Prvi dan blokade Skupštine Srbije koju je organizovala proevropska opozicija, koja vodi i proteste „Srbija protiv nasilja“, protekla je burno i sa stanovišta organizatora uspešno. Mada može biti dvosekli mač jer je na dnevnom redu rebalans budžeta koji je, kako je nebrojeno puta naglašavao predsednik parlamenta u sadejstvu s premijerkom, garancija najavljenog povećanja penzija, ali i još nekih davanja delu građana.
Proevropska levica traži ispunjenje zahteva protesta, ali i vanredne izbore u Beogradu i Republici, oni sa više političke veštine naglašavaju i razdvajanje lokalnih i vanrednih parlamentarnih izbora.
Vlast, sa druge strane, koja kontroliše sve i izborne i vanizborne tokove, igra se s rokovima, najavljuje povratak cenzusa na pet odsto i ne pada joj ni u snu na pamet da primeni klasičan demokratski princip kao što su odvojene izborne trke. Jer vlast i dalje ima najjači adut za izbore – ime i moć Aleksandra Vučića – koje će on, nesumnjivo rado, bez obzira na to što je predsednik svih građana, „pozajmiti“ svojoj donedavnoj stranci i koaliciji koju predvodi već više od decenije.
No, ima i opomenu s prošlogodišnjih takođe vanrednih izbora, kada je Srpska napredna stranka osvojila ubedljivo najviše glasova na parlamentarnim izborima, ali prvi put bez većine u Skupštini, pa je, za razliku od 2020. kad su samo malim delom zahvaljujući bojkotu opozicije zaista trijumfovali, bila prinuđena na koaliciju. Istina, sa starim parterima Socijalističkom partijom Srbije, Jedinstvenom Srbijom i Savezom vojvođanskih Mađara. Ali ne valja smetnuti sa uma da su te stranke do 2012. takođe bile deo vlasti koju je do tada predvodila Demokratska stranka, pa su bez većih problema i griže savesti zamenili dres. Istina je, doduše, da je sadašnja vlast i dalje u mnogo boljoj poziciji nego ondašnja, pošto zaista upravlja svim procesima u Srbiji.
U njenim rukama su i kolač i nož i kada su izborni procesi u pitanju, kako samo zakonodavstvo tako i uslovi koje nameće. Osim toga, bez ikakvog pardona koristi sve javne resurse grubo sprovodeći kampanju i van izbornog tajminga, bez mogućnosti da joj opozicija parira sem u samoj Skupštini kao proteklih meseci.
IZBORNA ISTORIJA
Izbori u Srbiji su od ponovnog uvođenja višestranačja postali jedno od ključnih mesta političkog sučeljavanja. To se sučeljavanje, međutim, ne odvija po uzoru na zemlje stare parlamentarne demokratije kroz prezentaciju političkih programa i ponuda i javne duele takmaca već kroz sukobe vlasti i opozicije u tome ko će kontrolisati izborni tok.
Urbana izreka „nije važno ko glasa nego ko broji“ i danas najpreciznije objašnjava haos koji vlada u izbornom procesu, a činjenica da su izborni glasovi 2000. odbranjeni uličnim demonstracijama svedoči o mahinacijama kojima su izbori praćeni. Slične reakcije postoje nakon svakog izbornog procesa, nezavisno od toga ko je na vlasti, pošto opozicija i građani nemaju poverenja u državne organe u čijoj je nadležnosti sprovođenje izbora.
Samo izborno zakonodavstvo u Srbiji – koje se neretko vidi kao kočnica demokratizaciji i još više standardizacija samog izbornog procesa – menjano je i menja se stalno, ali ključna promena je bila zamena većinskog izbornog sistema proporcionalnim pre dve decenije, što je dalo snagu političkim strankama da kao kolektivni entiteti upravljaju i još više usmeravaju sam proces.
Takođe, iz izbora je poslanički kandidat ispao kao jedan od ključnih aktera. Nema sumnje da je bolji većinski sistem, u kojem se u mnogo izbornih jedinica omogućava, s jedne strane, bolje predstavljanje Srbije i lakše izjašnjavanje građana jer se takmiče „ljudi“ imenom ispred neke od lista, bilo stranačke bilo građanske. Uz opasnost da eliminiše one koji su manje poznati javnosti, personalizacija jača odgovornost poslanika, koji po pravilu nisu prevashodno službenici svoje stranke nego izborne baze.
Ali ključna je zamerka da ne odslikava stvarnu volju birača jer se svi takmaci koji imaju makar glas ispod cenzusa od 50 odsto izašlih eliminišu iz parlamentarnog života.
I proporcionalni sistem, zahvaljujući Dontovom sistemu, ne odslikava precizno izraženu biračku volju – čak i kada nema sumnji u regularnost izbora, što u Srbiji nije slučaj – pošto se glasovi onih koji nisu prešli cenzus prelivaju najmoćnijima, pa zavisno od broja lista koje su se nadmetale i onih koje su uspele da pređu izborni prag apsolutnu vlast može da uspostavi i neko ko ima daleko manji procenat glasova od 50 odsto.
Teoretičari i političari pune tri decenije raspravljaju o ključnom principu – proporcionalni ili većinski – s tim što svaka vlast želi ovaj prvi jer joj u startu omogućava bolju poziciju. U dosadašnjem toku izmena nije uzet u razmatranje kombinovani sistem, tzv. proporcionalni preferencijalni sa otvorenim listama, gde birač zaokružuje i kandidata, a ne samo stranku, pa se u zavisnosti od broja glasova kandidati imenuju za poslanike.
