Izazovi pred kojima je Srbija danas nisu od juče; oni su stari oko 200 godina. Reč je o modernizaciji, odnosno o nemoći da na pitanje kome će se privoleti carstvu, Zapadu ili Istoku, pruži definitivan odgovor odlukom da se priključi evropskoj civilizaciji. U savremenosti, potraga za tim odgovorom ima i dodatnu političku dimenziju: da li se do njega dolazi jednokratnim činom ili kompromisom. Ovo bi, u najkraćem, mogao biti rezime okruglog stola „Srpski izazovi – u svetlu velikih pregrupisavanja“, koji su nedavno organizovali Škola političke ekologije, Građanski demokratski forum i Novi magazin.
TA TEŠKA REČ KOMPROMIS: Potrebom i mogućnošću kompromisnog rešavanja društvenih dilema i sporova u današnjoj Srbiji bavio se Jovan Komšić, urednik zbornika „Srpski izazovi: U svetlu globalnih trendova treće decenije 21. veka“, koji je poslužio kao osnova za razgovor.
Komšić je pošao od pitanja „da li će naša politička klasa i dalje moći da nastavi sa demagoškim udvaranjem masovno zastupljenim stereotipima i predrasudama koje, inače, već decenijama sama indukuje, ne hajući za posledice?“ Pri čemu, dodao je Komšić, „te posledice mogu poprimiti epidemijske razmere nove, još opasnije masovne autodestrukcije.“
Izazov: Ustav
„Ustavni sistem je ranjiv, nekonzistentan – brojne su kontradiktorne odredbe i pravne praznine koje zahtevaju tumačenje i naknadnu interpretaciju, a nedostaju procedure za rešavanje ustavnog spora.
Potrebno je vratiti se suštinskim vrednostima Ustava i postići konsenzus o primatu osnovnih prava, odnosno prihvatanju ljudskih prava kao univerzalnih vrednosti i konceptu ograničene vlasti, tj. političkoj spremnosti da se vlast vrši u granicama prava.“ (Marijana Pajvančić)
Sa druge strane sledi pitanje – zašto na strani ostataka nekadašnjeg robusnog (i uticajnog) civilnog društva jedan segment profesorijalno-analitičke branše, medija i evropski opredeljenog, a stranački ‘zgađenog’ građanstva i dalje misli da jedinu šansu promena može doneti ‘jednočinka’ revolucionarnog ‘praska’, bez bilo kakvih kompromisa s postojećim režimom i realpolitičkih potraga za uspostavljanjem elementarnih pretpostavki sistema uzajamnih garancija vlasti i opozicije?“
Komšić ističe da „tamo gde se kompromisi preziru, saradnja je teška i postoji veća verovatnoća da se sukobi ne razreše.“ Kompromis, zapravo, „znači umeće da se pređe prag ‘divljeg društva’ i političari nateraju na prevladavanje siledžijskog mentaliteta i poslovične ‘ili – ili’ politike. Ovde se pozvao na Norberta Bobija, „uglednog protagonistu pravne države i liberalne demokratije“, prema čijim rečima se rešenje „postiže samo trenutnim sporazumima, primirjima i onim dugotrajnim mirovnim ugovorima koji jesu ustavi“.
Prema Komšićevom mišljenju, „savezništva s nedemokratskim nacijama i autoritarnim kulturama ni u kom slučaju ne mogu bolje garantovati i promicati civilizacijsko dostignuće izbornog takmičenja i mirne smene vlasti nego što tome mogu doprineti sistemske interakcije sa demokratskom stranom sveta“.
Istoričarka Latinka Perović je akcenat stavila na korene ključnog izazova pred kojim je (i) danas Srbija. Reč je o modernizaciji:
„Za srpsku državu ključno je bilo čemu dati prioritet. Da li unutrašnjem razvoju države, njenoj privrednoj modernizaciji, demokratizaciji, obrazovanju, uopšte kulturno-emancipatorskom prosvetiteljskom pokretu“, ili se orijentisati na „rešavanje nacionalnog pitanja kao državnog pitanja“ izraženog u poznatoj formuli „svi Srbi u jednoj državi“. Orijentacija na ovo drugo, tj. na „teritorijalni princip, podrazumevala je česte ratove u kojima se nije pitalo za vrednost takvog resursa kao što je ljudski resurs i onda se stvorila kultura žrtvovanja koja je uvek, zapravo, predstavljala osnovu za novi rat. Neću da nabrajam sve te ratove, ali Srbija je, uglavnom, bila na tom tragu da putem ratova zaokruži državni prostor i ujedini narod.“
Perović dodaje da je uz to išla i „odgovarajuća spoljna politika koja je značila oslonac na Rusiju“.
