U tom smislu, predmet analize nisu nominalne „leve“ partije bez antikapitalističkog programa, niti centrističke opozicione formacije koje prihvataju neoliberalni okvir. Od 2000. godine Srbija je ušla u fazu ubrzane kapitalističke tranzicije koja je predstavljena kao nužan istorijski raskid sa socijalističkim nasleđem i ulazak u okvir liberalne demokratije i tržišne privrede. Međutim, dok je politički pluralizam formalno obnovljen, društvena transformacija koja je usledila značila je duboku promenu vlasničke strukture, klasnih odnosa ali i same ideološke matrice javnog života, ako uzmemo u obzir da običan čovek reprodukuje trenutni sistem i ideologiju, često nesvesno. Privatizacije, deindustrijalizacija i finansijalizacija ekonomije su bile nužan proces restauracije kapitalizma u njegovom perifernom obliku sa slabom domaćom buržoazijom, snažnom zavisnošću od stranog kapitala i rastućom prekarizacijom rada. Paradoks tranzicionog perioda jeste u tome što su uslovi koji su objektivno proizvodili socijalno nezadovoljstvo, rast nejednakosti, nesigurnost zaposlenja, urušavanje javnih sistema istovremeno pratili gotovo potpuni izostanak snažne levičarske političke alternative. Iako su radnički slojevi snosili teret transformacije, masovni radnički pokret nije nastao. Umesto toga politički prostor su ispunile ili liberalno-tehnokratske opcije, ili nacional-konzervativni blok, dok je pojam socijalizma sistematski delegitimizovan.

Tranzicija i propuštena prilika za masovnim pokretom 

Petog oktobra 2000. godine pored smene režima dolazi i do promene društvenog poretka. Iako je događaj dominantno interpretiran kao demokratska revolucija protiv autoritarnog režima, njegova suštinska istorijska dimenzija bila je ubrzana integracija Srbije u globalni kapitalistički sistem i dovršetak procesa privatizacije započetog tokom devedesetih. Društvena preduzeća, koja su u prethodnom periodu formalno bila u kolektivnom vlasništvu, prelazila su u ruke domaćih kompradora, stranog kapitala ili su likvidirana. Proces je bio predstavljen kao nužna modernizacija, ali je u praksi doveo do nagle deindustrijalizacije, rasta nezaposlenosti, slabljenja sindikalne moći i prelaska velikog dela radničke klase u prekarne oblike rada. Domaća ekonomija postaje zavisna od stranih investicija, niskih plata i subvencionisanog rada, dok država preuzima ulogu posrednika između globalnog kapitala i lokalne radne snage. 

Jedan od ključnih razloga kasnijeg neuspeha levice leži upravo u ovom periodu. Radnička klasa kakva je postojala u socijalističkoj Jugoslaviji, koncentrisana u velikim industrijskim sistemima, sa relativno jakim sindikatima i jasnim identitetom više nije postojala. Umesto nje nastaju rasuti radnici u malim privatnim firmama, zaposleni u stranim fabrikama pod režimom subvencija, radnici u sivoj ekonomiji i verovatno najbitnije dolazi do pojave masovne emigracije radne snage, odnosno tzv. blue collar radnika. Atomizacija je postala strukturalna činjenica a bez zajedničkog radnog prostora i stabilnih kolektiva, politička artikulacija klasnih interesa postaje znatno otežana. Čak i kada su socijalne posledice tranzicije postajale očigledne (rast siromaštva, korupcija u privatizacijama, rasprodaja resursa) kritika se uglavnom zadržavala unutar liberalnog okvira (npr. problem je „loša privatizacija“, a ne sama privatizacija). 

Pitanje parlamentarizma 

Parlament kao takav predstavlja deo poretka koji levica želi da transformiše. U uslovima perifernog kapitalizma parlamentarizam funkcioniše unutar ekonomije zavisnosti. Fiskalna politika, investicioni ciklusi, monetarna stabilnost i razvojne strategije u velikoj meri su uslovljeni spoljnim kapitalom, kreditnim aranžmanima i geopolitičkim pritiscima. Levičarska partija koja bi u tom okviru otvoreno zahtevala eksproprijaciju strateških sektora, prekid subvencionisanja stranih investitora ili restrukturiranje bankarskog sistema suočila bi se sa ekonomskim pritiscima koji prevazilaze parlamentarnu arenu, kao što smo videli na primeru Sirize u Grčkoj. Parlamentarizam podrazumeva kompromis kao svoj modus operandi. Koalicije se predstavljaju kao nužnost, pragmatizam kao politička zrelost a radikalizam kao politička neodgovornost. Međutim za levicu kompromis oko ključnog pitanja kakvo je vlasništvo nad sredstvima za proizvodnju znači odustajanje od sopstvenog identiteta. Ulazak u koalicione aranžmane sa liberalnim ili centrističkim akterima može doneti kratkoročnu vidljivost, ali dugoročno vodi razvodnjavanju programa i transformaciji levice u korektiv a ne alternativu sistema. Levičarska partija koja uđe u takav okvir bez snažnog pokreta iza sebe rizikuje da bude svedena na govornicu sa koje kritikuje. Iskustvo malih levičarskih organizacija u Srbiji predstavlja empirijski dokazan primer, bez masovne sindikalne baze, bez trajne infrastrukture u fabrikama, javnim preduzećima i lokalnim zajednicama, parlamentarni nastup ostaje izolovan čin. Sistem ima dovoljno mehanizama da apsorbuje i neutralizuje marginalne glasove. U tom smislu, strateško pitanje za levicu u Srbiji nije učestvovanje na izborima, ona mora da sagradi materijalnu i organizacionu bazu koja bi parlament učinila sekundarnim, a ne centralnim poljem političkog delovanja. Bez te baze, parlamentarni put ostaje zamka, nudi vidljivost ali istovremeno traži prilagođavanje odnosno obećava reprezentaciju, ali istovremeno ograničava transformaciju. 

