Ovakve iskaze odavno smo očekivali od lidera velikih sila umešanih u ukrajinsku krizu, ali ih je izgovorio vođa irskih ribara Patrik Marfi kada je s kolegama ovih dana sprečio međunarodni konflikt na otvorenom moru. Istrajnom akcijom oni su nagnali Rusiju da vojne manevre izmesti iz voda u kojima oni love i tako pružili sve ređi dokaz da je moguće rešavati sporove mirnim putem, i to u prilog slabijoj strani.
Opasna nadvlačenja oko Ukrajine nemaju slične perspektivne karakteristike. Na otvorenoj sednici Saveta bezbednosti UN se pokazalo da obe suprotstavljene strane smatraju sebe jačom od rivalske i da im se reči utapaju u zveckanje oružjem. I da umesto tragom irskog Marfija rade po baksuzlucima ovenčanim “Marfijevim zakonima”, tako da su se svi prozvani za podsticanje rata gromoglasno zaklinjali da rade u prilog miru.
Taj sastanak je još jednom potvrdio da se kao telo zaduženo za stabilnost svetskih prilika izmetnulo prevashodno zaslugom glavnih sila, pet stalnih članica s pravom veta, u jednog od glavnih izazivača neprilika. Obeležio ga je hladnoratovski duh koji su urnebesno prizvali kao i onda predstavnici Vašingtona i Moskve.
Sesija je sazvana na predlog Amerike kako bi se na najmerodavnijoj sceni javno optužila Rusija da nagomilavanjem trupa preti da izvrši invaziju na Ukrajinu. Moskva je pokušala da osujeti takvo okupljanje, ali je ostala u ubedljivoj manjini.
Za održavanje javne sednice izjasnilo se deset (od ukupno 15) članica, a protiv su bile samo Rusija i Kina (u ovom slučaju nema prava veta). Iako je preterano reći da Savet predstavlja celinu međunarodne zajednice, zanimljiv je raspored glasova. Američki predlog podržali su Britanija, Francuska, Norveška, Irska, Albanija, Brazil, Meksiko, Gana i Ujedinjeni Arapski Emirati dok su uzdržani bili Indija, Kenija i Gabon. Zapad je, dakle, bio jedinstven za razliku od grupacije BRIK (Brazil, Rusija, Indija i Kina).
Glavno obeležje debati dali su svojim “vatriranjem” predstavnici SAD i Rusije Linda Tomas Grinfild i Vasilij Nebenzja. Oboje su jedno drugom pripisali i agresivnost i provokativnost. Rusiji je prebačeno da sprema okupaciju Ukrajine, a Americi da to izmišlja da bi potpirila rat, pri čemu su jedno drugom uzvraćali da nemaju dokaze za sopstvene tvrdnje. Ukrajinski predstavnik je u svojstvu prigodnog gosta Saveta opisao poteze Rusije kao imitaciju scena iz “Alise u zemlji čuda” i kafkijanskih zapleta dok je kineski ambasador poručio da je vreme za tihu, a ne za “megafon” diplomatiju…
Zaključaka nije bilo, niti su bili predviđeni. Izvesno je, pak, da je sednica održana dan uoči starta jednomesečnog predsedavanja Rusije Savetom i naznačila da joj sleduju iskušenja s većinom članica, raspoloženih da preispituju njene poteze povodom Ukrajine.
Optimizam bi mogla da ubrizga činjenica da počinje zimska Olimpijada u Pekingu. Pojavila su se čak nagađanja da “Rusija neće napasti Ukrajinu, bar do okončanja Igara 20. februara”, da ne bi zasenila kineski organizacioni spektakl. Hroničari, međutim, podsećaju da su pred otvaranje letnje Olimpijade u Pekingu 2008. ruske trupe upale u Gruziju i doprinele da se od nje faktički otcepe dve oblasti – Abhazija i Južna Osetija.
Ali, vratimo se Ukrajini, krizi koja ima dva ekstremna potencijala – da iz temelja uzdrma globalni poredak, pa i da se širi kao pandemija ili da se preobrati u diplomatski podvig i smiri jednostranosti nagomilane skoro do nerešivosti. Nadam se diplomatskom, mirnom, rešenju, kako sam napisao u prošlom broju Novog magazina.
U međuvremenu će se nastaviti napori i za cepkanje sveta i za objedinjavanje njegovih delova. Mestimično i suprotno težnjama aktera.
Zapad, na primer, teži da izazove rascep između Moskve i Pekinga, ali se pod tim pritiskom oni sve više strateški povezuju. Obe te prestonice svojski rade i na razjedinjavanju Zapada, ali i on nalazi načine da baš zbog njihove podrivačke aktivnosti iskazuje veće jedinstvo od onog koje mu nedostaje u unutrašnjim preispitivanjima.
Prisećam se ovim povodom razgovora jednog funkcionera SFRJ sa stranim kolegom. Ovdašnji je domaćinu tvrdio da će ondašnja naša zemlja pokazati jedinstvo ako iko pokuša da je napadne. Ali mu je uzvraćeno pitanjem a šta će s vama biti ako vas niko ne napadne, koje se ispostavilo kao predskazanje jer se SFRJ iznutra raspala.
Nadam se da sudbina SFRJ nije i predskazanje za svet. Da je on u sebi nagomilao toliko strahova od opšte propasti, do čega mogu da dovedu neobuzdano zagađivanje atmosfere, hakerska destruktivnost, kao i svako drugo sredstvo za masovno uništavanje, da im neće dozvoliti da se obistine.
Muči me, doduše, i jedna zagonetka – zašto nema razmaha mirovnih pokreta širom sveta povodom ukrajinske krize za koju svi akteri slute da bi mogla da dovede do globalne katastrofe? Teši me pomisao da izostaju zato što mase građana računaju da je ona isfabrikovana da bi nam vlasti odvratile pažnju od mana ustrojstava, zasnovanih na umišljanju da smo kao podanici “ovce za šišanje”…
Kako god, sa urnebesom koji je prati Ukrajina ostaje kao egzistencijalni test. Navijam, ponavljam, da se reši mirno. I da nam diplomatski dogovor o njenoj sudbini pomogne da već jednom prestanemo da se na svet izvlačimo kao na izvor zala, veći od onog koje su nam naše vlasti izbunarile…