Pitanje modernizacije je ključno, nastavlja poznata istoričarka, zato što ono „utiče i na društvo u Srbiji jer ako vi kao cilj imate, pre svega, zaokruženje svog etničkog korpusa, vama su irelevantni svi drugi procesi unutar realne države. U težnji za imaginarnim, sporedni postaju ciljevi ekonomskog prosperiteta, kulturnog i naročito demokratskog razvoja. Tome se pretpostavlja čvrsto jedinstvo koje se preko škole, crkve i čitavog državnog sistema utiskuje u glavu svakog pojedinca. S tim je povezano i uverenje koje imamo već kod ranih radikala u Srbiji, da i naš odnos prema modernom svetu koji, naravno, tada kao i sada modernizuje Evropa, mora biti takav da mi prihvatamo forme, ali ne i suštinu evropske civilizacije“.
Do obrta u ovoj politici došlo je za vreme premijera Zorana Đinđića, ali je njegovim ubistvom „barijera za našu dalju evoluciju – evropeizaciju, demokratizaciju i modernizaciju“ ponovo podignuta „i mi se od tada batrgamo u prividnoj konfuziji, a stvarno u velikodržavnoj, nacionalističkoj, amodernoj politici“ rekla je Latinka Perović.
ZABORAVLJENO NAJVAŽNIJE: Profesor i diplomata Ivo Visković pažnju je usmerio na spoljnu politiku Srbije. Njena konstrukcijska greška je u shvatanju da „mi stalno ističemo svoju različitost od drugih, da se prikazujemo kao narod, kao društvo koje ima takve specifičnosti da se sa drugima ne može lako uskladiti, što je vrlo štetno sa stanovišta političke kulture“. Iz toga je proistekla „koncepcija, stvorena još za vreme prethodne, demokratske vlasti, da imamo takozvana četiri stuba spoljne politike“.
Međutim, ističe Visković, „zaboravljen je glavni, peti stub – okruženje“: „Ne samo za male zemlje, ali naročito za male zemlje, spoljna politika počinje na granici. Zaboraviti to, znači ili se opredeliti za nešto megalomansko ili ne biti sposoban da shvatiš realnost. Srbija ne može biti ravnopravan partner velikim silama. Ona od njih može samo primati uticaj, ali ne može na njih uticati. Upućeni smo na susede, zemlje bivše Jugoslavije i na druge susedne zemlje.“
Kada je reč o aktuelnom, „prelomnom trenutku“, Visković postavlja pitanje „može li se dogoditi da Srbija opet izabere pogrešnu stranu?“ I odgovara da je to „i te kako moguće jer oni koji su za evropsku opciju, nažalost, nisu većina: „Jačaju one snage koje ja ne bih nazvao rusofilima jer poštujem ljude koji vole Rusiju i njenu kulturu. Ovo je rusopatofilija, patološki odnos prema Rusiji samo zato da bi se pariralo politici ili uticaju Zapada.“ Nasuprot uvreženom mišljenju da je politika Srbije principijelna, Visković ističe da smo „mi vrednosti potpuno zanemarili, gledamo samo ono što je naš interes, pri čemu ni taj svoj interes ne sagledavamo na pravi način, što će, bojim se, vrlo brzo dovesti do negativnih posledica, pogotovo sa susedima. Ideja o srpskom svetu i predsedniku svih Srba vodi nas u sukob s komšijama. Sa druge strane, izgubili smo poverenje Evrope i mnoge diplomate su mi rekle da naše državno rukovodstvo s njima ‘igra igru’ i da bismo to mogli skupo da platimo“.
Vraćajući raspravu na unutrašnjopolitički plan, profesor Fakulteta političkih nauka Slaviša Orlović kaže da je „nakon obnavljanja višepartizma, zapravo došlo do kontinuiteta s vladavinom jedne partije i partijske države“. Pored toga, „delovanje partija je, sa jedne strane, obeleženo partokratijom koja se ogleda u klijentelizmu, partijskom zapošljavanju i ‘kolonizaciji’ države. Sa druge strane, evidentno je nastojanje današnjih vlasti da se zaodenu evropskom odorom i tako zadobiju spoljnu legitimaciju.“ Međutim, „procesi evropeizacije zahtevaju čvrst i stabilan konsenzus o članstvu u Evropskoj uniji, do čega u Srbiji nikada nije došlo“.
