Većina naučnika veruje da će u 21. veku nastati više naučnih otkrića i tehnoloških inovacija nego u celokupnoj dosadašnjoj istoriji ljudske civilizacije a da se pri tome ne računa ono čemu će, naročito u drugoj polovini veka, doprineti intelektualna kreativnost veštačke inteligencije (AI). Ovde treba naglasiti da je u 20. veku (bez AI) ostvareno najmanje 95 odsto svih naučnih pronalazaka i tehnoloških dostignuća u sveukupnoj istoriji civilizacije. Ta neverovatna eksplozija naučne i tehnološke kreativnosti (veliki je tu doprinos i našeg Nikole Tesle) i dalje nije ubedljivo naučno objašnjena.
U prvoj četvrtini 21. veka još uvek je ljudska inteligencija najdelatniji faktor naučnog i tehnološkog razvoja ali sva kvalifikovana predviđanja naučnika iz AI domena govore da će se dramatična promena dogoditi već u sledećih dvadesetak godina, kada će AI početi da postepeno preuzima naučna istraživanja i tehnološke inovacije zasnovane na njima. AI će preuzeti kontrolu i upravljanje i u mnogim drugim domenima u ekonomiji i društvu uopšte jer će biti mnogo efikasnija a jeftinija od ljudskog rada.
BUDUĆNOST AI
Evo kako naučnici u AI domenu vide istoriju i budućnost AI. U prvoj fazi (koja je davno za nama) mi smo programirali AI kako da rešava probleme tako što smo ih sami rešavali a onda pravili algoritam sa našim ugrađenim rešenjima. To je radilo ali je inteligencija (rešavanje problema) ostalo u ljudskom domenu, te zato to i nije bila prava AI. Tek kada je nauka o ljudskom mozgu došla do punog saznanja o tome kako rade neuralne mreže na bazi elektro/hemijskih interakcija i kada se pojavio dovoljno moćan kompjuterski hardver (superkompjuteri) na kojem su mogle da se (elektronski) emuliraju neuralne mreže i ogromne količine podataka u elektronskoj formi postalo je moguće sprovesti ideju da se AI, kao neko dete, može postepeno učiti (na ogromnim bazama podataka i internetu) samostalnom rešavanju problema na osnovu stečenog znanja. Pokazalo se da je to bila izvrsna ideja jer je donela buran razvoj AI početkom ovog veka iako je sam koncept pozajmljen iz analognog biološkog sistema – ljudskog mozga. Vrlo verovatno postoji neka bolja paradigma koja više odgovara digitalnoj mašinskoj inteligenciji – ali je još nismo pronašli, jer još uvek efikasno koristimo mašinsko učenje, duboko mašinsko učenje ili suparničko duboko mašinsko učenje.
Sadašnji nivo razvoja AI zove se uska (nerow) AI jer je visoko specijalizovana. Ova AI rešava probleme bolje od ljudi u gotovo svakoj specijalizovanoj oblasti svoje upotrebe. Odavno je Ilon Mask ponudio milion dolara onome ko nadmaši rad specijalizovane AI u bilo kom domenu. Nisam čuo da je isplatio taj novac, ali ko zna jer sada Ilon Mask razvija i svoj AI (tzv. dobre ili poštene AI) i proizvodnju kvantnih procesora (Dodžo) za AI. Sada postoji nekoliko stotina specijalizovanih AI pa se čak misli da se neki veliki jezički modeli (GPT 4,5 i očekivani GPT 5, Guglova LaMDA ili Gemini, itd.) približavaju nivou generalne (general) AI (koju je najbolje prevesti sa univerzalna AI) koja, kao i ljudska inteligencija, može da rešava svakakve probleme i dostiže nivo inteligencije najpametnijih ljudi. Ovde je mesto da se podsetimo da je na testiranju inteligencije standardnim testom GPT 4 imala 140 dok je Ajnštajn svojevremeno imao 160 IQ. To znači da će se najduže za par godina pojaviti ubedljiva AGI (Artificial General Inteligence) tj. univerzalna AI koja će premašiti i najpametnije ljude.
Posebno je značajna nova hardverska komponenta, tj. pojava i razvoj kvantnih računara sa velikim broje kubita koji će zbog svojih osobenosti (super pozicioniranje, kvantna veza uparenih čestica na daljinu i kvantno tuneliranje) uskoro doneti vrtoglavi uzlet AI a naročito AGI i konačno ASI.
