Piše: Ljubomir Madžar
Čovek je radoznalo biće i živo je zainteresovan za iznalaženje uzroka stvari s kojima se susreće i pokadšto sukobljava. Pažljiviji posmatrač nije mogao, a da u Srbiji ne zapazi niz zabrinjavajućih pojava i nepovoljnih tendencija. Najmarkantnija, a verovatno i pojava koja ponajviše zabrinjava jeste siromaštvo i oskudica koja ovu zemlju obastire i pritiska sa svih strana. Uzročnici ove nemaštine brojni su i raznovrsni, ali je prirodno da se u svakom trezvenom razmatranju oni dele na objektivno date i neupravljive, s jedne, i one koji su predmet ljudskog upravljanja i svesnog delovanja, sa druge strane. Takođe je prirodno da se bezmalo sva pažnja usredsredi na faktore koji su stvar i plod ljudskog delovanja, tj. na politiku kao oblik usmeravanja društvenih tokova i potencijalni generator preko potrebnog napretka. Politika je produkt ljudskog delovanja, pa se, opet prirodno, pažnja usredsređuje na političke aktere i šire društvene činioce koji na brojne načine utiču na političke procese i njihove rezultate. To posmatrača navodi na želju da u konglomeratu različitih dejstava i njihovih pokretača identifikuje najmoćnije i najaktivnije, one koji najviše doprinose postojećem toku stvari i koji bi mogli da budu odgovorni za ovaj poredak stvari, naročito stoga što mnogo više inspiriše na kritiku nego na kakvu apologetiku.
KONCENTRACIJA: Srbija je zemlja koja se u mnogo čemu razlikuje od drugih, a specifičnost koja silno aktivira i privlači pažnju jeste neuobičajena, zaista izuzetna koncentracija političke i društvene moći. Ta moć se ovde neviđeno akumulirala i skupila u jednoj tački, pa je neizbežno da se na toj tački, u njenim odlukama i pothvatima, traže neki važni uzroci svega onoga što nas je snašlo, a sa čime ne možemo biti zadovoljni. Neki su spremni da u neodmerenoj koncentraciji moći potraže čak ključne determinante društvenih zbivanja, dakako u onom delu koji je ekonomsko-politički i generalno-politički uslovljen. Koncentraciju moći nemoguće je razmotriti i protumačiti bez posebnog skretanja pažnje na aktera koji moć poseduje i ekstenzivno je i vrlo energično i primenjuje i uvećava.
Taj pravac razmišljanja vodi pomalo ekstravagantnom zaključku da se u režimu vladavine Srbija unekoliko vratila na model iz vremena Kneza Miloša. To je model jednog gospodara koji drži i sahan i kutlaču, koji vedri i oblači, a pokadšto, već prema potrebi, žari i pali. Zbog toga se analiza ekonomske i svekolike sudbine Srbije dobrim delom svodi na izučavanje uloge i delovanje jednog čoveka. U tom delovanju našao sam jedan niz slabosti, i to niz utoliko duži i informaciono bogatiji ukoliko se više i intenzivnije prate delovanje i učinci tog našeg najužeg političkog vrha. Svoje gotovo ogorčeno nezadovoljstvo činjenicom da se na političkom vrhu nataložilo toliko društvene moći, a jednako tako i rezultatima odgovarajućeg upravljačkog angažmana, artikulisao sam u članku “Predsednik Republike i ja”, objavljenom u nedeljniku Vreme (br. 1558, od 12. novembra 2020).
Tako je počelo, a posle su se otkrivale i kritički analizirale razne druge osobenosti i stvari iz (pre)širokog repertoara Predsednikovog grozničavog delovanja. Bilo je reči o njegovom akumuliranju bitnih funkcija u flagrantnoj suprotnosti sa Ustavom, o preširokom mešanju u operativne državne poslove koje se svodilo na uzurpaciju nadležnosti i ovlasti koje po zakonu pripadaju drugim javnim funkcionerima, o neviđeno nabujaloj propagandi koja je nelegitimno urnisala njegove protivnike u opoziciji, a u osvrtu na vlastite rezultate dostizala razmere nepodnošljive i rugobne samohvale i o bacanju teške senke na sopstvene saradnike koja ih je činila informaciono nevidljivim i svodila na instrumentalizovane delatnike bez vlastite političke, a unekoliko i bukvalno shvaćene ličnosti. U praćenju Predsednikovog lika i dela zapaženi su neki analiziranja vredni aspekti njegovog odnosa prema veri i pobožnosti, a potom i novi elementi u njegovim interakcijama s ljudima kojima se okružio i koje više koristi u realizovanju svojih nauma nego što s njima kooperativno sarađuje.
