Kako se stiglo do naziva izložbe „Isijavanje“, i podnaslova „otkrivene pojavnosti“?
Ova postavka naslovljena je uočavanjem posebnosti arhitektonskih ostvarenja jednog broja arhitekata, realizovanih u Srbiji, Crnoj Gori i Hrvatskoj, u različitim periodima, unatrag dvadeset godina. Odabrana dela svojom pojavnošću isijavaju čineći da se sprovedene intervencije, ujednačenim intenzitetom u kontinuitetu tokom vremena, čitaju kao prostorni i programski gestovi sa neograničenim rokom trajanja.
U svrhu afirmacije specifičnih graditeljskih senzibiliteta i afiniteta autora, podnaslov „otkrivene pojavnosti” stvara uslove pod kojima je moguće istovremeno sagledati projekte sličnih tematskih i prostornih obuhvata, kojima se u određenoj meri, na njima svojstven način, tumači i vrednuje kontekst dopunjujući ga autentičnim, sasvim ličnim arhitektonskim karakterima. Dodatno, pored najave uvida u izuzetnost namera realizovanja arhitekture vredne postojanja, formulisanje naziva je prilika da se kod publike i stručne javnosti izazovu promišljanja i otvore pitanja smisla činjenja ili nečinjenja u polju arhitekture koju predlažemo i stvaramo.
U vašem apstraktu za izložbu navodite potencijal arhitekture da bude „prostorni okvir za događanja i inicijaciju socijalnih povezivanja“. Koliko je važna ta socijalna, društvena uloga arhitekture spram one utilitarne i svrhovite u odnosu na njen konkretan zadatak?
Arhitektura je veličanstvena disciplina. Potencijal koji na planu unapređenja društva i svakodnevnog načina življenja ima često je nesaglediv, a sigurno veći od onoga koji se može i pretpostaviti, posebno u fazi predviđanja projekcija budućih događanja. Izvesna nepredvidivost projektovane namene je poželjna jer se socijalna povezivanja koja su posebno danas potrebna, arhitekturom mogu inicirati, unaprediti ili trajno obeshrabriti.
Ukoliko utilitarnost arhitekture podrazumeva isključivost u ispunjenju očekivanih, prethodno definisanih zadataka, postoji objektivna opasnost da takva arhitektura postane sama sebi cilj. U tom smislu uloga arhitekture ne treba da bude isključiva. Sve uloge koje joj unapred dodeljujemo i očekujemo da ih uspešno odigra u jednom trenutku mogu se dovesti u pitanje.
Imajući u vidu da su društvene promene prihvaćena konstanta, uloga izgrađene arhitekture u elementima scenografije prostornog okvira za događanja i inicijaciju socijalnih povezivanja se ukazuje kao jedna vrsta korisničkog iskustva, izazivajući osećanje bliskosti i razumevanja intervencije u pogledu vremena, mesta i stvarnih potreba društva kome je namenjena, što je svakako mnogo važnije.
Takođe ističete i „obične“ objekte spram grandioznih i arhitektonski veličanstvenih. Vidite li u tom smislu mogućnost za „osvežavanje“ javnih prostora, odnosno specifičan vid intervencija koji ne bi toliko zavisio od velikih budžeta i ulaganja?
Nije sve napušteno. Dosta toga je na čekanju, pomalo zaboravljeno, a zapravo vrlo vredno. Javni prostori trebaju publiku za korisnike. Publika treba osećaj pripadnosti. Prostori u standardu zajedničkog korišćenja su u kategoriji javnih prostora čija je aktuelnost garantovana prirodom i stepenom njihove korisnosti. Javni prostori predstavljaju reprezentativne primere društva čiji su deo, koji kao takvi oslikavaju običaje, kulturu i karakter sredine kojoj pripadaju. U tom smislu osvežavanje postojećih i stvaranje novih javnih prostora je za svaku naseljenu sredinu, nezavisno od veličine i broja stanovnika, prioritetan zadatak. Mogućnosti su velike a prilike izuzetne samo za one koji vide i žele. Običnost arhitektonskog delovanja u svrhu sprovođenja primerenih manjih ili većih intervencija, upotrebnih, korisnih i lepih u najvećem broju slučajeva nije pitanje finansija i opredeljenog budžeta već najpre stila, ideje i vitalnosti onih koji ih iniciraju i sprovode.
Koji su kriterijumi za odabir baš ovih autora i njihovih projekata za izložbu?
