklizme, jer je kratkoročna dobit u nadmetanju moćnika važniji zalog od milijardi života i ikakve sutrašnjice.
Srbija je takođe deo tog sveta. Naša vladajuća klasa ne ponaša se ništa manje bahato i nečovečno. U Srbiji je petnaestoro ljudi ubila rekonstruisana nadstrešnica javne infrastrukture jer je bezbednost javnosti bila zadnja rupa na svirali, a stavljanje novca od projekta u džepove funkcionera i investitora primarni motiv. U Srbiji se Rio Tintu i drugim rudarskim kompanijama širom otvaraju vrata da zagade zemlju, vodu i vazduh a izvuku višemilionske profite. U Srbiji se ljudima koji žive samo od rada svojih ruku pale imanja zbog građevinskog zemljišta za luksuzne projekte. U Srbiji vladajuća klasa proglašava minut ćutanja za stradale pozivom na građanski rat, dok istovremeno izdaje nalog batinašima i sociopatama da se kolima zaleću u mirne proteste.
PROTIV UNIŠTENJA
„Jedna borba“ koju moramo da vodimo nije borba za ovaj svet i njegov opstanak. To je borba protiv uništenja, patnje i nepravde koje život u takvom svetu neizostavno podrazumeva; borba za naš opstanak. Na studentskim protestima u Beogradu istakla se jedna parola: „Studenti u blokadu, radnici u štrajk“. Sve se češće mogu čuti i pozivi na generalni štrajk radnika i radnica širom zemlje. Ono što su donedavno bile usamljene i u svesti mase ljudi daleke parole s levičarskih transparenata, sada postaje deo svakodnevnih razmišljanja i razgovora o putu napred. Radikalne okolnosti radikalizuju ljude (ili, kako bi to Karl Marks rekao, „naše društveno biće određuje našu svest“); radikalizovani ljudi radikalno menjaju svet.
No, da bismo mogli to da postignemo, nužno je da se politički organizujemo. Ne smemo zaboraviti da svet na ivici provalije neće u nju pasti sam od sebe, niti će otići mirno. Diktatura kapitala počiva na otimanju rada milijardi eksploatisanih i potlačenih, na prinudnoj poslušnosti nas koji smo pod čizmom, na nasilju, strahovladi i na prolivanju krvi bezbrojnih ljudi koje vlastodršci žrtvuju ne bi li sačuvali sistem koji služi samo njima. Protiv takvih čudovišta ne možemo se izboriti plemenitim idejama i mirnim pružanjem otpora. Moramo izgraditi takvu organizovanu snagu koja će biti kadra da napadne i sruši tvrđavu kapitala, i da na njenim ruševinama gradi čoveka dostojno društvo.
Danas u Srbiji, u pokretu u kome se spontano spajaju hrabri mladi ljudi i radnička klasa žedna socijalne pravde, mogu da se iskuju prve karike jedinstva za tu političku snagu. A, dok je gvožđe još vruće, karike treba uplitati u međunarodne lance solidarnosti – jedine dovoljno čvrste da zauzdaju i u konačnici slome nasrtaj snaga međunarodnog kapitala. Da li će ovaj pokret koji je obasjao završnicu 2024. godine uspeti da ostvari svoje ciljeve i položi temelje neke dublje i trajnije promene još je otvoreno pitanje; ali osećaj neustrašivosti, snage u zajedništvu i optimizma koji je pobudio u svima nama treba da nas vodi i u svim sučeljavanjima koja će 2025. godina baciti pred nas. Jedan sv(ij)et, jedna borba!
Autorka je sociološkinja i politička aktivistkinja.
GLOSA
A dok je gvožđe još vruće, karike treba uplitati u međunarodne lance solidarnosti