Sukob zapadnjaka i nacionalista“, prema rečima profesora FPN-a, „ogledao se i na poslednjim izborima“: „Dozvolite da budem realista, trebaće jedno tri decenije ozbiljnog rada da se stvari dovedu na razinu prihvatljivosti i podnošljivosti. A i to pod pretpostavkom da svijet ne ode u varvarstvo i u samouništenje, što se, nadam se, neće dogoditi“, kazao je Lino Veljak.
Jedinstvo na zapadni način
Brisel se brani u Kijevu
Nikad Zapad nije bio tako jedinstven kao u reakciji na rusku agresiju, a to je zato što su njome ugroženi fundamentalni principi civilizacije
Piše: Dunja Melčić
Putinova agresija na Ukrajinu 24. februara potresla je Europu do srži. Reakcija u Europi, EU, transantlantskim, te drugim zemljama koje se, kao pripadajuće istim fundamentalnim vrijednostima slobode i poštivanju ljudskih prava, sve ugrubo uračunavaju u „Zapad“, bila je jednoznačna osuda ilegalne i ničim izazvane agresije i bezrezervna podrška Ukrajini, brutalno napadnutoj zemlji. To se nije promijenilo ni u tri mjeseca rata. Podrška Ukrajini je ogromna i višestrana i kontinuirano se povećava. Političari i političarke iz sve više država EU posjećuju Kijev simbolički potvrđujući proklamaciju „mi smo na vašoj strani“. Nakon što su se prvi poljski, češki i slovenski vladajući političari odvažili još sredinom marta na posjet Zelenskom, zaredale su visoke posjete: predsjednica EU komisije Von der Leyen bila je kod Zelenskog, divila se njegovoj hrabrosti i stamenom držanju Ukrajinaca i Ukrajinki i obećala im ogromnu financijsku pomoć i isporuku još oružja. Nancy Pelosi, predsjednica američkog zastupničkog doma, druga najviša predstavnica vlasti u Sjedinjenim Državama, počastila je svojom posjetom napaćeni grad, svratio je i hrvatski šef vlade Plenković, a njemačka ministrica vanjskih poslova, visoko poštovana Annalena Baerbock, osvojila je svojom iskrenom solidarnošću sva srca u Kijevu. Na stratištu u Buči bila je vidno potresena, kao i Von der Leyen prije nje. Očito je da se te žene i druge političarke i političari svim srcem i svim snagama bore da Ukrajini omoguće što veću pomoć.
PRAVO NA ODBRANU: Kao napadnuta zemlja, žrtva ničim izazvane agresije, Ukrajina se prema međunarodnom pravu i povelji UN ima pravo braniti.
I tako se jedinstvo zapadnih zemalja – gotovo samo od sebe – uspostavilo s primarnim ciljem podrške Ukrajini da se odupre agresiji – isporukom oružja i svekolikom drugom pomoći kako bi se osujetio veliki poraz, a pri tom ne da povod Rusiji da Zapad optuži za uplitanje u rat i tako ga proglasi stranom u sukobu. Bojazni od takvih scenarija na Zapadu intenzivno se diskutiraju i raspredaju. Mislim da se radi o refleksima vezanim uz lektiru iz novije povijesti, a bez relacije prema realnoj situaciji danas. Konstelacija mjesečarskog spoticanja u svjetski sukob, kao u Prvom svj. ratu, danas ne postoji. Nitko na zapadu nema nikakav interes za oružani sukob s Rusijom. Čak ni sâm Putin u svojim paranoičnim projekcijama nije spomenuo da bi, npr., Njemačka zbog onoga što iz Rusije dobija trgovinom – naftu i plin – htjela pokrenuti osvajački rat protiv Rusije. „Mjesečari“ s početka 20. stoljeća, kako je Christopher Clark u svom poznatom, epohalnom djelu nazvao nacionalne aktere, imali su ili su si zamislili nekakve ciljeve koje bi mogli postići ratom. Takvo što se ne nazire kod današnjih aktera. Zasad. „Mjesečar“ je jedino Putin. Postizanje široke solidarnosti sa Ukrajinom najbolji je odgovor.
