Klasičan dokumentarni film može zapasti u dva problematična ekstrema– ili je suvoparno dosadan, ili događaje koje opisuje čini romantičnim. Bezinovićev film je daleko od suvoparnog, ali je uspeo da izbegne i romantizaciju koju čine velike filmske produkcije. Započinjući film razgovorom sa ljudima na ulicama Rijeke stvara se utisak da je ovo film o jednom gradu i njegovim stanovnicima, a ne nekakvim velikim ličnostima i Karlajlovim pokretačima istorije. Tim razgovorom stvara se poveznica između prošlosti i sadašnjosti grada, za šta i te kako ima razloga. Jer smo i u današnje, kao i u D’Anunciovo smutno vreme, doživeli na prvi pogled paradoksalnu situaciju– nacionalističke grupe se bore za interese internacionalnog kapitala. Kao što je D’Anuncio obećavao riječku industriju svakome ko je bio zainteresovan, tako i današnja riječka industrija potpada pod upravu različitih međunarodnih konzorcijuma. Naravno, ona industrija koja u međuvremenu nije propala.
Međutim, gerilski pristup nije samo u ovoj poveznici, već i u aktivnom učestvovanju istih sugrađana u rekonstrukciji najznačajnijih događaja. Grupe mladih momaka i devojaka vibrantno oživljavaju arhivsku građu, koje zaista ima mnogo– okupacija Rijeke zabeležena je u 10 000 slika. Sa druge strane, glumci naturščici raščaravaju publiku i sprečavaju je da se poistoveti sa pomenutim romantičnim stranama nekog događaja. Ništa ne zvoni glasnije od spontanog smeha glumaca tokom scena u kojim se D’Anuncio nalazi pred velikim dilemama. Amaterska gluma razbija iluziju veličine, a istorijske narcise i megalomane ništa ne svodi na meru bolje od podsmeha.
Uprkos potrebi da se D’Anunciov narcizam svede na pravu meru, u pitanju je svakako kompleksna ličnost. Film na kompleksnost karaktera ukazuje time što više različitih glumaca igra njegov lik, kao u nekoj od drama Judžina O’Nila, ili bliže ovom podneblju i karnevalskom duhu– nekoj od Pirandelovih drama. U svakom čoveku, velikom ili malom, se bori više likova.
Iako je Slobodna Država Rijeka plodno tlo za dokumentarne filmove, zbog bogate arhivske građe koja je iza nje ostala, ovakvi filmovi su bili retki. Dugo se čekalo na jedan ozbiljan projekat, ali nakon gledanja Fiume o morte! može se slobodno reći da je vredelo čekati.
