To izgleda više nije sporno ni na globalnoj političkoj ravni u okvirima standarda tzv. postideološkog doba. U našem populizmu, međutim, posredstvom apsolutne kontrole vlasti nad medijima došlo je do toga da su pervertovane ne samo ideologije već i sama stvarnost i da je moguće manipulisati neposrednim fakticitetom pojava koje su nam pred očima.
Stvari su se u toj meri otele kontroli da često u javnom prostoru poprimaju i nadrealni kontekst, poput isticanja portreta Draže Mihailovića i deklamovanja ljotićevskih koračnica na svečanosti povodom Dana pobede. Karikirajući ovaj, čak i za naše prilike smeli iskorak u pravcu istorijskog revizionizma, na radionici seminara istorije u Petnici domislio sam i patetično finale koje bi barabar s tom ikonografijom moglo da uveliča svečanost: “Antifašistički ravnogorski odredi ovenčani slavom na Neretvi i Sutjesci, rame uz rame s hrabrim ljotićevcima u nezadrživom naletu oslobodili su Beograd i ostatak zemlje od fašističkih porobljivača i sluga okupatora”.
Ne sumnjam da bi u našoj anesteziranoj publici i ovaj herojski akme mogao da prođe bez naknadnog problematizovanja. Draža Mihailović je, uostalom, ne samo službeno rehabilitovan i amnestiran za ratne zločine njegovih formacija već njegova ravnogorska organizacija već dve decenije uživa status “antifašističkog” pokreta u našim udžbenicima istorije. Dakle, čak i srednjoškolski štreberi koji su prethodnica buduće pristojnosti i uračunljivosti na kojoj bi trebalo da počiva država i društvo dobrano su osvešćeni u pogledu antifašizma. Pa ipak, konstruisanje istoriografskog kentaura od antifašističke aktivne kolaboracije na strani fašističkih okupatora ne prolazi uvek bez izvesne napetosti. U jednom udžbeniku istorije, na primer, stoji da je pozicija ravnogorskih (antifa) jedinica u Srbiji bila ugrožena kapitulacijom fašističke Bugarske, to jest njenim prelaskom na stranu (antifa) Saveznika (!). Poražava da su lokalna i nacionalna mitologija, dražologija i zaverologija tako uznapredovali da više ne postoji raspoloživi prostor za racionalno sabiranje činjenica. Kad sam skoro bio u selu Kopljare u Šumadiji da obiđem memorijal zaklanim Romima i simpatizerima partizanskog pokreta u vreme Drugog svetskog rata, tamošnji žitelji su me uveravali da to nisu napravili četnici već partizani koji su se bili prerušili u četnike.
Na sreću, zaslugom rukovodioca pomenutog seminara istorije u Petnici doktoranda Vukašina Zorića i njegovog prethodnika Dušana Markovića, tamošnji polaznici su ne samo razumeli parodiju o ravnogorcima i ljotićevcima koji oslobađaju Beograd već su pokazali da imaju senzibilitet i znanje da prepoznaju različite ideološke diskurse, izvan sumanutog manihejskog kontrapunkta naše populističke stvarnosti. U radionici smo se bavili globalnim migracijama; podelili smo polaznike na zemlje iseljavanja i zemlje useljavanja, a onda unutar svake grupe na predstavnike levice, konzervativaca i liberala. Svaka od tih “političkih” grupacija trebalo je da osnuje svoj stranački list, da mu da sugestivno ime i da napiše članak posvećen “problemu” migracija. Rezultati su bili tako dobri, a “novinski” sadržaji tako pronicljivi i često duhoviti, da mi je trenutno došlo do svesti da naše društvo još uvek ima resurse da se izdigne iznad populističke simulacije stvarnosti i da možda postane normalno i uspešno. Utopijski mi se nadovezala misao kako bi to bilo kad bi, recimo, svi srednjoškolci na svim regionalnim adresama pristupali identitetskim zavrzlamama kritički i s finom ironijom i distancom koju su pokazali njihovi vršnjaci u Petnici.
A opet, kad se iz ovih utopijskih maštarija vratim našoj distopiji, nalazim tužni epilog pomenute ravnogorsko-ljotićevske svečane akademije. Kolega istoričar Dejan Ristić, koji je autoritetom struke odobrio njeno javno izvođenje, nagrađen je postavljenjem na mesto direktora Muzeja genocida; koleginica Sanja Petrović Todosijević, u znak protivljenja tom postavljenju, iz profesionalnih i moralnih razloga podnela je ostavku na mesto članice Upravnog odbora te ustanove. Pisac, publicista i angažovani novinar Tomislav Marković, koji je u slučaju ljotićevskih koračnica obavio istraživanje od nacionalnog značaja i posao profesionalnog istoričara, ne dobija nikakvo priznanje; on je kao i dosad van sistema državnih institucija i van tzv. akademske zajednice.
Zakonomernost kojom naš populizam proizvodi kontradikcije je gotovo u meri zakonitosti iz prirodnih nauka. Na primer, u slučaju spektakularne nabavke vakcina za koje onda nema dovoljnog odziva u populaciji zato što su ljudi prethodno u državnim tabloidima i na televizijama s nacionalnom frekvencijom mesecima i godinama kljukani antivakserskim teorijama zavere. Kad su bile uništene prve zalihe vakcina kojima je istekao rok upotrebe, pomenute televizije su odjednom počele da izveštavaju odgovorno po pitanju vakcinacije, i to je na trenutke bilo baš, baš čudno i nekako neprimereno. Možemo da uzmemo za primer i proces normalizacije sa kosovskim vlastima, u okviru kojeg je zaslugom koalicije na vlasti i sudstvo i policija i lokalna vlast na severu Kosova integrisana u kosovske institucije, a onda sve to kompromitovano prljavim jezikom etničkih uvreda na račun Albanaca, koji dolazi iz nadležnih ministarstava i pomenutih tabloida i televizija.
Slično kao s vakcinama, jednom će valjda i ova ili neka buduća vlast biti primorana da vodi i odgovornu regionalnu politiku i politiku sećanja i nastave istorije i tada će promena javnog diskursa biti od najvećeg značaja. Priznanje Kosova pod diktatom Zapada ništa neće značiti ukoliko u javnoj retorici obe strane i dalje budu proizvodile mržnju. Sa druge strane, ukoliko bi međusobni odnosi podrazumevali saradnju i odsustvo otrovne retorike, tada bi formalno prihvatanje statusa Kosova postalo drugorazredni problem bi čije rešenje uslovljavali razlozi ekonomije i života, a ne identitetske ili mitološke predstave jedne i druge strane.
BIOGRAFIJAAleksandar R. Miletić je naučni saradnik Instituta za noviju istoriju Srbije i izvršni direktor NVO Centar za istorijske studije i dijalog. Doktorirao je u Firenci 2012. Bavi se političkom, društvenom i ekonomskom istorijom međuratne i socijalističke Jugoslavije.