Osim ovog neposrednog, emocionalno perceptivnog nivoa, na kojoj osnovi se može uspostaviti jedinstvo različitih država? Ta osnova se sastoji od poštovanja principa. Putin je prekršio sve međunarodne principe, osim što je već prije razvrgnuo sve dogovore, čak i potpisane sporazume, jednostrano prekinuo suradnju u važnim gremijima. Naravno, prekršio je, kao prvo, glavno pravilo Povelje UN koje zabranjuje napadački rat – što pokušava sakriti, dajući invaziji lažno ime „specijalne vojne operacije“.
Zapadnim političarima je postalo jasno i da je Putin frontalnim napadom na Ukrajinu definitivno doveo u pitanje imperativ europskog poslijeratnog poretka o nemijenjanju granica silom. Time potkopava svjetski poslijeratni poredak uopće i ugrožava svjetski mir: na globalnom sjeveru direktno, a na globalnom jugu indirektno, iako se tamo prave da ih se to ne tiče. Putin koristi – kako kaže njemačka ministrica vanjskih poslova Annalena Baerbock – glad, odnosno dostavu hrane kao ratno sredstvo. Takvo fundamentalno ugrožavanje mira zahtjeva jedinstveni odgovor, kažnjavanje agresora što je moguće jače iako, naravno, to kad je u pitanju teritorijalno najveća sila svijeta nije baš lako izvesti. Zajednički se donose sankcije protiv Rusije, zajednički se odlučuje kakvu podršku (financijsku, humanitarnu, u naoružanju) dobiva Ukrajina. Jedinstvo zapada je demokratski legitimirano. Zajedničke odluke donose demokratski, na nacionalnim izborima, legitimirani političari, a one onda idu u procedure pojedinačnih administracija koje se brinu za njihovu provedbu – u slučaju EU, to su i njene vlastite institucije – komisije i izvršna uprava.
Jedinstvo na zapadu nije kolektivno urlikanje parola, zaklinjanje u zajedničku ideologiju nego je u prvom redu rad, a on počinje iznalaženjem kompromisa. Ako iskrsnu problemi, reakcija je iznalažanje rješenja da se dođe do jedinstvene politike. Nikad Zapad nije bio tako jedinstven kao u reakciji na rusku agresiju, a to je zato što su njome ugroženi fundamentalni principi civilizacije. Uvođenje sankcija pogađa, naravno, i onoga tko ih uvodi, nastaje obostrana šteta.
Stoga nije čudo da je potrebno puno napora da bi se stanovišta aktera, kao sad u EU, vezano za uvođenje embarga na rusku naftu, usaglasila. Često predstavnici manjih država imaju dojam da ih veći i jači pritišću na kompromis, što nije moguće isključiti u ponekim slučajevima, ali tko se koncentrira na samu stvar, na cilj koji je u interesu svih, može pristati na neka ograničenja – ili kao što je njemački ministar gospodarstva rekao na slavnom skupu u švicarskom Davosu, kad postoji takav problem kao što je u ovom slučaju pristanak na embargo za Mađarsku, ona treba „raditi na rješenju, a ne za sebe jednostavno zahtjevati izuzeće“. Tu treba postići jedinstvo na osnovu rješavanja problema, a ne naredbama, kao u totalitarnim sistemima poput Kine, gdje se naređuje jedinstvo kao način borbe protiv zaraze covidom. Sposobnost iznalaženja kompromisa i dogovornih rješenja, kao i spremnost na ustupke u korist zajedničkih interesa, nešto je čime jedna nacija može dobiti na ugledu i respekt drugih sudionika. Uostalom, biti nacijom u najvišem smislu znači uživati poštovanje drugih nacija. To se sigurno ne dobiva na mađarski ili turski način, ucjenjivanjem cijele Unije i blokiranjem zajedničkih akcija i planova ili prijetnjom veta na članstvo Švedske i Finske u Nato.
PRAVO NA GLUPOST: Stajati uz Ukrajinu isto je što i braniti demokraciju i slobodu, odnosno liberalno-pravni poredak u zapadnim zemljama. Taj uvid čak je i kod mnogih, pa i donedavno zagriženih ljevičara doveo do radikalne promjene stava, za što je najupečatljiviji primjer poznati britanski ljevičar Paul Mason, koji je nedavno tu metamorfozu iscrpno obrazložio, kritički se istovremeno osvrćući na nedavni, već razvikani Habermasov tekst o poželjnoj „ispravnoj“ političkoj reakciji na rat u Ukrajini: „Tko želi slobodu, mora moći riskirati egzistenciju da bi je branio“.
