Početak 2025. godine izgledao je više nego optimistično za turskog predsednika Redžepa Tajipa Erdogana, kada se činilo da razvoj događaja na međunarodnoj sceni i u unutar Turske idu njemu u korist. Nakon više od deset godina borbe protiv njega, Bašar el Asad je konačno skinut sa vlasti u susednoj Siriji a njega zamenio Turskoj naklonjen el Šaraa dok su ruske snage napustile novu Siriju nakon što su označene kao persona non grata.
Povratak Donalda Trampa na poziciju predsednika Sjedinjenih Država i njegov obračun sa evropskim saveznicima i skeptičnost prema NATO-u naterao je Brisel da, nakon godina nezavidnih odnosa, razmisli o mogućem „tvrdom resetu“ sa Ankarom i uključi Tursku u proces kreiranja nove bezbednosne arhitekture u Evropi. Erdogan je imao sreće i na domaćem terenu: njegov novi ministar finansija Mehmut Šimšek je uspeo da obuzda inflaciju i dovede do postepenog pada ekstremno visokih kamatnih stopa, čak i razoružavanje PPK-a Abdulaha Odžalana i normalizacija odnosa sa Kurdima nisu više izgledali tako daleko.
Međutim, čak ni ovi uspesi nisu uspeli da umanje Erdoganovu paranoju i želju za apsolutnom vlašću već su samo intenzivirale njegovu višemesečnu borbu protiv turske opozicije. Hapšenjem gradonačelnika Istanbula, popularnog Ekrema Imamoglua, neposredno pre nego što je on izabran za predsedničkog kandidata Republikanske partije, Erdogan je prešao Rubikon i preti da zatre demokratski duh (ono što je od njega ostalo) Turske u potpunosti.
IMAMOGLU I DRUGI
Zbog čega utamničenje Imamoglua predstavlja ključan momenat za opstanak turske demokratije, s obzirom da gradonačelnik Istanbula nije ni prvi (a verovatno ni poslednji) opozicioni političar koga je Erdogan stavio iza rešetaka? Selahatin Demirtaš, harizmatični lider kurdske opozicione partije koji je nekada pretio da poremeti Erdoganovu izbornu matematiku, se nalazi u zatvoru od 2016. godine i pored presude Evropskog suda za ljudska prava. Pre samo dva meseca je ista sudbina zadesila i lidera ultranacionalističke partije Pobede, Umita Ozdaga, nakon što je identifikovan kao moguća pretnja Erdoganu sa desne strane političkog spektra. Ipak Imamogluov slučaj predstavlja izuzetak; nikada ranije se Erdogan nije usudio da na ovaj način udari ne samo na najpopularnijeg opozicionog političara u Turskoj, već i na lidera CHP-a, Ataturkovu i najstariju partiju u modernoj istoriji Turske. Erdogan već godinama koristi svoju potpunu kontrolu nad pravosuđem protiv Imamoglua; 2022. godine je osuđen na dve godine zatvora zato što je navodno vređao članove izborne komisije koji su mu osporavali pobedu nad Erdoganovim kandidatom na lokalnim izborima 2019. godine. Protiv njega je pokrenuto više desetina istraga, neuspešno, jer je Imamoglu na prošlogodišnjim izborima doveo CHP do najboljeg izbornog rezultata još od 1970-ih.
„Izdržljivost“ Imamoglua je upravo ono što ga čini unikatno opasnim po turskog predsednika i primamljivim kada je reč o turskim glasačima. Za razliku od Kilidždaroglua, predsedničkog kandidata CHP-a na prethodnim izborima, Imamoglu uživa podršku i religioznih i pobožnih, i srednje i radničke klase. Harizmatični lider najvećeg grada Evrope je i pored svoje nacionalističke prošlosti uspeo da prezentuje sebe kao prihvatljivo rešenje i za kurdske birače, te nije teško razumeti kako već nekoliko meseci uživa dvocifrenu prednost po anketama u odnosu na Erdogana.