Kulturni ratovi i spoljna politika 

Jedna od ključnih prepreka formiranju stabilne levičarske politike kako u Srbiji, tako i u svetu, pored ekonomske transformacije je i način na koji je politički konflikt strukturiran tokom poslednjih par decenija. Dominantni konflikti organizovani su oko identitetskih i simboličkih pitanja: nacionalnog suvereniteta, evropskih integracija, odnosa prema tradiciji, religiji i „zapadnim vrednostima“. Za levicu LGBT pitanje stvara dvostruki izazov. Sa jedne strane, ona ne može napustiti emancipatorsku dimenziju politike. Borba protiv diskriminacije, za rodnu ravnopravnost i sekularizam, deo je šire borbe za univerzalna prava i protiv hijerarhijskih struktura. Sa druge strane, kada identitetska pitanja postanu dominantna osa političkog konflikta, postoji opasnost da klasna dimenzija bude potisnuta. U Srbiji su kulturni sukobi oko rodne ravnopravnosti, LGBT prava ili sekularizma često predstavljeni kao egzistencijalna pitanja nacionalnog opstanka. U takvoj polarizaciji levica se suočava sa rizikom da bude percipirana isključivo kroz kulturni, a ne kroz ekonomski program. Ukoliko prihvati da se politički legitimitet meri isključivo kroz te teme, rizikuje da izgubi vezu sa radničkim slojevima koji su prvenstveno pogođeni ekonomskom nesigurnošću. Rešenje, međutim, leži u njihovom povezivanju sa klasnom analizom, diskriminacija na tržištu rada, rodni jaz u platama, prekarni rad žena i marginalizovanih grupa su pitanja koja se ne mogu razumeti bez analize ekonomskih odnosa. Spoljnopolitička pitanja su od Prvog svetskog rata stvar oko koje se levica cepala, a ova tradicija se prenela i u 21. vek. Posavlja se pitanje može li društvo demokratski kontrolisati sopstvene resurse ako je integrisano u vojno-političke i ekonomske blokove koji počivaju na logici kapitala i imperijalne projekcije moći? U tom smislu, pitanja koja stvaraju razdor između različitih levičarskih frakcija odnosno Kosovo, Evropska unija, NATO i rat u Ukrajini treba posmatrati kao različite čvorove iste strukture. Kosovo je primer kako se nacionalno pitanje instrumentalizuje u okviru globalnih odnosa moći. Nacionalistička politika koristi teritoriju kao simbol homogenizacije, dok liberalni kosmopolitizam pitanje svodi na usklađivanje sa zapadnim integracionim procesima. U oba slučaja, iz fokusa nestaje materijalna dimenzija. Takodje, pravo na samoopredeljenje ne može biti monopol velikih sila, ono mora biti povezano sa socijalnom perspektivom i interesima radnih ljudi sa obe strane konflikta. Slično važi i za Evropsku uniju, sobodno kretanje kapitala, fiskalna pravila i ograničenja državne intervencije suprotstavljeni su projektu kolektivne kontrole nad ključnim sektorima. Ulazak u takav okvir znači prihvatanje ograničenja koja onemogućavaju radikalnu redistribuciju i industrijsku politiku. NATO kao vojni savez predstavlja instrument blokovske konfrontacije i globalne projekcije moći. Integracija u NATO znači prihvatanje militarizacije kao trajnog okvira politike. Za levicu koja polazi od internacionalizma i solidarnosti među narodima, to je neprihvatljivo. Spoljna politika, dakle, ne može biti samo dodatak klasnoj strategiji, već je njen produžetak na međunarodnom nivou. Ako levica želi da transformiše unutrašnje odnose vlasništva, mora istovremeno dovesti u pitanje međunarodne strukture koje te odnose održavaju.

Kakva nas budućnost očekuje?

Studentske blokade 2024/25. godine pokazale su da u Srbiji postoji kapacitet za horizontalno organizovanje, odozdo, kolektivno odlučivanje i artikulaciju zahteva izvan parlamentarnog sistema. Najvažnija inovacija studentskih blokada bio je povratak plenuma kao osnovnog oblika odlučivanja. Umesto hijerarhijske strukture i vođstva koncentrisanog u maloj grupi, plenumi su omogućili neposredno učešće, raspravu i kolektivno donošenje odluka. Time je praktično demonstrirano da politička demokratija ne mora biti svedena na periodično glasanje nego je poželjno da ima svakodnevnu, deliberativnu dimenziju. Uprkos organizacionoj inovaciji i političkoj energiji studentski pokret suočio se sa ograničenjima. Univerzitet je specifičan prostor, relativno autonomna institucija, sa visokom koncentracijom obrazovanih mladih ljudi i simboličkim kapitalom a bez oslonca u radničkoj klasi i širim društvenim slojevima blokade ostaju izolovani otpor. Istorija pokazuje da nijedan poredak nije trajan kada izgubi sposobnost da ponudi pravednu perspektivu većini. Sistem u Srbiji počiva na niskim platama, subvencionisanom radu, zaduživanju i političkoj kontroli. On proizvodi stalnu nesigurnost, socijalnu polarizaciju i periodične krize legitimiteta. Drugim rečima, proizvodi upravo one protivrečnosti iz kojih istorijski nastaju alternativni politički projekti. Ono što nedostaje nije razlog za pobunu, problem je nedostatak organizacija koje bi tu pobunu učinila trajnom.