Tu je i pitanje izbornog cenzusa, da li je isti prag uputan za pojedinačne stranke i koalicije ili treba uvesti stepenasti cenzus u zavisnosti od broja učesnika na nekoj listi.
Jedan od stalnih političkih lidera, bez obzira na to ko vodi vladajuću koaliciju, predsednik Socijaldemokratske partije Rasim Ljajić više od decenije je zagovornik tzv. stepenastog cenzusa. Stepenasti cenzus od pet, sedam i devet odsto za ulazak u parlament, kao i personalizovani proporcionalni sistem u kojem bi birači glasali za konkretnog predstavnika stranke umesto za partiju, neke su od novina koje predviđa predlog zakona koji je najavio Rasim Ljajić još 2013. godine. Prema tom nikad razmatranom predlogu, koji je Ljajić nedavno opet promovisao, cenzus za ulazak u parlament za jednu stranku bio bi pet odsto, za listu od dve partije sedam, a za tri stranke devet odsto.
Pitanje cenzusa je, međutim, još jedna od politikantskih začkoljica vlasti koja ih – ne samo ova – menja po potrebi. Svojoj, naravno, ali u nastavku serijala o izbornoj reformi biće još reči o tome.
Ljajić se zalaže i za tzv. preferencijalni sistem, koji je praktičko kombinacija većinskog i proporcionalnog, sa otvorenim listama na kojima građani sem stranke-koalicije zaokružuju i ime kandidata koga bi želeli da vide u skupštinskim klupama. Potom bi se poslaničke liste sastojale od onih koji su pojedinačno osvojili najviše glasova, s tim što bi i u ovom slučaju morala da usledi rodna modifikacija jer zakon predviđa najmanje 40 odsto predstavnika ili predstavnica politički manjinskog pola, što su po pravilu žene.
KONTROLA
Od izuzetnog značaja su i biračka tela, Republička izborna komisija i birački odbori, pa se i tu lome koplja da li je potrebna njihova profesionalizacija kojom bi se eliminisao direktan upliv najjačih stranaka na sastav ili je parlamentarna reprezentativnost bolja opcija?
Naredni element od kojeg presudno zavisi izborni ishod jeste birački spisak koji je, pokazuju i izbori 2022, pod stalnom sumnjom. Realna smetnja da se spisak pročisti i zaista ažurira do perfekcije jeste izuzetno visoka emigracija koja omogućava ljudima da budu u spisku čak i kada decenijama ne žive u Srbiji sve dok imaju državljanstvo. I unutrašnje pomeranje stanovništva ima uticaj, ali sa urednom odjavom i prijavom prebivališta – što je uz digitalizaciju podataka izvodljivo – to ne bi trebalo da bude problem. Isto važi i za ažuriranje podataka na osnovu matičnih knjiga rođenih i umrlih. No, i ažuriranje biračkog spiska je u rukama vlasti jer je nadležnost za njegovu valjanost na Ministarstvu za državnu upravu i lokalnu samoupravu, koje po pravilu pripada partijskim pouzdanicima.
Od podjednakog značaja je i analiza finansijskih tokova, finansiranje političkih stranaka i izbora, troškova kampanje i korišćenje državnih resursa. Sve ove stavke menjane su poslednjih godina, ali opet mimo demokratskih principa, uoči samih izbora iako praksa nalaže da se izborna pravila mogu menjati tako da ne važe za prvi naredni izborni ciklus.
Poslednjih godina pokazalo se da samo izborno zakonodavstvo ima mnoštvo manjkavosti, ali sve je jasnije da je ključ u njegovoj zloupotrebi, odnosno kreiranju izbornih uslova na način da pogoduju onima koji imaju kontrolu nad procesom.
KAKO DALJE
Nekih izbora će biti najkasnije na proleće, mogući su čak svi sem predsedničkih, ali koji tačno sem redovnih lokalnih i pokrajinskih zasad ne zna ni sam Vučić. Zavisiće, jasno, od istraživanja javnog mnjenja hoće li u još jednu vanrednu nacionalnu trku, a za beogradske je posebno sumnjivo jer tu opozicija ima prevagu u broju glasova. Politikolog Dejan Bursać smatra da je najizvesnija opcija održavanje redovnih lokalnih i vanrednih parlamentarnih izbora u isto vreme „jer se na taj način promovišu liste vladajuće stranke na lokalu, gde će neke lokalne probleme zaseniti nacionalna kampanja“. „Vučić je svestan da je najpopularniji političar i da će time pogurati liste Srpske napredne stranke na lokalu“, ocenio je Bursać za Dojče vele, koji veruje da beogradska trka nije realna, „posebno jer i Aleksandar Šapić nije neki kandidat i čak bi moglo biti nekih internih problema zbog toga unutar SNS-a“.
No, u pričama o datumima, količini i kakvoći izbora koji čekaju Srbiju potpuno se izgubila ona o samom zakonodavstvu kao temelju koliko-toliko uspešnih, slobodnih i fer izbora. Zapravo, ona je već godinama zapretana uslovima koji su sve sem fer, no izvršni direktor Centra za slobodne izbore i demokratiju Bojan Klačar smatra da ni zakonodavstvo nije garant poštovanja izborne volje građana.
https://youtube.com/watch?v=PBt5e7c3dKQ%3Ft%3D1s%26ab_channel%3DNMNovimagazin