Zbog toga je turski predsednik spreman na, naizgled, neproporcijalni rizik; Erdogan veruje da će lična korist koju će imati od uklanjanja najvećeg političkog protivnika biti vredna cene uništavanja turske demokratije. Sa Trampom i republikancima ponovo za kormilom Amerike, Erdogan veruje da pritiska od strane SAD neće biti, ili da će posledice istog biti uklonjene tokom njegove posete Vašingtonu u aprilu.
Ipak, rizici postoje za turskog predsednika. Od momenta hapšenja Imamoglua, turska lira je izgubila 16 odsto vrednosti u odnosu na dolar, dok je hapšenje više od hiljadu demonstranata dovelo do najvećih protesta koje je Turska videla u prethodnih deset godina. Erdogan opravdano veruje da će ponovo pronaći zajednički jezik sa Trampom, ali Predstavnički dom i Senat ostaju tradicionalno veoma skeptični prema Turskoj. U kombinaciji sa Markom Rubijom na čelu Stejt Departmenta, koga tursko liderstvo percipira kao gulenistu, „odmrzavanje“ turskog F-35 programa je i dalje daleko od realnosti, dok jačanje Erdoganovog autoritarizma može naterati EU da povuče ponuđene „tajfune“.
IZIGRAVANJE USTAVA?
Hapšenjem Imamoglua, Erdogan se sprema za naredni korak svog plana koji ima za cilj izigravanje ustavnih ograničenja koje bi mu omogućilo da ostane na čelu Turske i posle isteka drugog mandata. Erdogan ima dve opcije; raspisivanjem prevremenih izbora dok je Imamoglu u zatvoru i pobedom nad manje popularnim gradonačelnikom Ankare Mensurom Javašom bi mogao izigrati ustav. Druga opcija podrazumeva ustavnu reformu za koju mu je potrebna podrška 360 narodnih poslanika. Vladajuća koalicija koju čije AKP i MHP ima ukupno 319 poslaničkih mesta, nedovoljno za ovakav poduhvat.
Stoga Erdogan nastoji da privoli poslanike prokurdske DEM partije, dojučerašnjeg arhineprijatelja. Iako je samo u poslednjem kvartalu 2024. godine uz pomoć optužbi za terorizam uklonio sa vlasti deset prokurdskih gradonačelnika, Erdogan veruje da će novi mirovni pregovori sa PKK, koji bi ultimativno doveli do oslobađanja lidera PKK-a, Abdulaha Odžalana u zamenu za poziv da ova teroristička grupa položi oružje, uspeti da otcepe DEM od njihove alijanse sa CHP. Uz 57 prokurdskih poslanika, Erdoganu bi bilo dopušteno da dovrši transformaciju Turske u istinski autoritarni režim.
U više od dve decenije provedenih na vlasti, Erdogan je „razmontirao“ turske demokratske institucije, konsolidujući svoju kontrolu u sistem vladavine jednog čoveka. Posle neuspelog pokušaja puča vojnog establišmenta 2016, Erdogan je u potpunosti okupirao sudove i pravosudni sistem nakon čistke više stotina sudija i instaliranjem lojalista na njihovo pozicije. Slobodni mediji su retkost; više od 90 posto turskih medija je danas u vlasništvu provladinih kompanija, dok se nezavisni novinari rutinski lišavaju slobode.
Turska se bliži tački bez povratka. Samo prošle nedelje, njen politički sistem je potpadao pod politikološku definiciju „konkurentnog autoritarnog režima“: iako Erdogan ima nekontrolisana izvršna ovlašćenja i de facto kontrolu nad sudovima i većinom medija, izbori u Turskoj su i dalje bili relativno slobodni. Privođenjem Imamoglua je u potpunosti ogoljena Erdoganova autokratija.
Autor je istraživač u organizaciji Novi treći put