No javnosti u zapadnim zemljama à la longue ipak nisu tako jedinstvene niti sve stranke u parlamentima podržavaju sankcije Rusiji. Uglavnom su to ekstremno lijeve i desne stranke koje se protive kažnjavanju Rusije i Putina. U Njemačkoj su to Die Linke i AfD, a u Italiji Lega i Forza Italia, koje za razliku od onih u Njemačkoj, mogu ozbiljno naštetiti vladinoj politici.
Nekoliko tjedana nakon rata u Italiji u TV-prostoru se pojavilo i „drugo mišljenje“; na jednom kanalu omogućeno je jednom ruskom obožavaocu Putina da širi njegovu propagandu koja – prema pisanju ovdašnjih izvjestitelja – ima pristaša. Uz to, dobro odgovara to što je u Italiji tradicionalno raširen negativan stav prema Nato alijansi, a i antiameričko raspoloženje je prisutnije nego u drugim zapadnim zemljama.
Glupost se u demokratskim društvima ne može zabraniti. Takva politička dinamika moguća je u strukturalnom smislu svugdje u otvorenim društvima i, nažalost, može nanijeti štetu višim zajedničkim ciljevima. Njemačka pak na svoj način opstruira zajednički poduhvat, potajno otežući i blokirajući isporuku oružja Ukrajini.
Iako se time ništa ne može promijeniti, ipak je važno naglasiti da je glavni uzrok za probleme oko ukrajinske krize to što su EU i Zapad uopće prekasno reagirali na kršenje fundamentalnih principa međunarodnog prava i osnova na kojima počiva poslijeratni europski poredak. Od Čečenije preko Gruzije (2008) do Krima 2014. i Luganska i Donjecka, Rusija je kontinuirano kršila međunarodno pravo (za Čečeniju to vrijedi samo uvjetno). Odgovor su bile mlake sankcije i neuvjerljivi pregovori s Putinom, s figom u džepu. Ali čak nije ni bitno kažnjavanje nego je primaran diskurs, dakle govorni odgovor: otvoreno i bez zadrške imenovati te postupke onim što jesu i stalno ponavljati: radi se o nepravdi, o kršenju međunarodnog prava, helsinške konvencije itd. (pobrojati sva ruska kršenja prava i pravde zadnjih desetljeća tražilo bi previše prostora) na svakom međunarodnom forumu, u svim susretima s ruskim funkcionerima.
Poznato je da Ruse strašno vrijeđa istina, Lavrov bi se ostentativno uvrijedio kad bi mu se na nekoj velikoj konferenciji u lice reklo da je Rusija protupravno anektirala Krim, ali mu je to baš tako trebalo biti rečeno, i ne samo jednom. Pa ako napuste forum, stoički prijeći preko toga.
Kad Lavrov počne pričati u svom uobičajenom stilu da je crno bijelo, bez okolišanja mu treba reći da laže i kazati kako stvari stoje. Ministrica vanjskih poslova Annalena Baerbock je nakon inauguracijskog posjeta kolegi Lavrovu kao prvi komentar rekla „laže mi u lice“. Uostalom, Putinove drske laži, perverzno iskrivljavanje činjenica, poricanja evidentne krivnje najveća su provokacija u lice cijelog civiliziranog svijeta. Takvim iskrenim i otvorenim pristupom može se i na potpuno drugačiji način pregovarati nego dosad. Uostalom, Zelenski i njegovi ministri će sigurno kod eventualnih – nadajmo se – skorih mirovnih pregovora moći preduprediti ruske trikove, zamke i prinude, te omogućiti što veću transparentnost.
Ovaj rat neće imati pobjede; cilj Europe i Zapada je da Rusija ne bude u poziciji da diktira mir, a Ukrajina u situaciji da diktat mora prihvatiti.
Koga okriviti za rusko-ukrajinski rat?
Trebalo bi da Putin sagne glavu i spusti ramena, te da utone u jednu dugu i duboku, makar i bolnu meditaciju. To bi trebalo da bude nemi pokajnički razgovor sa dušama stotina i stotina nevino postradalih ljudi, među kojima ima nemalo žena i dece
Piše: Ljubomir Madžar
U teoriji informacija iznenađenje se tumači kao mera neobaveštenosti i neznanja. Nema razložnog čoveka koga grdno nije iznenadila ruska invazija na Ukrajinu. Taj atak je toliko van pameti da je u njega teško poverovati i nakon što se dogodio. Ispostavilo se da su za njega znali i čak ga vremenski precizno odredili samo krugovi povezani sa gusto isprepletenom mrežom američkih obaveštajnih službi.