Radovi nisu birani i odabrani u odnosu na autore već prvenstveno u odnosu na poruke koje sobom nose. Element komunikativnosti uočen u većini predloga čini predočenu arhitekturu pristupačnom bez skrivenih ambicija. Dodatno, radovi svedoče i o spremnosti društva da arhitektonske ideje autora dožive svoju realizaciju, menjajući na bolje, postojeće uslove u datim okolnostima. Sa druge strane svako realizovano delo govori ponešto i o samim autorima, njihovim osobinama i karakterima, neretko svesno ili nesvesno učitanim u predlog rešenja. U tom pogledu mogu zaključiti da pitanje mere kojom se uspostavlja elementarni nivo neverbalne komunikacije, odabrane radove svrstava u kategoriju reprezentativnih čime je ispunjen jedan od osnovnih kriterijuma vrednovanja arhitektonskog dela.
Da li biste neke od tih projekata posebno izdvojili?
Odabrane radove nije jednostavno na taj način izdvojiti. Zajedničko sagledavanje izloženih projekata, kao jedne vrste skupa dobrih namera i ostvarenih rezultata, odaje snažan utisak delikatno sprovedenih odluka u cilju ispunjenja projektom definisanih zadataka i ličnih stavova autora zasnovanih na pojedinačnim iskustvima i ubeđenjima. Izložbom se zbirno, u fragmentima i celini, predstavljaju tzv. fini radovi naročito vidljivi u delu oživljavanja kulturnog nasleđa stvarajući mogućnost za kreiranje novih okolnosti pod kojima će se društvo obnoviti, ljudi povezati, arhitektura scenografski ukazati.
U svrhu ukazivanja na delikatno sprovedene radove, društvenu ulogu i uticaj na različite oblasti unapređenja, izložbom se u osnovi predočavaju kulturološke, socijalne i teritorijalno prepoznate potrebe specifičnih lokaliteta koje se, ne tako redovno, u jednom trenutku zadovoljavaju bez odlaganja.
Odabir projekata vezan je za područje bivše Jugoslavije. Koliko su u tom smislu ex-yu države slične – ili različite – u pogledu odnosa prema javnim prostorima i njihovim (pre)namenama?
Imajući u vidu da je BINA godišnji međunarodni festival koji podstiče i promoviše interkulturalni dijalog, transnacionalnu saradnju i mobilnost u oblasti arhitekture, ideja je bila da se odabir radova za ovogodišnju izložbu svede na region u nameri prepoznavanja a potom i suočavanja arhitektonskih dostignuća koja odgovaraju postavljenoj okvirnoj temi pod nazivom „Javnost arhitekture”.
Rekao sam već da su javni prostori reprezenti društva i kao takvi u velikoj meri govore o stanju društva i sistema pod kojima, sa manje ili više napora i sreće, uprkos raznim okolnostima nastaju. U tom smislu se sličnosti ili različitosti država nekadašnje Jugoslavije u pogledu odnosa prema javnim prostorima i njihovim mogućnostima prenamene, najpre očitavaju na javnim prostorima. Na osnovu toga izvesne razlike postoje. One su delimično posledica kratkoročnih ili dugoročnih planova u svrhu podsticanja socijalizacije, jačanja poverenja i osećanja pripadnosti kao poželjne vrednosti od značaja za razvoj društva. Sa druge strane one su posledica ukupnog ambijenta unutar društva koji se jednim delom odnosi na rešenost individua na pozicijama odlučivanja da se uspostave standardi primereni načinu življenja i karakteristikama sredine u kojima će biti primenjeni.
Koliko struka (u Srbiji, Evropi…) uspeva da se izbori za ono što nazivamo „vrednostima“ u etičkom smislu spram onoga što nameće tržište?
Tržišne tendencije izgradnje novih objekata u Srbiji najpre vidim kao priliku za svesno odustajanje ili odlaganje revitalizacije brojnih postojećih objekata i prostora koji napušteni i prepušteni vremenu iščekuju novi početak. Evropa je usvojila kurs obnove i prenamene postojećih struktura dajući im izvesnu prednost u odnosu na novu izgradnju. Napori koje struka ulaže nisu dovoljni jer zahtevaju institucionalnu podršku i odlučnost u sprovođenju prenamene u svrhu očuvanja i unapređenja postojećeg građevinski fonda.
Sa druge strane, postojeći ambijent, u kojoj tržišna zasićenost u smislu produkcije u polju arhitekture u kojem kvantitet nadmašuje kvalitet a prosečnost zasigurno ne dovodi do izuzetnosti, sve učesnike obavezuje na preispitivanje etičnosti ključne za izgradnju poverenja.