Jelena Micić (Knjaževac, 1986) poslednjih godina gradi veoma uspešnu umetničku karijeru u Austriji, a od petka 28. Novembra (u 19 sati) njeni radovi, zajedno sa radovima Irene Lagator Pejović (Cetinje, 1976), biće predstavljeni na izložbi „Popis – materija, umetnost, kapitalizam” u Salonu beogradskog Muzeja savremene umetnosti. Ova izložba, koju je kustosirao Miroslav Karić, koncipirana je kroz selekciju radova kao svojevrsni pregled dosadašnjih umetničkih angažmana Lagator i Micić, ali i uz novu produkciju. “Izložba prati glavne istraživačke fokuse i procese pomenutih autorki, čije umetničke prakse tematski povezuju pitanja o različitim antropogenim uticajima na urbane, socijalne i kulturne pejzaže”, navodi Karić u svom uvodnom tekstu. O izložbi za Novi magazin govori jedna od dve izlagačice, Jelena Micić.
„Popis – materija, umetnost, kapitalizam“. Šta „popisujemo“ kad govorimo o ovim pojmovima?
Izložba funkcioniše kao vrsta kontra-arhive i kritičko mapiranje infrastrukture svakodnevice. Nastala je postupkom akumulacije ciljano odabranih proizvoda radi analize njihove tržišne cirkulacije na relaciji Srbija – Evropska unija – Sjedinjene Američke Države. Posebno je zanimljiva selektivna propusnost granica: kretanje ljudi znatno je strože regulisano nego kretanje materijala, sirovina i minerala, takozvanih prirodnih resursa. Globalni ekonomski okviri koji usmeravaju ove tokove uveliko se razlikuju, pa tako naddržavni akteri – multinacionalne korporacije i ekonomske unije – ostvaruju profit plasiranjem proizvoda u „neregulisanim“, neokolonizovanim prostorima izvan okvira svog državnog suvereniteta.
„Popis“ se pojavljuje ne samo kao ekonomski postupak, već i kao retrospektivni uvid koji istovremeno nagoveštava i buduće metode umetničkog rada.
Materija i materijalnost su važni segmenti koncepta ove izložbe. Kako se odnosite s jedne strane prema samim pojmovima o kojima se radi, a s druge s njihovim značenjima?
Materijalizam kao filozofski i politički stav prisutan je u oba pristupa kroz okvire novog feminističkog materijalizma. Materijali koji čine naše svakodnevno okruženje – često neprimetni, nesmetano prisutni ili jednostavno podrazumevani – postaju vidljivi tek onda kada se promeni njihov način proizvodnje ili kad potpuno nestanu sa tržišta. Bilo da je reč o poslednjim kupljenim kutijicama štapića za uši sa plastičnom drškom nakon uvođenja “EU Direktive o jednokratnoj plastici”, zabranjenom crvenom aditivu E129 koji se, između ostalog, nalazi u američkim M&M’s bombonama, ili pakovanjima proizvoda sa nedovoljno transparentnom oznakom „Ova slika je simbolična“, regulative koje usmeravaju te promene predstavljaju centralni i povezujući element mojih radova na izložbi.
Kako razmišljate o odnosu čoveka, kao “nosioca” kapitalizma i materijalnosti, i prirode?
Želim da pomenem par stvari u vezi sa ovim pitanjem. Prva je izuzeće čoveka iz prirode, iako je njen sastavni, i istovremeno najopasniji deo. Često smo nesvesn*e ili nemarn*e prema činjenici da postoji limit, tačka pucanja, da se priroda ne može beskonačno eksploatisati. Takođe, kada se, na primer, targetiraju štapići za uši, ne govori se o neadekvatnoj upotrebi ili reciklaži od strane ljudi. Druga stvar tiče se uverenja da su najbogatiji slojevi društva izvan dometa ekoloških posledica. Ideja „izuzetnosti“ opstaje zahvaljujući samodovoljnosti i mehanizmima moći utemeljenim na osvajanju i vojnoindustrijskom kompleksu. Planeta je jedna, iako neki pretenduju da se otisnu na druge.
Efekte zagađenja osećaju – u različitim intenzitetima – i ljudi i ne-ljudska bića. Najproblematičnije je to što smo sv*e upleten*e, saodgovorn*e svakim svojim voljnim ili nevoljnim potezom. Nažalost su ekonomski i ekološki uticaji i dalje razdvojeni, pa tako stanovnic*e Radinca, iako svesn*e zagađenja koje emituje železara i posledica po sopstveno zdravlje, nisu u mogućnosti da se u potpunosti suprotstave fabrici koja im istovremeno omogućava ekonomsko preživljavanje.
Jedna od tema radova je nejednakost globalnih standarda i regulativa u prehrambenoj i farmaceutskoj industriji – iz kog ugla je sagledavate?
Pitanje preusmeravanja lanaca snabdevanja nalazi se u fokusu pažnje od pandemije kovida-19, kao i zbog ratnih poduhvata u različitim delovima sveta. To zapravo ponovo otvara pitanje blokovske podele sveta. Globalni tokovi ostaju disproporcionalni i zasnovani na forsiranju interesa onih koji se najbrže prilagođavaju. Kada regulative zabrane upotrebu određenih aditiva u hrani zbog njihovih negativnih efekata na zdravlje, brendovi jednostavno prilagode proizvod i uvedu drugi sastojak – ili zadrže postojeći sadržaj u zemljama gde takva regulativa ne postoji. Kada se zabrani prodaja štapića za uši sa plastičnom drškom u EU, isti proizvod se preusmerava na druga „neregulisana“ tržišta, ponovo deleći svet na onaj „prvog“ i „trećeg“ reda. Tek nedavno vizuelna reprezentacija „slike kao regulacije“ počinje da se pojavljuje na nekim (uvezenim) proizvodima u Srbiji. Regulacija je, međutim, pre svega pitanje kapaciteta kapitala da se prilagodi – nema veze sa odgovornošću, već isključivo sa interesom.
Koliko je vaš rad u korelaciji s Irenom Lagator Pejović, čije ćemo radove takođe videti u Salonu MSUB?
Naši zajednički kritički umetnički pristupi, koji se međusobno preklapaju i nadopunjuju, nastoje da poprime oblik svojevrsnog „muzeja antikapitalizma“.
Koje od tema izložbe vidite kao specifične za ex-yu odnosno domaći kontekst?
Nesvrstanost kao istorijski i potencijalno politički pristup globalnim odnosima moći postala je tema koja oblikuje postjugoslovenske narative poslednjih godina. Nakon uključivanja spisa sa Prvog samita Nesvrstanih u Međunarodni registar programa UNESCO „Sećanje sveta“, kao i uvođenja „Dana Nesvrstanih“ (Vlada Srbije), nastala je borba za nasleđe između populističkih tendencija i levih grupacija. Nesvrstanost je posebno aktuelizovana kroz savremene težnje za pozicioniranjem i rasprave u nekada neutralnim zemljama koje su ili već pristupile jednom od blokova, ili su u procesu razmatranja tog prelaska. Austrija svoj nacionalni mit od 1955. gradi na neutralnosti, pa ostaje pitanje kako će buduća geopolitička pomeranja uticati na njeno dalje usmerenje.