Proteklih dana u SAD nastoje da razumeju sve implikacije iznenađujućih – mada, kada se sve uzme u obzir, možda ne i neočekivanih – događaja u Rusiji, u kojoj se odigrao prvi pokušaj puča još od 1993. godine. Otvoreno nezadovoljstvo šefa „Vagnera“ Jevgenija Prigožina vođenjem rata i saradnjom sa zapovednicima ruskih oružanih snaga kako na frontu u Bakhmutu, tako i ratu u Ukrajini generalno, eskaliralo je u pobunu, gde su njegovi vojnici zauzeli komandu južne vojne oblasti u Rostovu na Donu, a zatim krenuli na „marš za pravdu“ put Moskve. Pobunjena kolona se zaustavila nadomak Voronježa, nekih 400 km od Moskve; ali ne pre nego što je u razmeni vatre stradalo 13 vojnika koji su poslati da je presretnu. Uz posredovanje beloruskog predsednika Aleksandra Lukašenka, Prigožin je pristao da se prebaci u Belorusiju; dok je pripadnicima „Vagnera“ u Rusiji, Ukrajini i drugde (Siriji, na primer) naređeno da potpišu ugovore sa ruskim ministarstvom odbrane, pretpostavljamo sa ciljem njihovog prevođenja u redovnu vojsku.
ZAPAD „PRATI SITUACIJU“
Ukrajinski lideri pobunu i njeno gušenje doživeli su kao slabost Rusije. Sjedinjene Države (SAD) i druge zemlje Zapada uglavnom su se uzdržale od komentarisanja, osim da „prate situaciju“; i da se njihova podrška Ukrajini ne dovodi u pitanje. Italijanska premijerka Meloni je rekla kako je događaj „još jedan pokazatelj kakve sve posledice proizvodi agresija (protiv Ukrajine)“. U redovnom dnevnom brifingu britansko ministarstvo odbrane je istaklo kako je posredi „najznačajniji izazov (upućen) ruskoj državi u skorije vreme“.
Nas ovde, međutim, zanima drugo pitanje. Ako je jasno da se ratu ne nazire kraj, i da su SAD vezale svoje postupanje za takav ishod koji će značiti pobedu Kijeva, kakve su onda perspektive odnosa dve – ipak – globalne sile, sa interesima koji se susreću i sukobljavaju u većem delu sveta?
Našem razumevanju dobro će poslužiti tekstovi koje je u proteklim nedeljama objavio Ričard Has, do prošle godine predsednik Saveta za spoljne poslove (Council on Foreign Relations), najstarijeg i jednog od najuticajnijih istraživačkih centara (think-tanks) u Vašingtonu. Prema Hasu, Putin je „de-institucionalizovao Rusiju“; legitimitet kojim raspolaže je opao; ukinuo je sve kontrolne mehanizme i vlada poput vojskovođe. Pobunu Prigožina, nakon što je ona zaustavljena, ruski predsednik je opisao u terminima 1917. godine – kako se Rusija (ponovo) nalazi u „egzistencijalnoj borbi“ sa Zapadom, te da nema ničeg opasnijeg po njene interese od revolucije i prekida kontinuiteta vlasti.
Sve i da je pobuna oslabila Putina, nije jasno šta ta „slabost“ može značiti u praksi, odnosno, šta predsednik Rusije može da uradi kako bi ojačao svoju poziciju. Has pretpostavlja da se on može „još oštrije“ razračunati sa svojim protivnicima; odnosno, odvojiti još više sredstava za one koji ga podržavaju. Međutim, on može i podići ulog u Ukrajini, delom kako bi ućutkao one koji dele stav Prigožina da je rat u Ukrajini bio nepotreban i vođen kako bi se obogatila nekolicina (zanimljivo da tako nešto izgovori upravo Prigožin). Ovde Has poentira kada kaže da se u autokratiji jednako kao i demokratiji, bez podrške javnosti ne ide u intervenciju.
Savete koje bi – kada bi ga pitali – dao Vašingtonu u kontekstu budućih odnosa sa Rusijom on iznosi u narednom pasusu. „Ukrajina bi, dok nastavlja sa kontraofanzivom, mogla da izrazi spremnost da pruži posebnu zaštitu etničkim Rusima i prihvati međunarodne posmatrače u kontekstu prekida vatre (ili uspostavljanja mira). SAD bi mogle da daju do znanja da se raduju danu kada bi Rusija mogla da se izvuče iz sankcija i ponovo integriše u svet, kao i da objasne šta je potrebno da se do toga dođe“. Has veruje da bi – ako su jasno izražena – oba ova stava mogla da utiču na donosioca odluka u Moskvi.