Dalje iznenađenje – opet u skladu s teorijom informacija – bio je snažan i – sad se to jasno vidi – trajan i žilav ukrajinski otpor. Opšte je uverenje bilo da će Ukrajina kapitulirati za oko tri dana, da će u njoj Rusija instalirati režim po svome nahođenju i da će mir zavladati bezmalo jednako brzo kao što je brzo buknuo ovaj besmisleni rat. Moguća su i dalja iznenađenja. Sad kad se pokazalo da je Ukrajina u stanju da pruži ozbiljan otpor braneći svoju teritoriju, uz poznatu pomoć koja stiže sa Zapada, preovladava uverenje da je ona ipak vojno moćna. I to će se jednom pokazati kao krupnija zabluda: nije ukrajinska vojska moćna nego je ruska vojska iznenađujuće slaba! Sa cara je spalo njegovo dronjavo odelo, golotinja je sevnula u svoj svojoj ružnoći.
Nešto malo analize brzo bi pokazalo da slabost ruske vojske i nije baš iznenađujuća: autoritarni sistemi okupljaju podobne, a ne kompetentne i sposobne. Samo bi duži rat iznudio oslonac na kompetentne i sposobne, kao što je u Drugom svetskom ratu, nakon predratnih krvavih čistki, na površinu izbila nova generacija izvanrednih vojskovođa i oficira. Posle svega ovoga Vladimir Vladimirovič mora da se oseća jadno. On ipak nastavlja s nekakvim javnim nastupima u kojima deluje odrešito i odlučno, ali mu otresitiji posmatrači neće verovati.
Koristeći imenicu iz Njegoševog vokabulara, pučina će ga ipak i dalje obožavati. A trebalo bi da Putin sagne glavu i spusti ramena, te da utone u jednu dugu i duboku, makar i bolnu meditaciju. To bi trebalo da bude nemi pokajnički razgovor sa dušama stotina i stotina nevino postradalih ljudi, među kojima ima nemalo žena i dece.
Ovim je identifikovan jedan očigledan krivac za rat.
BEZOBZIRNA EKSPANZIJA: No, time se spisak ni izdaleka ne iscrpljuje. Jer, rat je jedna od najružnijih pojava koje se uopšte daju zamisliti. Ružnih pojava ne može biti bez nedopadljivih aktera koji su se na razne načine i u različitim ulogama u tu groznu rabotu umešali.
Nemoguće je ne osuditi Ruse koji su se upustili u ružnu agresiju na jednu nezavisnu, suverenu zemlju; to je bilo za žestoku osudu i u neka znatno davnija vremena, a danas, uz razvijene i u mnogim dimenzijama usavršene međunarodne odnose, to je prosto nezamislivo. Da li je to povratak u delimično zaboravljen 18. vek ili u neka još ranija i surovija vremena? Ruska invazija može se tumačiti i kao unekoliko zakasnela reakcija na propast socijalističkog društveno-ekonomskog sistema i rasturanje Varšavskog pakta (VP) kao njegovog odbrambenog korelata. No, ovim nije uklonjen prostor za osudu i drugih učesnika u ovom tragičnom događaju.
Ostao je ipak nekakav utisak globalne nepravde, budući da je NATO pakt neokrnjen i da se, štaviše, proširio na velike teritorije koje su bile deo iščezlog socijalističkog sveta. NATO-u se ne može uputiti nikakva formalna zamerka, makar da je Gorbačov krajem devedesetih godina prošlog veka sklopio nekakav neformalni dogovor da se, u odgovoru na brisanje VP, NATO neće širiti na istok. Jer, VP je zbrisan sa istorijske pozornice zato što je sa iste pozornice na spektakularan način zbrisan i socijalistički poredak kojem je prosto isteklo vreme i koji zbog nepopravljivih strukturnih grešaka nije ni bio održiv. Kakav je bio – dugo je i opstajao.
Presudno je važna činjenica da se taj poredak urušio sam od sebe; sa NATO ili bez njega, on bi doživeo svoj epohalni slom jer je bio, kako bi se slikovitije reklo, nakrivo nasađen, odnosno grbo rođen. Iz samoprodukovane propasti Istočnog bloka i njegovog odbrambenog saveza nije sledila nikakva obaveza za NATO da postupi ovako ili onako. NATO je opstao, a potom se širio na osnovu autonomnih i legitimnih odluka suverenih zemalja. Šireći se, NATO nije prekršio nijedno međunarodno pravilo ili princip i u tom širenju nije generisao nikakve obaveze u odnosu na druge aktere u međunarodnom političkom poretku. Širenje ovog odbrambenog saveza ne daje nikakav osnov za bilo čiju agresiju, a ponajmanje za invaziju jedne nezavisne međunarodno priznate zemlje.
