Uskraćeno mu je, tako, dvostruko zadovoljstvo: i da bude prvi strani domaćin novom ostrvskom suverenu, i da uz tu krunu, svoje poteze simbolički prikaže kao „krunu“ evropske politike. A so na ranu, dosuo mu je pariski Mond konstatacijom kako uopšte zamišlja da igra vodeću ulogu u EU, kad ne pribegava dijalogu ni za rešavanje političkog konflikta (oko reforme penzijskog sistema) unutar sopstvene zemlje.
Pomeranje granice za odlazak u mirovinu sa 62 na 64 godine, ne izgleda drugima kao opravdan razlog za sukobe, jer je u mnogim drugim zemljama ta lestvica osetno viša. Istaknuti propovednik liberalizma, Gi Sorman, smatra da je sadašnja buna francuski specijalitet, koji promovišu protivnici kapitalizma, naročito radikalni levičari, pa da je Makronova greška u tome što nije shvatio da su mu sunarodnici skloniji utopiji nego ekonomiji.
Ali, protesti drmaju i poretke u kojima uveliko prevladava sklonost ka ekonomiji. Štrajkovi sve češće blokiraju i Britaniju i Nemačku, koja je ovih dana doživela paralizaciju veću nego ikad u novijoj istoriji. U Holandiji su, pak, razljućeni farmeri osnovali stranku i odmah na izborima uspeli da osvoje zavidan broj glasova. A u Izraelu su masovne demonstracije primorale vladu da odloži primenu zakona kojim je potiskivana nezavisnost pravosuđa.
Nedavno su demonstranti uzdrmali i autokratske vlasti u Kini i Iranu, tako da su režimi morali da ublaže restriktivne mere. Socijalni i politički nemiri su, u različitim dozama, izbijali i u Šri Lanki, Bangladešu, Mjanmaru, Mongoliji, Tunisu, Nigeriji, Keniji, Peruu, pa i u Brazilu pri neopravdanom osporavanju ishoda predsedničkih izbora. A worldpoliticsreview.com navodi i da su Rusija, Belorusija i Saudijska Arabija gonili svoje buntovnike i po inostranstvu, što je označeno kao „transnacionalna represija“.
Pomni harvardski istraživači su registrovali dve etape nemira u ovom veku. U periodu od 2010. do 2019. bilo ih je više, kažu, nego ikad posle Drugog svetskog rata, da bi njihov broj zatim naglo opao 2020-22. Možda je njihovom smanjivanju doprineo strogi pandemijski režim.
Sada su, očigledno, opet učestali. Pedantna statistika Karnegijeve zadužbine za međunarodni mir beleži da je u poslednjih pet godina u 132 zemlje bilo čak 400 „značajnih antivladinih protesta“ od kojih je bezmalo četvrtina trajala više od tri meseca.
Mnogi su ugušivani silom ili iznurivanjem demonstranata. Izlivi nezadovoljstva ispoljeni su još grublje u međunarodnim odnosima.
Rusija razara i komada Ukrajinu kao disidenta od obnove njenih imperijalističkih ambicija. Amerika je, pak, zavela opsežne sankcije i Moskvi i Pekingu, jer ih smatra odmetnicima od globalnog poretka kakav je ona oblikovala. Razmahali su se obračuni velikih sila, preko posrednika, koji su i najveće žrtve.
Ujedno su u toku i istrage protiv Vladimira Putina i Donalda Trampa. Prvog Međunarodni krivični sud optužuje za ratne zločine, dok se slučaj drugog razmatra, po raznim osnovama, u nekoliko američkih sudova. Obojica se, pritom, ponašaju kao buntovnici. Iz Putinovog okruženja prete da bi mogli i da projektilima unište zgradu pomenute haške ustanove, dok bivši šef Bele kuće upozorava da bi u pokušaju njegovog hapšenja bilo „smrti i destrukcije“.
Kao da smo opet zabasali u doba skraćenih fitilja. I liderima i njihovim podanicima pucaju živci, istanjeni u međusobnom nepoverenju.
Zapadni Balkan je samo delimični izuzetak. Nervi se kidaju i lokalnim vođama i njihovim zlosrećnim sunarodnicima, ali to ni jedni ni drugi ne pokazuju u meri koja bi se očekivala.
Kao da ih utišava činjenica da se na njihovim prostorima odigrava nadmetanje Zapada i Rusije, a sve više i Kine, za prevlast i da od tog ishoda, a ne od njih samih, zavisi da li će im biti bolje ili gore. Svi su na strani Zapada, osim Srbije, koja se migolji između čekića i nakovnja, mada uz nagoveštaj da bi i ona mogla da im se pridruži ako postigne prihvatljiv kompromis oko Kosova i ulaska u EU.
U međuvremenu i Beograd i Priština su dovedeni u situaciju da se odriču platformi i retorike kojima su njihovi lideri došli na vlast. Nijedan više ne liči na sebe, donedavnog, i sada glavne protivnike vide u snagama koje su sami nabildovali.
Takav bumerang efekat odavno nigde, bar ne u okolini, nije doživljen. Ko zna da li bi ga i bilo, da posrednici nisu – i njima i nama ovdašnjima – alarmantno skratili fitilj.