Aleksandar Nikolić je diplomirao pozorišnu i radio režiju na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. Studirao je istoriju umetnosti, kao i industrijski dizajn. Stručno se usavršavao u Italiji, Nemačkoj, Grčkoj u oblasti opere. Od 2019. je na funkciji v.d. direktora Malog pozorišta Duško Radović. Vanredni je profesor na Institutu za umetničku igru u Beogradu (režija u operi i baletu). Od 2016. drži internacionalne master klasove u Izraelu i Srbiji namenjene operskim pevačima. Dobitnik je visokih priznanja u umetnosti. Od sezone 2009/10. angažovan je u Operi NP Beograd kao reditelj na održavanju i obnavljanju tekućeg repertoara.
OPERA
U čemu je moć opere, jedine mlađe sestre grčke tragedije? Zašto opera i dalje živi, čak i u savremenom svetu koji forsira banalno, ordinarno i pornografsko?
Opera u sebi ima nešto duboko terapeutsko. Sve umetnosti su ujedinjene u operi. Ona dodiruje sva naša čula, sve naše moralne i fizičke receptore. Ona pokreće i racionalno i iracionalno u nama. Ona je, kao i tragedija, umetnost za ceo polis, u njoj zajedno su i dete i starac, princeza i prosjak, i sveštenik i prostitutka, i kralj i kriminalac. U savremenom svetu bez katarzi opera je jedina koja nas dovede do katarze. U operi publika i danas plače. Možda naš Faust i Rigoleto u SNP-u u Novom Sadu dokazuju da moramo da nastavimo tim putem, da pokušamo da napravimo teatarski čin za ceo polis, na kojem će se svi ujediniti i na kojem će inspirisati svoja srca i duhove da učine nešto dobro za pojedinca i zajednicu.
DUŠKO RADOVIĆ
Malo pozorište “Duško Radović” posvećeno je repertoaru za decu i mlade, preko sadržaja koji plasiramo mi smo (uz porodicu i školu) odgovorni za sistem vrednosti koji im usađujemo, mi smo odgovorni za njihov moral, hrabrost, buduće izbore i odluke i duhovni život. Od onoga što mi usadimo u naše male građane danas zavisi kakva će biti budućnost svih nas i naše zajednice. Mislim da je to najznačajnija i primarna investicija kojom moramo svi da se bavimo.
STUDENTI
Kad god me stvarnost obeshrabri okrenem se svojim studentima igračima, koreografima i solo-pevačima. Trudim se da u njima prepoznam sve najjače tačke, jače od mojih u tim godinama (neretko i u ovim u kojima sam sada) i da im pomognem da ih razviju u neverovatnu, nepobedivu snagu. Oni će kroz snagu svoje umetnosti sa mnogo više energije nego mi govoriti nekom budućem svetu o istini i ostvarenju sreće. Neki moji studenti su u Srbiji, neki u Bostonu, neki u Kini, neki u Izraelu – ali sve ih spaja jedno: ulivaju mi nadu da ovaj ludi svet ostavljamo nekim pametnim mladim ljudima koji će ga ipak odvesti u Lux Aeterna.