Ovim se došlo do jednog mnogo delikatnijeg pitanja: nema li ipak, uz svu legitimnost i pravnu neupitnost, neke drukčije odgovornosti na strani NATO-a. Ovde bi odgovor mogao da bude i potvrdan. Slom socijalističkog sistema i raspad njegovog odbrambenog aranžmana morao je proizvesti strahovit psihološki i, posebno, socijalno-psihološki efekat na narod i elitu u vodećoj zemlji Istočnog bloka. Taj efekat je morao da bude težak, destruktivan i veoma dugotrajan. S tim efektom se moralo računati i morao je da se uzima u obzir prilikom kasnijih NATO poteza. Na tu ranu globalnih razmera, povodom koje je Putin izjavio da je slom i raspad SSSR-a najveća planetarna nesreća 20. veka, trebalo je najozbiljnije paziti i izbegavati sve što bi moglo izazvati dalju iritaciju. Načela racionalnog delanja nalagala su da je NATO u svom sopstvenom interesu trebalo da bude više obazriv.
Ekspanzija NATO-a bila je bezobzirna i bilo bi čudo da se na strani velike zemlje-gubitnika nisu pojavile reakcije silnog neodobravanja. Verovatnoća da eksplodira jed, akumuliran u najvećoj zemlji propalog istočnog bloka, morala je da bude velika. Tako nešto se i dogodilo.
Postoje dobri razlozi za verovanje da do agresije na Ukrajinu ne bi došlo da svojom provokativnom ekspanzijom NATO nije od zla pravio i nešto gore, a reakcija je morala biti posebno burna i destruktivna kad su se pojavili izgledi da se on proširi čak i na teritoriju koja je bila integralni deo SSSR-a. Zaključak: bezobzirna ekspanzija zapadnog vojnog saveza na istok u tolikoj meri je kontaminirala, bolje rečeno zatrovala međunarodne odnose u delu sveta gde se suprotstavljene grupe zemalja graniče i dodiruju da je morala da urodi nizom neugodnih posledica. Morala je ona da bude i vrlo važan činilac u hazardnom procesu sistematskog povećavanja verovatnoće sukoba. Taj sukob se pojavio u formi kakvu je i trebalo očekivati – u vidu nasilnog upada u teritoriju koja je pre sloma socijalizma neupitno pripadala Sovjetskom Savezu!
TRI GREŠKE KIJEVA: Ostalo je ono najdelikatnije, a to je da se ispita postoje li ikakvi elementi odgovornosti nekih aktera iz same Ukrajine za ono što joj se dešava. Odgovor će za mnoge biti sablažnjiv a biće, bar u izvesnoj meri, pozitivan. Predsednik Zelenski i njegovi saradnici napravili su bar tri greške u proceni situacije koja je imala da nastupi, a koja je u crno zavila celu zemlju.
Prva je, čini se, bila greška u proceni neposredno očekivanog ponašanja ruskog političkog vrha. Ukrajinskom rukovodstvu je, baš kao i meni, za te stvari nestručnom i neobaveštenom, izgledalo neverovatno i nemoguće da bi se Rusija opredelila za tako drastičnu intervenciju kao što je direktan vojni napad i razorno bombardovanje vojne, pa i druge infrastrukture. Ako se za neobaveštene posmatrače sa strane i može naći opravdanje za ovakvu neupućenost, za ukrajinsko državno rukovodstvo sigurno ne može. Ne bi trebalo da bude sumnje da su diplomatskim i drugim javnosti nedostupnim kanalima ruske vlasti slale ukrajinskim jasne signale o svojim namerama ukoliko se ne ispune poznati prethodno ispostavljeni zahtevi.
Uostalom, to su mogli da saznaju od obaveštajnih službi SAD-a koje su jasno o predstojećoj invaziji obavestile najširu svetsku javnost. Neka ovde, radi humornog efekta, bude saopšten utisak koji su mogli da steknu oni naivniji – da je CIA, sa ostalim službama, „bolje znala“, tj. tačnije procenila vreme i karakter napada i od samih Rusa! Ako nisu sami znali da procene ruske invazione planove, trebalo je da pažljivije čitaju novine i tu se obaveste o nevoljama koje im se pripremaju. Ukratko, bilo je moguće i čak veoma lako utvrditi te napade, proceniti štete koje će iz njih proisteći i procene tih šteta najozbiljnije uključiti u planiranje sopstvenih odluka. To bi ih dovelo do inače izostalih trezvenih zaključaka o tome vredi li se izložiti riziku ruske invazije sa svim poznatim razornim rušenjima, pokretanjem milionskih izbegličkih masa, stravičnim ljudskim lišavanjima i patnjama i, važnije od svega, desetinama hiljada žrtava, među kojima su i brojna deca.
