Iako fakulteti trenutno nisu u blokadi, studenti su pokazali spremnost da svakog trenutka nastave sa takvim načinom borbe. Sa druge strane, određene srednje škole su već u blokadi, te zbog toga postoji bojazan da bi vlast mogla da privatizuje i visoko i srednje obrazovanje, zbog čega se sve više može čuti kako obrazovanje nije obavezno– retorika koju je započeo njihov ideološki otac Vojislav, doktor Šešelj.
Za to vreme, grupa tviteraša zalaže se za generalni štrajk pozivajući se na individualnu odgovrnost radnika, po principu: da imate malo obraza ne bi išli na posao i sve ovo bi bilo gotovo za par dana. Ovu situaciju najbolje karikira Srđan Dragojević, večiti opozicionar iz (nekadašnjih) redova SPS-a, koji daje izjavu da svi treba da stupe u štrajk, ali da će on ipak biti na sajmu knjiga jer ne može život stati zbog Vučića. I tako određeni opozicioni i građanski aktivisti pozivaju ljude da stupe u štrajk, izgleda potpuno odvojeni od realnosti u kojoj žive.
Realnost je da se u Srbiji generalni štrajk nije desio decenijama, čak ako bi istorijski sagledali i to da su štrajkovi u većini slučajeva upravo vezani za poboljšanje očajnih radnih uslova u Srbiji. Dakle radnici ni zbog sebe ne izlaze da štrajkuju, a ne zbog nekih širih društvenih ciljeva. Razlog tome nije podrška koju Vučić ima u radničkoj klasi naspram intelektualne elite koja je protiv njega, kao što bi neki zlonamerni montažeri želeli da prikažu. Jednostavno– uslovi za generalni štrajk ne postoje u ovom trenutku.
Generalni štajk nije dečija igra, kako očigledno mnogi opozicioni prvaci i građanski aktivisti misle. To je dobro organizovana akcija sa jasnim ciljem, pri čemu joj strukturu najčešće daju sindikati. Dakle štrajk nije jedna individualna, nego ozbiljna kolektivna politička akcija. Sindikat je taj koji štiti radnike od posledica štrajka i koji stoji iza njih i kroz finansijsku pomoć u slučaju neisplaćivanja zarade, ali i direktnim akcijama u slučaju otkaza. Zato generalni štrajk jeste jedan od najmoćnijih radničkih i građanskih oružja, upravo jer se kolektiv solidarno čuva i štiti članove od mogućih posledica. Dakle u istoriji se nije desio individualni generalni štajk i isti se dogoditi neće. Treba naglasiti da ljudi koje dotične osobe pozivaju na generalni štrajk, osim kirija, mogu imate i rate za kredit i dodatne troškove života, koji u slučaju individualnog pristupa štrajku mogu dovesti do dodatnih komplikacija.
Druga bitna stavka jeste logistika i tu se moramo dotaći generalnog štrajka koji je obeležio pad Miloševića. Taj štrajk bio je moguć upravo iz dva razloga– jedan jeste sindikalna organizacija, a drugi je to što su preduzeća bila državna te su radni kolektivi bili veći. U današnje vreme mora da se uzme u obzir da su kolektivi često mali, kompetitivni i pre svega lako zamenjivi. Jako je bitno napomenuti da su ljudi kroz individualni princip postali konkurenti jedni drugima, jer tako diktira držište, pa samim tim kolektivi često funkcionišu po principu: neću zajedno sa svojim kolegama da se borim za bolje uslove i veće plate, nego ću kroz bliskost sa vlasnikom, ili menadžerom, a kroz požrtvovanje i/ili podmetanje noge kolegama da napredujem. U pitanju je postsocijalistička ideologija koja sama po sebi otežava organizovanje, ali zato i jeste tu da bi gazde bile sigurne. Dakle samu mogućnost štrajka imaju u većini slučajeva ljudi u državnoj službi koju čini značajan broj ljudi zaposlen preko vladajuće stranke. Isto tako treba sagledati da većinu državnih sindikata, to jest njihove vodje, kontroliše država i da kao takvi nisu upotrebljivi.
Dakle, ako u razmatranje uzmemo tešku ekonomsku situaciju i dodamo da ideološka i sindikalna organizacija trenutno nisu na zavidnom nivou, čovek koji je protiv ove vlasti, ali jednostavno egzistenciju stavlja iznad idealizma, može biti samo revoltiran kada ga neodgovrni pojedinac moralnim ucenama huška na štrajk. Suprotno od nameravanog propagandnog uspeha, ovakav poziv od strane onih pojedinaca na koje štrajk ne bi ostavio posledice, može jedino izazvati prezir kod većine građana koji zbog tog poziva žrtvuju osnovna sredstva egzistencije. Život bez posledica je ipak rezervisan za manji deo građana ove zemlje.
Studenti su ovo prepoznali, pa su uporedo sa blokadama i demonstracijama pokušali da ostvare saradnju sa sindikatima zarad stvaranja šireg fronta borbe protiv vlasti. Zlonamerni montažer sa početka teksta, koga možemo nazvati Stevan Filipović, je među prvima osudio ovu saradnju. Štaviše, stvari se nisu završile na pukoj osudi već su prešle u otvorene napade na studente kao nekakve anarho-anahrone divljake koji su produkt Vučićeve kriminalne bande, ponekad nazivane Bezbednosno-informativna agencija. Pisali smo već koliko su ti napadi bili štetni za studentski pokret, dovodeći čak i bezbednost učesnika blokada u pitanje, ali su pored toga naneli i štetu formiranju infrastrukture za uspešno organizovanje generalnog štrajka. Oni koji danas vrše moralne ucene da se u štrajk srlja na slepo pokazali su se kao grobari svake suvisle i organizovane borbe.
Predstojeća borba nije laka, ali nije ni beznadežna. U javnom sektoru pojedini granski sindikati pokazuju spremnost za borbu, ali razdvojenost po granama proizvodnje nije dovoljna koliko god da je pojedinačni sindikat jak. Pored borbe sa sindikalnim vrhom, koji najčešće ide niz dlaku svakoj vlasti zarad sopstvenog položaja, predstoji i borba za objedinjavanje različitih sindikata u jedan široki akcioni front. Sa druge strane, sindikalna borba u privatnom sektoru je praktično nepostojeća. Potrebno je obrisati prašinu sa starih brošura jer je u tom sektoru nivo radničke participacije na nivou devetnaestog veka. Ali i taj dug put organizovanja neće biti neizvodiv ako se krene od obične, međuljudske podrške na radnom mestu. Uostalom, mnogi su se, često podrugljivo, pitali kakva je korist od različitih plenuma i zborova u proteklih godinu dana? Korist je u tome što mnogi uviđaju prednosti direktnog organizovanja, štaviše– mnogi tek saznaju da postoji takva mogućnost. Principi samoorganizovanja kojim se zadnjih godinu dana učimo od studenata se mogu lako preliti i na pojedina radna mesta, ostvarujući odličnu osnovu za sindikalno organizovanje na mestima gde je to do pre godinu dana bilo nezamislivo. Generalni štrajk je odlično oruđe, ali će ga biti tek nakon mukotrpnog rada na terenu i međusobne saradnje najrazličitijih društvenih činilaca, a ne kada to neko naredi na Tviteru.