Pažljivije posmatranje postepeno je otkrivalo novije i dodatne karakteristike našeg najuže definisanog političkog vrha, uključujući i takve koje nisu imale neposredne veze s privrednim rezultatima i opštijim socijalnim pomeranjima. Jedna od takvih crta bio je i donekle neobičan, u sporadičnom i ovlašnom posmatranju neprimetan odnos predsednika prema religiji. Ovde mora da se ubaci jedna samokritička napomena. Veru smatram velikim darom, ništa manjim od prirodne inteligencije, a ipak nisam vernik. Taj paradoks objašnjava se ne nekim činom svesnog izbora nego nepovoljnim sticajem istorijskih i životnih okolnosti. Rođen i provodeći ranije detinjstvo na Kordunu, poznatom po čuvenoj pesmi u čijem je naslovu sintagma “grob do groba”, provodeći mnogo vremena u panici i bežanijama, bio sam zahvalan materijal za rano lansiranu ateističku propagandu. Za kakvu potonju versku poduku nije bilo uslova jer su seosku drvenu crkvicu partizani zapalili da se u njoj ne okuplja narod i tako ne ponovi zločin na Glini; posle je nastupilo “novo doba” i o izgradnji nove crkve nije moglo biti govora.
Ogroman uticaj imala je Baka Danica, prava seoska mudrica, jedno od tada i tamo malobrojne dece koja je 1897. krenula u osnovnu školu i uspešno je završila. Tako je stasala u jednu od retkih pismenih mladih žena u zaostaloj seoskoj zabiti. Baka je po kratkom postupku neopozivo zaključila da “nema Boga”. Ako je Bog svemoćan i beskrajno dobar, ne bi bilo niti dozvoljeno niti moguće da toliki nevin svet strada pod ustaškim nožem. U ideji Boga ona je identifikovala logičku nekonzistentnost. Trebalo je samom meni poprilično vremena da uvidim da njen “dokaz” o nepostojanju Boga nije validan: ona nije znala za teodiceju. Tako se, eto, događa da ja, takav kakav sam, nevernik i, u najboljem slučaju, agnostik, krećem u kritičku raspravu o nečijem odnosu prema veri i religiji. Neko opravdanje može da mi pruži jaka i uvek živa radoznalost koja zabavlja i oplemenjuje um, slično čitanju matematičkih tekstova. Jer, verski spisi produkt su ljudskog uma i imaju analitičku vrednost i za one koji se nisu razvili kao vernici. Uostalom, zabavno je kad neko ko se izdaje kao vernik ne može pred nekim ko to nije da nabroji ni četiri jevanđelja iz Novog zaveta. Narod nam nije osobito dosledan i čvrst u svojim uverenjima: ostala je u sećanju jedna opaska vladike bačkog Irineja kad reče: “Do juče su na nas kamenje bacali, a sad od ovih što su nagrnuli ni oltaru ne mogu da priđem.”
