Dok se opozicija, koja se izjašnjava kao prava, bavi trivijalnim stvarima, lutajući po temama koje su na nivou nevladinih organizacija i dok opozicioni sateliti vlasti, poput Novog DSS-a, podržavaju bizarna nameštenja u državnoj administraciji, pitanje korupcije je zamagljeno i stavljeno u treći plan. Agencija za sprečavanje korupcije, kao najvažnija nezavisna institucija ćuti i gotovo da se ne oglašava.
Da se podsetimo, to je jedna od glavnih tema sa kojom je Srpska napredna stranka došla na vlast.
IZVORNI NAGONI
Država koja je ogrezla u korupciju je osuđena na propast. Sadašnja vlast, koja misli da rešava važne teme, a koje su u suštini izgubljene u prošlosti, na perfidan način promoviše korupciju kao poželjan stil života. Vraćanje u prošlost, bez ikakve reforme sistema, ponovo na pogrešnoj strani istorije su izvorni naum SPS-a, nekadašnjeg SRS-a i sadašnjeg SNS-a, koji služi isključivo za održavanje vlasti i bogaćenje njenih predstavnika.
Perfidnost se sastoji u tome da svaku iole ozbiljnu temu, a sve se tiču zloupotrebe vlasti, toliko razvodne da se učini da više nisu bitne. Puna usta demokratije, puna usta evropskih integracija, puna usta borbe protiv korupcije, puna usta Srbije, a u stvarnosti to je samo paralaža. Sukob sa zapadom koji vlast medijski promoviše nije posledica svetskih zbivanja i dešavanja na ovim prostorima, već suštinski stav da oni, predstavnici vlasti, tu ne pripadaju i da ono što rade je ispravno. A ispravno je samo za njih, jer jedino na taj način mogu da održe svoj monopol.
ZABORAV
Borba protiv korupcije je verbalno izraubovana, da je neophodno stalno ponavljati zašto je ona bitna. Korupcija proizvodi nemerljivu štetu po naše društvo i svakog pojedinca. Uzmimo bilo koju oblast za primer, i videćemo da je zaražena tim virusom.
Javne nabavke, naročito one velike vrednosti koje bi trebalo da promovišu princip konkurentnosti, toliko su unakažene da se unapred zna za koga su određene, pa često imamo samo jednog ponuđača, sa diskutabilnim ili nepostojećim referencama. U izveštaju Evropske komisije o napretku Srbije za 2022. godinu se kaže: „Sve veći broj izuzeća od primene Zakona o javnim nabavkama, u ukupnom iznosu od 67 odsto (3,2 milijarde evra) kumulativne vrednosti ugovora o javnim nabavkama u 2021. godini, i veliki broj uočenih nepravilnosti u ugovorima o javnim nabavkama koje je utvrdila Državna revizorska institucija, izazivaju veoma ozbiljnu zabrinutost što rizikuje nazadovanje u ovoj oblasti… Prosečan broj ponuda po tenderu smanjen je sa 2,6 na 2,5, znatno niže u odnosu na tri ponude registrovane 2017. godine.“
Da je ova oblast uređena po meri vlasti i njenih prijatelja najbolje govori Zakon o posebnim postupcima radi realizacije projekata izgradnje i rekonstrukcije linijskih infrastrukturnih objekata od posebnog značaja za Republiku Srbiju, koji bi trebalo staviti van snage jer u potpunosti urušava ideju o konkurentnosti, na štetu svih potencijalnih ponuđača, a u korist ponuđača sa kojim su se predstavnici vlasti dogovorili. To dovodi do nekvalitetnih radova, loših usluga i visokih cena, ako nekome nije jasno. Znači nije do pravila Evropske unije, već do domaćih marifetluka vlasti.
Lažne diplome, koje ovde promovišu neki predstavnici vlasti, hvaleći se kako uz javne poslove koji uzimaju mnogo više od punog radnog vremena, uspevaju da završavaju master i doktorske studije, pa i trenerske škole poput predsednika, toliko su se zapatile da je pitanje kako to rešiti. To je model za nove uposlenike u državnoj i javnoj administraciji. Ako je za radno mesto potrebna stručna sprema, nabavi diplomu što pre i naravno uz „legalizovani“ mito fakultetima u vidu plaćenih studija. Vratili smo se u jednopartijski sistem, gde politička stranka postavlja kadrove koji su potpuno nesposobni i koji urušavaju one sisteme koji su bili profitabilni pre njihovog dolaska na vlast. Destrukcija neznanjem i nesposobnošću EPS-a najbolje ilustruje situaciju.