Druga greška mogla je da bude u proceni reakcije Zapada, a pre svega NATO-a, na rusku invaziju. Vrlo je verovatno da su računali sa uzvratnom reakcijom NATO-a ili bar s pretnjom da bi NATO preduzeo ozbiljnije akcije. Ništa od toga! Mudrost Zapada, kako bi rekao B. Rasel, ovde je došla do punog izražaja. Zapad nije uslišio molbu Ukrajinaca da za ruske avione zatvori nebo nad Ukrajinom, pa čak ni traženje da se Ukrajini iz Poljske isporuče borbeni avioni. Ovde će najkraće biti rečeno da je to savršeno racionalna odluka: rizik nuklearnog sukoba i moguće rezultujuće štete bio je toliko visok da očekivana reakcija Zapada ni u kojoj varijanti ne bi bila opravdana. Zapad je ovim ne samo izbegao sopstvene moguće (ogromne i neprocenljive!) štete nego i gubitke mnogih drugih zemalja, bolje rečeno, ogromne štete na planetarnom nivou. Moguće je da je uštedeo katastrofalne gubitke i za našu zemlju. Jer, sred ljutog boja, kad se zemlja trese, ko zna ko će živu glavu da iznese!
Treća greška u proceni odnosi se na rusku reakciju na osudu svetske javnosti. Prema onome što se zapaža sa strane, Rusi se na tu ocenu nisu osobito uzbudili. Svetska javnost ih masovno osuđuje, a oni uporno i sistematski, iako verovatno ne onako brzo kako su planirali, šire svoju invaziju i Ukrajinu zaposedaju postepeno, parče po parče. Tu rusku strategiju dobro je na TV N1 procenio jedan oficir („kapetan bojnog broda“) koji je prosto rekao da će ovaj sukob trajati sve dok Rusi ne ostvare ono što su naumili! U tim ukrajinskim greškama markantno mesto zauzima sam predsednik, inače glumac, Zelenski, za koga se povremeno dobija utisak da mu se čini da igra ulogu u nekoj herojskoj drami, a ne da donosi odluke koje su stvar života i smrti desetina hiljada ljudi i nemerljivih ljudskih patnji onih koji uspevaju nekako da prežive.
Ako je prihvatljiva parola Bolje rob nego grob, koju sam sa izvesnim efektima lansirao na par naučnih skupova, onda bi na aktuelnim pregovorima dveju zaraćenih strana trebalo – ako ne može nikako drukčije – da prihvati ruske zahteve jer teško je poverovati da bi ono što bi ostvario produžavanjem ovog ratnog sukoba imalo veću vrednost od uštede daljih desetina hiljada ljudskih (uključujući dečje!) života i dodatnih strahovitih razaranja koja su sa ljudskim žrtvama predvidivo povezana. Da je bilo više mudrosti, da možda ne čelu države nije bio glumac (comedian, kako kažu na engleskom), možda do tog apsurdnog sukoba ne bi ni došlo, a nekakva fleksibilna kompresija nacionalnog suvereniteta bila bi jedna vrsta troška, ali bi taj trošak bio daleko manji od ovoga koji se dosad i sada trpi. Ako je život, ispred slobode i pravde i jednakosti, najveća vrednost, onda bi morao da važi pomenuti slogan Bolje rob nego grob.
Veliki ratovi, velike nesreće i veliki krivci
Ratovi su strahovite nesreće, a ovaj – između dva bratska slovenska naroda, pa još i između Rusije i kolevke njene državnosti – posebno je nesrećan i užasavajući. Velike nesreće ne mogu se dogoditi bez velikih krivaca koji nastupaju u ulozi njihovih arhitekata. U svojoj inerciji i lenjosti ljudska misao ide najlakšim putevima i krivce za rat traži jednostrano, samo među onima koji ratove neposredno pokreću. Ovde je učinjen pokušaj da se taj vidokrug proširi i da se akteri nesreće uoče i tamo gde većini ne pada na pamet da ih potraži.