Jednu takvu sitničavu buru u šoljici čaja već neko vreme stvara Stevan Filipović napadima na pojedine studente, plenume i organizacije. Na prvi pogled sve deluje apsurdno– napadnute organizacije i studenti su, po Filipoviću, beznačajni i opskurni, ali istovremeno dovoljno jaki da vuku konce na plenumima. Optužujući ih da su odgovorni za studentsko odbijanje ekspertske vlade i/ili prelazne vlade, Filipović pretpostavlja da te opskurne grupe imaju uticaj ne samo na plenume matičnih fakulteta i Univerzitet u Beogradu, već i na plenume ostalih Univerzitetskih centara, pošto su te odluke donošene na nivou cele zemlje. Kojom magijom su ove grupe to učinile u direktnodemokratskim uslovima rada plenuma ostaje nepoznato, pošto argument o amandmanima zvuči isprazno i neuverljivo. U jednom farsičnom maniru, ne toliko različitom od Vučićeve borbe protiv umišljene obojene revolucije, Filipović je u svom članku u Peščaniku ujedno izmislio pretnju i proglasio pobedu nad njom.
Sve bi izgledalo smešno i nebitno, kao jedna vrsta onlajn kafanskog prepucavanja, da se iza ove harange ne krije nešto znatno opasnije po studentsku borbu, pa čak i bezbednost samih studenata.
Teško je poverovati da neko neshvata uticaj višedecenijske antikomunističke propagande koja je pokušala da pronađe krivcu u levičarskoj ideologiji za sve nedaće od Velikog praska do danas. U takvim uslovima denunciranje studenata u medijima kao opasne anarhističke i komunističke teroriste koji upravljaju plenumima iz senke može jedino ugroziti bezbednost samih studenata. Autori ovog teksta dobro pamte slične situacije tokom blokada Filozofskog fakulteta 2011–2014. godine. Tada su, kao i sada, profesori kao što je Čedomir Antić umišljali nekakve anarhokomunističke revolucije i studente koji u amfitetarima i aulama spremaju rušenje države i ustavnog poretka. Nakon medijske harange usledili su napadi različitih desničarskih grupacija, lomljenje stakla na ulaznim vratima, a sve je kulminiralo potezanjem noža na koleginicu od strane jednog desničara koji je verovatno mislio da spašava zemlju od crvene nemani. Da li će i ovog puta neko nasesti na provokaciju o crvenim kmerima ili plenumaškim boljševicima, pa odlučiti da spašava fakultet, demokratiju i državu od zaverenika i terorista, ostaje da se vidi.
Međutim, koliko god ovo denunciranje i tračarenje bilo opasno, ono nije jedini problem sa tekstom. Čak i ako pretpostavimo da je ugrožavanje bezbednosti studenata rezultat naivne nesmotrenosti, iz teksta isijava jasna namera da se studentski protesti podvedu pod političke stavove autora.
Drugi apsurd tog teksta, pored onog o beznačajno svemoćnim anarhokomunistima, leži u tvrdoglavom nametanju jednog rešenja studentima i odbacivanju svakog drugog mišljenja, ali pod krinkom demokartije. Određeni nipodaštavajući stav da ljudi nisu sposobni ujedno da rade na rušenju Vučića i razmišljaju o svetu nakon njegovog pada, postao je štit iza koga se pojedini kriju kada naiđu na predloge koji ne odgovaraju njihovim političkim stavovima. Tako se na Filipovićevom tapetu našla saradnja studenata i sindikata.
Koliko god da je deo teksta u kome dolazi do ličnog razračunavanja nebitan i prolazan, drugi deo u kome se kritikuje prvmajski protest ukazuje na jedan dublji strukturni problem koji određene elite imaju prema poboljšanju uslova rada. Prvomajski protest je ubačen u priču sa anarhokomunistima i njihovim „zastarelim“ idejama o revoluciji, iako je u pitanju klasičan reformistički pokret koji bi pomerio sa mrtve tačke užasne zakone o radu i štrajku. Čitajući tekst stiče se utisak da je takav pokret štetio borbi protiv Vučića jer je, navodno, preuzeo prvomajski protest zarad interesa male grupe. Ali ono što autor ne zna, ili namerno ignoriše, jeste da je prvomajski protest produžetak šire saradnje sindikata, pravnika i studenata započete formiranjem radne grupe za izmenu radnog zakonodavstva još u martu. Radne grupe koja nije čak ni formirana na fakultetima čije studente Filipović napada i dovodi u vezu sa preuzimanjem protesta, već na Pravnom fakultetu. Iako je neko ko se dušno zalagao za vladavinu eksperta, eksperti iz oblasti prava mu ovom slučaju očigledno smetaju.
Zatim napada i sindikate, ali se postavlja pitanje kako planira borbu protiv Vučića– o široj borbi za izmenu sistema da ne govorimo– bez sindikata. Mesecima su svima bila puna usta generalnog štrajka, ali je očigledno da bez saradnje sa reprezentativnim sindikatima takav štrajk ima vrednost pukog performansa. Stepen neozbiljnosti najbolje pokazuje jedan opozicioni prvak koji je u januaru izjavio da tadašnja jednodnevna obustava rada predstavlja generalnu probu generalnog štrajka, verovatno u nameri da opravda nesposobnost organizacije takvog vida borbe bez sindikata. Sve je zvučalo kao farsična predstava Plebejci uvežbavaju ustanak Gintera Grasa, što nas i ubuduće čeka ako se prepustimo režiji različitih eksperata.
Na kraju, sam prvomajski protest je proglašen neuspešnim jer je, umesto poziva na izbore, iznosio zahteve za nekakvim radničkim pravima, koja su u očima pojedinih potpuno demode. Međutim, vreme je pregazilo ovaj argument i studenti su dokazali da protest nije rasipanje snaga, te da je moguće raditi i na Vučićevom padu i na svetu nakon Vučića, kada su nekoliko dana nakon teksta odlučili da izađu na predstojeće izbore. Za proglašenje, kao i planiranje i sporovođenje ove odluke, nije bio potreban protest.
Uostalom, vreme je pregazilo i ostale Filipovićeve argumente, pokazujući da plenumi funkcionišu bez upliva revolucionarnih grupa. Kako se čini, jedini razdor među studente unose oni koji perfidno guraju sopstveno viđenje postvučićevskog društva kao neizbežno, iako po svemu sudeći to društvo nije ono što većina građana Srbije želi.