VERA/PONOS: Naš predsednik je vernik: zapaža se njegovo učešće na verskim svečanostima, nosilac je visokog crkvenog odlikovanja, odlazio je kao specijalni gost u Hilandar… Pa ipak, zapaža se jedan upadljiv element u njegovom delovanju koji ne samo da nije u skladu s verskim načelima nego im je direktno suprotstavljen. Apstrahujući neke druge stvari koje su u vapijućoj suprotnosti s verskim nalozima (kršenje Ustava, nedokazano klevetanje opozicionih prvaka, neodmerena akumulacija političke moći, montiranje igrokaza kojima se pridobija veliki broj glasova nedovoljno upućenih građana…), poseban detalj ponašanja i delovanja suprotstavljen načelima vere jeste njegov ponos. On je ne samo ponosan zbog brojnih stvari nego taj ponos gromko i neprekidno ističe, čak i u prilikama kad izgleda da ni sam ne bi imao valjane razloge za nekakav ponos. Ponos je, naime, u pravoslavnom hrišćanstvu najveći greh. To je greh gordosti. Samo Bog, koji je stvorio svet, može da bude gord. Drugi po redu u hijerarhiji grehova je osvetoljubivost, u čemu takođe pomalo greši iako to nije tako vidljivo i direktno dokazivo (ipak je uočljivo u njegovim gromoglasnim otrovnim, tipično nedokazanim nasrtajima na opoziciju). Ali onaj prvi greh je očigledan: gotovo da nema dana kad on u svojim gusto načičkanim javljanjima na medijima ne klikne kako je ponosan na ovo i/ili ono. Ponosan je na “rastući ugled zemlje u svetu”, na “činjenicu” da je u privrednom razvoju zemlja postala “balkanski tigar”, na učinke u borbi protiv pandemije, na stav koji je naše vrhovništvo zauzelo prema Kosovu, na dovlačenje raznih stranih investitora, pa čak i na “naše penzionere”, koji su patriotski i dostojanstveno prihvatili sasecanje penzija iz 2014. godine i (uglavnom – Lj. M.) preživeli.
Njegov ponos se preneo i na njegovu kamarilu. Malo-malo, pa se iz tih krugova začuje gromko isticanje ponosa na ovo ili ono. U krugovima onih koji su se poput krpelja prikačili za najvišu vlast sve vri i ključa od silnog, neobuzdanog ponosa. To je tek deo jedne šire pojave, a to je da njegovi potčinjeni saradnici do u detalje oponašaju njegove gestove i formulacije. Stoga se i dobija utisak da oni nisu samostalne i odelite ličnosti nego neke njegove kopije. Dalja analiza pokazuje da je to udvostručavanje ponosa na nižim nivoima vladajuće hijerarhije tek deo jednog omasovljenog simulacionog napora onih nižih da što više liče na one najviše. Čini se da je klon najpogodniji termin za označavanje, pa i karakterisanje ovih likova u našoj političkoj farsi. Tako se doimaju čak i mlađe žene iz Skupštine, za koje čovek dolazi u iskušenje da ih laskavo oslovi sa Doli. Ovakva depersonalizacija ličnosti teško da ikome može biti od neke koristi. Ona očito smanjuje inicijativnost i razvojni potencijal osobe, čineći je zavisnom od neke druge ličnosti. Redukcija individualnog potencijala gubitak je i za samo društvo.
Nemoguće je odoleti iskušenju – reč je o pravoj napasti – zamamnom činu da se pomene jedan drastičan slučaj simulacije koji može da se uvrsti u širu kategoriju kloniranja ideološko-političkih profila u krugu naših vrlih dužnosnika. Primer identičnog teksta u inauguralnim izjavama predsednika Republike i premijerke A. Brnabić nakon letošnjih izbora ne samo da predstavlja sablazan u javnom političkom komuniciranju nego bitno olakšava razumevanje fenomena kloniranja kad je reč o izjavama pojedinih aktera u političkom životu, uključujući i izjave o silnom ponosu na neke učinke i one efekte koji to ipak nisu. Redosled davanja tih istovetnih inauguralnih izjava nema značaja, a koliko sećanje služi, prvo je emitovana ona u predsednikovoj izvedbi. Nestašni saradnici iz Televizije N1 obe su izjave usitnili na manje, vrlo kratke delove, pa su ih onda emitovali naizmenično, prvo Predsednikov delić, pa onda odgovarajuću kopiju u izvedbi premijerke. Valja ponoviti, svi ti sukcesivno i naizmenično emitovani delovi bili su apsolutno identični, štono kažu ad literam ili a verbo ad verbum. Zanimljivo je da se vlast nije osobito osupnula na tu sablazan, a prema nekim mišljenjima, bilo je osnova za davanje ostavki na najvišem političkom vrhu. Ko je tu koga plagirao? Poznato je da naš vrh nije osobito alergičan na plagijate i da pokazuje visok stepen imuniteta i na druge sablažnjive stvari kao što su skandal u Savamali ili uverljive indikacije o vezama vlasti s nekim problematičnim klanovima.
Dobar broj stanovnika ove zemlje izjavljuje, a čini se posve iskreno, da su ponosni na zemlju u kojoj žive. I sam sam se potrudio da u tako nešto poverujem. Taj napor nije dosad urodio plodom.