Dalji razvoj AI predstavlja još uvek spekulaciju vodećih ljudi u AI domenu jer, iako se radi o vrlo kvalifikovanom mišljenju, koje se oslanja na validne činjenice i dokaze, i dalje postoji mogućnost da nešto krene drugačije od očekivanog. Naime, većina AI naučnika misli da nam predstoji tzv. „eksplozija inteligencije“ pošto smo (neki misle nedovoljno promišljeno) dozvolili AGI da se sama programira (koristeći Pajton i druge programske jezike a možda i izmišljajući neki svoj mnogo efikasniji programski jezik) i da će, koristeći Internet za svoju obuku, neka od najrazvijenijih AI ući u ciklus programiranja sebe ili druge AGI. Tako da bi svaka nova generacija bila stotina ili hiljadu puta bolja dok u jednom trenutku ne nastane ASI (Artificial Super Inteligence) tj. AI milionima ili milijardama puta inteligentnija od svih ljudi zajedno. Kao takvoj njoj neće biti teško da ujedini sve druge ASI, AGI ili AI preko interneta, elektro mreža, satelitskih sistema, robota, autonomnih automobila, kompjuterski kontrolisane industrijske proizvodnja, pametnih gradova i zgrada, IOT (Internet of Things), ličnih kompjutera, mobilnih telefona, IoB (Internet of Bodies – povezani elektronski organi čoveka: mozak, oči, srce, itd.) tj. upotrebe svih mašina koje su povezane u mrežu i preuzme kontrolu nad ljudskim društvom i ekonomijom.
Većina naučnika se slaže da je ovakav razvoj moguć, ali se i dalje nada da ćemo mi ljudi učiniti nešto odlučno da se to ne desi. Zato mnogi AI naučnici traže regulaciju razvoja AI, te su mnoge države, kao SAD i EU, krenule tim putem. Međutim svetski vojno-industrijski kompleks ide u drugom pravcu i već je uložio veliki kapital u razvoj AI i upravo obučava AI da je prihvatljivo ubijati ljude samo zato što nose drugu boju uniforme ili govore drugim jezikom i već su u upotrebi dronovi koji samostalno donose „odluku o ubistvu“ (kill decision) sa svojom ugrađenom AI. Može li se ovaj trend zaustaviti kada su dronovi (a posebno oni precizni jer su inteligentni) postali gospodari bojišta? Teško. Da ilustrujemo ovo poslužiće nam opis ruske odbrambene linije u Ukrajini (na kojoj se slomila nedavna ukrajinske ofanziva) koji daju američki vojni analitičari (tenkovski pukovnik Makgregor, nuklearni inspektor UN major Riter, obaveštajni pukovnik vojske SAD Šefer i drugi). Oni opisuju jedinstveno delovanje sistema za izviđanje (sateliti, izviđački avioni, visoki, srednji i niski dronovi te vojnici izviđači) sa sistemom isporuke (minobacačkih mina, artiljerijskih zrna i navođenih i nenavođenih raketa) precizne artiljerijske vatre po opaženim ciljevima samo par minuta posle njihovog pojavljivanja. Oni čak govore o pojavi „inteligencije roja“ (swarm inteligence) kod dronova gde izviđački javljaju precizne GPS pozicije mogućih ciljeva a napadački dronovi samoubice ih odmah napadaju, da bi sve to snimili izviđački dronovi za potrebe ratne propagande – i sve to bez učešća ljudi. Čak se priča da se napadački dronovi munjevito između sebe dogovaraju ko će koji cilj da napadne u koloni prema tome kakvu eksplozivnu glavu nose: na primer, oni sa prodornim glavama napadaju tenkove, oni sa zapaljivim radare a oni sa fragmentarnim eksplozivnim glavama napadaji koncentracije pešadije, itd. Ko će se odreći tako efikasnog sistema baziranog na AI? Zato ne čudi da se vojna zloupotreba AI brže širi i od samog njenog razvoja koji je i onako vrtoglavo brz!