A važne pozicije, u javnom sektoru, ljude koji niti imaju znanja i veštine, i nimalo odgovornosti što bi trebalo da je glavna odlika rada u državnoj administraciji. Šta više, partijsko zapošljavanje sputava odgovorne i poštene ljude da uđu u sistem čime se posledično proteruju iz sistema, ali i iz zemlje. Mesta ima samo za partijske poslušnike i ljude bez odgovornosti. Primera je mnogo, ali se svode na to da ljudi koji su bliski vlasti, uprkos neadekvatnom ili čak nepostojećem znanju i sposobnostima, imaju mogućnosti da isisavaju novac iz budžeta, da kupuju namerno rashodovana državna preduzeća i da koriste resurse sa promenjenim namenama – kao kada se kupi preduzeće samo zbog lokacije na kojoj može da se gradi, da obavljaju važne državne i administrativne funkcije i obavljaju više poslova ulazeći u sukob interesa koje Agencija za sprečavanje korupcije ne vidi. Ilegalna gradnja, šverc i slično deluju kao nuspojave.
ĆUTANJE
Ćuti se zato što je sistem napravljen tako da je svako u nekom prekršaju za koji ni ne zna da je napravljen. Najavljuju se primene novih zakona, pa se odlažu ili se odustaje bez prateće marketinške kampanje istog intenziteta, što ljude dovodi u zabludu. Promene u finansijskom sektoru su najbolji primer za to. Više niko nije siguran da li ispravno radi ono što radi. Zato što propise donose nesposobni ljudi, uz političke diletante koji su pročitali da nešto treba, ali ipak da ne zasmeta njima samima, pa kada se to iskombinuje dobijemo nešto što služi samo vlasti, a to je da niko ne bude siguran. Posledično ni oni sami, ali to ne dopire do njih, misle da su večno tu.
Da bi zaradili koji dinar više, neki zdravstveni radnici rade i privatno, neki profesori drže nastavu u drugim ustanovama, neki narodni poslanici obavljaju više funkcija, neki državni službenici rade nakon završetka posla ili u okviru posla za svoj džep, a zajednički imenitelj je da primaju sve te plate iz državnog budžeta. Neki su u više upravnih odbora, neki imaju projekat ili tezgu više, neko prodaje informacije gde će šta da se gradi, ili kakav zakon se sprema, neko iz socijalnog centra juri ljude koji nemaju naslednike pa im nudi doživotno izdržavanje i tako u nedogled. Ćuti se.
Ako neko želi da radi pošteno, pritisnut je bespotrebnim administrativnim nametima, proizvoljnim tumačenjima zakona, ometan kao preduzetnik i uvek je u nekom potencijalnom prekršaju. I zato se ćuti.
A to je sve posledica sistema koji se ne menja najmanje trideset godina unazad, uz nekoliko pokušaja početkom dvehiljaditih, koji su brutalno zaustavljeni. Vratio se stari jednopartijski način razmišljanja. Partijski sud i pravda, novac za odabrane.
Vreme je za udruživanje
Mnogo je posla pred opozicijom. Neophodno je da se pozabavi realnim pitanjima i da razlike premosti zajedničkim ciljevima. Ako je cilj normalno demokratsko društvo, važno je da se na tome radi. Važne su politike koje se upravo odnose na teme korupcije, sukoba interesa, prevara i štete koja se čini, i koje koliko god se činilo da su izraubovane, moraju biti u konstantnom oku javnosti sa rešenjima koja se neće svima svideti.
To zahteva i određeni kredibilitet predstavnika opozicije. Sve ostalo je bajka i iluzija, jer će organizovana manjina koja koristi državne resurse za potplaćivanje i maltretiranje neistomišljenika jahati na demagoškim temama sledećih deset godina.