Protesti u Beogradu 1996. započeti su usled manipulacije rezultata na lokalnim izborima održanim 3. i 17. novembra. Ubrzo nakon što je koalicija „Zajedno“ izašla na ulice, i studenti su se okupili na Platou ispred Filozofskog fakulteta protestujući zbog kršenja demokratskih principa, a podržavajući i svoje kolege i građane koji su se pobunili u gradovima širom Srbije, u Nišu, Novom Sadu, Kragujevcu, Užicu… Protesti su trajali do februara 1997, i ta tri meseca, Beograd je zaista bio svet. Studenti su maltene živeli na ulicama grada, boreći se za svoje zahteve na najdomišljatije načine. Jedna od studentskih akcija bilo je zasipanje zgrade Gradske izborne komisije toalet papirom, a na Dan borbe protiv side, studenti su na ulice izašli sa parolom „Kurtone za poltrone, kad se uvuku, da nešto ne navuku“, natpis koji su ostavili ispred zgrade Vrhovnog suda uz prezervative. Još jedan od studentskih performansa bila je izgradnja zida od stotinak cigala ispred Savezne skupštine, na kojem je pisalo „Mi ne rušimo, mi gradimo“, što je potresno relevantno kao parola i za današnje studentske demonstracije. Ispred zgrade Tanjuga, studenti su tokom protesta ostavljali hiljade starih novina kao aluziju na njihovo izveštavanje uz natpis, „Molim komunalno preduzeće da pod hitno preseli ovo đubre sa Dedinja na gradsku deponiju“, a ispred Vrhovnog suda ostavljali su udžbenike iz Ustavnog prava, kao podsetnik ovoj instituciji na njene nadležnosti. Devedesetih studenti su sedeli i skakali ispred kordona policije, izlazili su na ulice svakoga dana, povremeno ih „dekontaminirajući“ nakon prorežimskih mitinga, i to sve do ispunjenja zahteva. Na kraju, režim je popustio.
Dvadeset i osam godina kasnije, 1. novembra 2024. obrušila se nadstrešnica na Železničkoj stanici u Novom Sadu. Poginulo je petnaestoro ljudi. Od tada, studenti i građani izražavaju svoje nezadovoljstvo blokiranjem ulica na petnaest minuta svakoga dana u 11:52, zahtevajući pravdu. Odgovor na njihovo iskazivanje nezadovoljstva u ćutnji bilo je nasilje, koje je počelo napadom na studente ispred Fakulteta dramskih umetnosti, da bi se nastavilo gotovo svakom narednom prilikom. Ovo je navelo studente da blokiraju sve fakultete u Beogradu, Kragujevcu, Nišu i Novom Sadu, tražeći ispunjenje svojih zahteva, kojim pozivaju nadležne na odgovornost i insistiraju na prestanku perpetuiranog nasilja. Studenti su od fakulteta napravili svoje domove, gde spavaju, dežuraju, jedu, igraju društvene igre, smišljaju strategije, održavaju Plenume i predavanja jedni drugima, pozivaju gostujuće predavače, druže se i zaljubljuju.
Oni su našli način da deluju kao koherentna zajednica, a od fakulteta su napravili demokratska ostrva unutar jednog kvazidemokratskog sistema. Medijski mrak, sličan onom iz devedesetih, studente je ponovo odveo ispred zgrade RTS-a gde su zahtevali objektivno izveštavanje javnog servisa o njihovoj borbi. Ipak, za razliku od poslednje decenije prethodnog veka, 2024. studenti odbijaju da razgovaraju sa nadležnima, ostajući istrajni pri traženju beskompromisnog ispunjenja svojih zahteva. Svoju upornost iskazali su i zvižducima i bukom ispred Predsedništva, uručivanjem 1000 pisama vrhovnoj javnoj tužiteljki i ostavljajući stare udžbenike u znak solidarnosti sa srednjoškolcima na pragu Ministarstva prosvete. Uz uzvike „Studenti su ustali“, „Ruke su vam krvave“, „Ne lažite mi baku/Ne lažite mi deku“ i mnoge druge, ulice Beograda (ali i drugih gradova) još jednom u istoriji su u rukama studenata, a indeks je ponovo simbol otpora.
Zasigurno treba izdvojiti studentsku kreativnost i originalnost, od domišljatih parola i natpisa na transparentima, do različitih inovativnih akcija, kao nešto što je obeležilo proteste, kako pre 28 godina, tako danas. Studenti koji pevaju „Izađi mala“ pod prozorom Aleksandru Vučiću, Slavici Đukić Dejanović i Zagorki Dolovac, zaista su ikonične slike protesta 2024/2025. godine. Iako su političke i društvene prilike, kako globalne, tako i lokalne sasvim drugačije od onih dvedesetih, ne smemo zanemariti da je pobuna ponovo krenula sa hodnika fakulteta, a ovoga puta tamo i opstaje kao siguran prostor studenata. Istorija se ne ponavlja, ali je isto tako činjenica da se ne suočavamo dovoljno sa greškama iz prošlosti, te je društvo ponovo stavljeno pred slične izazove stajanja u odbranu vladavine prava, nasuprot različitim vidovima nasilja. Kao i ’96, tako i danas ljudi stoje ispred kolone studenata tapšući, pozdravljajući i bodreći ih, dok saobraćajne policije nema nigde na ulicama, te studenti redari moraju sami i da regulišu saobraćaj kako bi protest prošao u miru. Osim toga, reagovanje nadležnih institucija, ali i javnih ličnosti je nešto što je gotovo istovetno danas i devedesetih; dok jedni u studentima vide poslednju nadu u borbi protiv režima, drugi nipodaštavaju njihovu istrajnost i umanjuju njihovu brojnost (devedesetih je kao odgovor na to bila parola „Evo ide šačica“). Ne izostaju ni etikete stranih plaćenika kojim su studenti obeleženi, na šta oni simbolično reaguju prihvatajući novčanice nalik novcu iz društvene igre „Monopol“, spremni da matiraju svaki pokušaj diskreditovanja njihove borbe. Konačno, po uzoru na novu 1997, i 2025. godina dočekuje se na ulicama, uz parolu „Nema nove – za staru ste nam još dužni“, ovoga puta uz 15 minuta potpune tišine.
Čini se da kolektivni sentiment velikog dela društva u Srbiji, pored ponosa, nade, besa i zahvalnosti, uključuje i žudnju za studiranjem u vreme novog bunta i otpora jednom trulom sistemu. Ovaj osećaj izazvan je revolucionarnim nadahnućem koji su probudili najmlađi članovi akademske zajednice, a koji su nakon 12 godina, usudila bih se da kažem, prvi napravili ozbiljan pomak ka reformisanju ove države i njenog društva. Ako ništa drugo, istorijske paralele između 1996. i 2024. (pa ako hoćete i 1968) pokazuju nam da studenti zaista jesu nosioci promena u ovom društvu, a da im je od nas potrebna solidarnost i bodrenje, jer su se, na kraju dana, u svemu ostalom pokazali mnogo sposobnijim.
Autorka teksta Katarina Beširević, Foto: Privatna arhiva