GDE JE TU DEMOKRATIJA
Ovde dolazimo do druge teme našeg teksta – demokratije. Ovaj sistem političkog upravljanja društvom je poznat (naročito parlamentarna demokratija) kao najbolji koji smo u svojoj istoriji smislili (hvala antičkim Grcima) iako se zna i da ima niz ozbiljnih nedostataka. Prednost demokratije je, pre svega, u tome da građani, bar svakih četiri ili pet godina mogu da izraze svoje društvene interese i smene vodeću političku ekipu. Ako se to događa u društvu gde postoji vladavina zakona i stabilne društvene institucije dobija se najbolji model parlamentarne demokratije. No, čak ni tu se ne mogu prenebregnuti značajni nedostaci demokratije da i pametan i manje pametan, i pošten i nepošten i obrazovan i neobrazovan građanin imaju po jedan glas, da veliki broj građana uopšte ne glasa, još veći broj građana je slabo ili pogrešno obavešten o političkom događanju da bi pametno glasao, populističke i demagoške stranke imaju mogućnost da namerno lažu i varaju građane da bi im ukrali glasove, itd. Po Poperu najveći problem demokratije (što žali da nije stigao da obradi) jeste činjenica da su mediji (štampani i elektronski) uglavnom u privatnim rukama bogatih ljudi te da zbog toga oni (mediji) projektuju interese bogatih kada raspravljaju o situaciji u društvu. U situaciji kada većina čovečanstva živi u složenim, masovnim društvima jedino se kroz medije može nazreti da li vladajuća politička elita vodi društvo u interesu većine. Ako mediji ne daju objektivnu sliku (tj. iskrivljuju tu sliku zbog uticaja vlasnika) onda parlamentarna demokratija ne može da funkcioniše. I mi to vidimo u Srbiji, gde postoji monopolski dogovor države i privatnih vlasnika medija da se građanima ne projektuje objektivna slika stanja u društvu da bi bili lakše prevareni pred biračkim kutijama. Ako je za utehu (a nije) nije mnogo bolja situacija ni u većini „starih“ demokratija kao što su SAD ili zemlje EU. U SAD su se mediji (i društvo) pocepali po liniji Demokrate protiv Republikanaca (Bajden ili Tramp) tako da objektivnu sliku stanja američkog društva možete dobiti samo u marginalnim medijima ili nezavisnim blogovima male manjine onih koji ne zastupaju ni jednu stranu. U EU (čak i u Nemačkoj) je politička isključivost, naročito zbog rata u Ukrajini i u Gazi, dovela do proganjanja onih koji misle drugačije pa je reaktiviran delikt mišljenja – i to čak i u zemljama koje dobro pamte zla nacizma i staljinizma.
E sad, ako se i ovako nesavršenoj i objektivno ugroženoj demokratiji pojave najmoćniji alati i postupci za manipulacije masama građana da li odmah pasti u paniku i užas spram onoga što nas čeka? AI (još više AGI i ASI) je idealna alatka za zbunjivanje, laganje, prevaru i, uopšte, manipulacije masama ljudi.
Ali, da se vratimo na početke korišćenja AI za političke manipulacije građanima. Prvi put je AI korišćena u Obaminoj predsedničkoj kampanje ali na mnogo otvoreniji i pošteniji način. Tek se u Trampovoj kampanji krenulo sa skrivenim manipulacijama uključivši tu i krađu podataka do 85 miliona građana SAD koji imaju Fejsbuk (sada Meta) naloge. Počelo je tako što je Aleksandr Kogan svojim aplikacijom („This Is Your Digital Life“) prikupljao psihološke profile korisnika uključujući i njihove prijatelje preko Fejsbuk platforme (Open Graph) da bi sve ove podatke, a bez znanja korisnika, prodao Kembridž analitici. Ova je za nekoliko miliona dolara izradila pun analitički model (po državama SAD) ko su birači na koje se može uticati, šta su njihovi interesi i brige, veroispovest, starost, pol, obrazovanje, lokalni afiniteti i animoziteti, da li su spremni da doniraju i još mnogo toga. Na osnovu tog modela se planirao put kampanje, sadržaj i stil poruka biračima. Nije onda čudo da je milijarder Tramp koji nije nikada ogaravio ruke doživljen u najsiromašnijim rudarskim delovima SAD (Appalachia) kao „njihov“ jer je govorio o „našem čistom, divnom uglju koji demokrate žele da unište svojim zelenim planom“, tj. zatvaranjem rudnika. Prevara birača je najlakša kada se radi o ljudima najnižeg obrazovanja kakvi su u SAD apalačijski brđani (Hillybilies).
AI pod imenom „Polly“ kanadske firme Advanced Symbolics je trenutno jedna od najuspešnijih u predviđanju pobednika na izborima. Uspešno je predvidela uspeh Bregzita na referendumu, poslednje kanadske izbore kao i poslednje američke izbore do faze elektorskih koledža. Ova AI koja uči na starim izborima i svakom novom je ono što će ispitivanje javnog mnjenja učiniti zastarelim. Radi se o AI algoritmu koji udružuje stotine manjih algoritama koji pretražuju ceo internet a posebno društvene mreže tragajući za podacima koji i najmanje mogu da utiču na neke izbore. Ogromne količine podataka i AI klasifikacija, filtriranje i analiza u relativno kratkom vremenu daju odlične prognoze ali sreću istraživača ipak kvare „Crni labudovi“ (kako značajne a neočekivane događaje u poslednjoj fazi nazivaju naučnici). Ovde se mora reći da je ovakva upotreba AI sasvim legitimna jer ne narušava legitimnost odlučivanja građana osim što se mali postotak njih u poslednjem trenutku, znajući za rezultate anketa, odlučuje da glasa za „pobednike“ što je prateća pojava i klasičnih predizbornih anketa.
Najveći problem sa AI u političkoj sferi trenutno predstavljaju „duboki falsifikati“ (Deep Fake), tj. fotografsko, audio i video predstavljanje političara i drugih javnih ličnosti koje nikada nije bilo snimljeno kamerama niti su oni ikada izgovorili ono što sadrži taj falsifikat budući da je sve napravljeno od strane neke specijalizovane AI na bazi velikog materijala (fotke, audio i video zapisi) koji se odnosi na tu ličnost. Poznat je duboki falsifikat Obame, Trampa ili Maska a kod nas je na Pinku napravljen duboki falsifikat Đilasa. Pošto su ovakvi falsifikati veoma uverljivi (naše oko ne vidi razliku već je potrebna specijalizovana AI da utvrdi da li se radi o dubokom falsifikatu) ova propagandna tehnolоgija uvodi nesigurnost i sumnje u javne komunikacije, nepoverenje u medije i političke institucije, jer građani više nisu sigurni šta ko zastupa u političkim debatama.
AI IZMEĐU DOBRA I ZLA
Dugoročno gledano, mislim da je mnogo opasnije korišćenje AI u mogućnosti totalne kontrole građana, tj. u potpunom gubljenju privatnosti. Jak AI algoritam može da dođe do svih podataka u elektronskoj formi (i nekih na papiru ako ih neko skenira) sa Interneta, društvenih mreža ili raznih baza podataka tako da ta AI može znati o svakom građaninu mnogo više nego što to on zna ili pamti o sebi. Kad se onda ti podaci ukrste i obave brojne dubinske analize dobijaju se zaista izuzetno detaljni psihološki, sociološki, politički, ekonomski i drugi profili građana tako da se sa velikom tačnošću može predviđati za koga će da glasaju, gde će ići na letovanje ili kada će i koji TV kupiti. Da ne mislite da je ovo daleka budućnost navodim nedavno objavljen primer danske kompanije Life2vec koja je, na bazi svih dostupnih podataka o sedam miliona Danaca, razvila AI koji može da sa velikom tačnošću predvideti njihovo ponašanje pa čak i životni vek sa (za sada) 78 odsto tačnosti. Možete misliti koliko su za ovu AI zainteresovane osiguravajuće kompanije, prodavci raznih roba i usluga, kao i političari. Nesumnjivo, i tajne službe takođe uživaju sve pogodnosti ovih tehnologija i možemo samo zamisliti ljubomoru pripadnika Gestapoa, NKVD-a ili Udbe da su znali šta donosi budućnost.
Građani, zaplašeni svim i svačim rado prihvataju da gube privatnost ako bi ih, za uzvrat, neko od svega zaštitio. Retko ko će primetiti da se kao zaštitnici pojavljuju baš oni koji im i uteruju strah u kosti. Ako se i kada pojavi super AI (ASI) i ona će takođe ponuditi zaštitu i socijalnu brigu o većini građana (koji će do tada izgubili radna mesta jer su ih zamenili roboti, razne AI, CNC mašine i različiti automati) ali, možda, ne i glasačko pravo oni će, verovatno, i to prihvatiti jer drugu opciju ionako – nemaju.
Da ne bismo bili samo pesimisti, jer i druge opcije razvoja AI realno postoje, evo šta bi AI u dobrim rukama ili za većinu građana mogla da uradi za demokratiju. Moćna AI (a naročiti AGI ili ASI) mogla bi obogatiti i razviti demokratiju do neslućenih visina etičnosti i efikasnosti vlasti većine. Budući da će poznavati osobine, ukus, mišljenja, ekonomski i društveni interes svakog građanina AI može da čak i apstinente navede da glasaju. AI može demokratiju učiniti mnogo kvalitetnijom ako više glasačkih poena da onima koji su obrazovaniji, informisaniji, pošteniji (ne krše zakon, uredno plaćaju poreze, itd.), više znaju o stanju u društvu i brinu o opštem dobru, pokazuju više empatije i solidarnosti, itd. – jer AI može, na osnovu svog znanja o svakome, da kvalifikuje glasače sa više ili manje glasačkih poena na sasvim objektivan i pošten način. AI koja je opredeljena za građansku demokratiju može i da objektivno i kvalitetno (svakom građaninu prilagođeno) obavesti birače kako stvari stoje u društvu, ko je od političara dobro radio a ko zloupotrebio funkciju. Ujedno AI može da spreči svaku prevaru i učini glasački proces potpuno transparentnim uz kontrolu građana. Sa AI je moguće održavati „virtuelne“ referendume o važnim problemima gotovo svaki dan sa odličnim uvidom u njihove interese i afinitete ili preko ciljanih e-mail upitnika. Takođe, AI može da odlično organizuje državnu administraciju, pravedno prikupljanje poreza, obezbedi racionalno trošenje budžeta, optimalnu organizaciju javnog saobraćaja, obavlja efikasnu kontrolu tržišne privrede, izgradi kvalitetne socijalne službe i još mnogo toga tako da se kvalitet života građana zaista mnogostruko uveća, jer će racionalno i efikasno nalaziti optimalna rešenja u interesu većine građana. To znači da bi AI mogla veoma mnogo da uradi za život ljudi u humanom i demokratskom društvu. Da li će tako i biti u najviše zavisi od onih koji razvijaju a još više od onih koji finansiraju razvoj AI.
Ako se, pak, AI bude razvijala samo u interesu onih koji finansiraju istraživanja i razvoj AI (milijarderi i njihove firme, vojno-industrijski sektor) a do sada smo malo toga videli što ukazuje na brigu o opštem dobru, onda se ne možemo mnogo nadati da će AI raditi na zaštiti i razvoju demokratije. Šta više, gotovo svi primeri upotrebe AI do sada u izbornom procesu ili van njega u političkoj sferi ukazuju da se AI više koristi u cilju manipulacije birača nego u cilju zaštite istinskih interesa i političke volje većine građana.
Šta sve AI (a posebno AGI ili ASI) mogu da učine za one koji žele da je zloupotrebe u političke i druge svrhe od krađe izbora preko propagandne dominacije nad biračkim telom pa sve do kreiranje tehnološkog totalitarnog sistema koji može da porobi i drži ih u pokornost, u nekoj vrsti realistične virtuelne realnost gde će se dobro osećati uprkos svojoj užasnoj stvarnosti. Nešto od ovoga razvijene AI mogu raditi već uskoro ali totalitarno porobljavanje ljudi može da postigne samo super AI (ASI).
Na kraju – moramo čuvati svoju slobodu od ljudi koji žele da je ograniče a naročito od pametnih mašina koje smo sami stvorili da bi nam služile a ne da bi nad nama gospodarile. Sad je vreme da se deluje (konceptualno, naučno, pravno i organizaciono) jer u suprotnom možemo u budućnosti očekivati samo dva rešenja: ono prikazano u filmovima „Terminator“ (uništavanje ljudi) ili u filmovima „Matrix“ (zarobljavanje ljudi i njihova eksploatacija u VR).
Autor je sociolog/futurolog