„NIŠTA O UKRAJINI BEZ UKRAJINE“
Zajedno sa Čarlsom Kupčanom i Tomasom Grejemom, Has se u aprilu sreo sa Sergejom Lavrovim i njegovim saradnicima u Njujorku. Cilj razgovora bio je da se postavi osnov za moguće razgovore o okončanju rata. Od njih se Bajdenova administracija donekle ogradila, ponavljajući princip „ništa o Ukrajini bez Ukrajine“; ali je i priznala da je o njima bila obaveštena.
Objašnjavajući razloge susreta sa Lavrovim, Has je istakao kako „takvi sastanci predstavljaju dragocene prilike da se kanali komunikacije drže otvorenim“ u trenucima kada zvanični odnosi ili ne postoje ili nisu produktivni, a „ulozi su visoki“. Ovakve, tzv. „track 2“ inicijative omogućavaju nešto otvoreniju razmenu stavova, kao i uvid u to kako druga strana razmišlja. Kako to nisu zvanični sastanci, učesnici su slobodniji, iskreniji i mogu da „testiraju nove ideje ili predloge“. Has insistira da su takvi sastanci razgovori, a ne pregovori i da učesnici govore u svoje lično ime, a ne ime vlade (SAD), iako su relevantni zvaničnici informisani o tome šta se dešava. Najzad, „spremnost da se sa nekim sretnete ne znači da prihvatate njegove stavove“.
Na kritike i ad hominem napade, Has je odgovorio kako je „skeptičan da će Ukrajina u skorije vreme moći da oslobodi svu svoju teritoriju koristeći vojnu silu“, i da „brine da će … rat ostaviti zemlju i narod u ruševinama.“ Strahuje da će spremnost Zapada da podrži Ukrajinu vremenom „izbledeti“ iz političkih i strateških razloga. U članku koji je sa Kupčanom objavio u „Foreign Affairsu“ upravo u aprilu, založio se za prekid vatre ako do kraja ove godine Ukrajina ne uspe da povrati svu teritoriju koju je okupirala Rusija. Takav prekid vatre bi bio praćen obavezom da se Ukrajini pruži dugoročna vojna i ekonomska podrška, produže formalne bezbednosne garancije i otvori put ka članstvu u EU. Od Kijeva se ne bi tražilo da odustane od proklamovanog cilja da povrati svu zemlju, uključujući Krim i Donbas; ali bi Ukrajina taj cilj sledila za pregovaračkim stolom, a ne na bojnom polju. Najzad, u idealnom slučaju, postojala bi dva pregovaračka koloseka: jedan između Ukrajine i Rusije, drugi između Rusije i NATO.
Očekivano, Has je – kao i oni koji su išli sa njim – kritikovan kao naivan; a njihovo pristajanje na sastanak nešto što samo može naškoditi „jedinstvenom frontu“ protiv Rusije. Međutim, Has upozorava da ako je Zapad do sada bio fokusiran na pružanje podrške Ukrajini, sada se mora usredsrediti i na „slabost Rusije i moguće posledice“, uključujući i bezbednost nuklearnog oružja. On smatra kako je u slučaju poraza, izvesnije da u Rusiji nastupi period nestabilnosti i nereda. „Jedina stvar koja brine više od jake Rusije jeste slaba Rusija koja se deli – zamislite Pakistan puta 100“, tvrdi Has.
Međutim, nešto slično planu koji su izneli Has i Kupčan navodno su sami Ukrajinci pomenuli direktoru CIA Vilijemu Burnsu, uoči njegove tajne posete Moskvi: da do kraja godine povrate teritorije okupirane u februaru i martu 2022, a da zatim sa Rusijom započnu pregovore o prekidu vatre. Ovo se dešava u trenutku kada se kontraofanziva, uprkos svoj pripremi i opremi koja je pristigla, odvija usporeno, uz velike žrtve. Kako je 30. juna izvestio „Vašington post“, vojni planeri u Kijevu veruju da je moguće da do jeseni povrate značajnu teritoriju; zatim premeste artiljeriju i raketne sisteme bliže liniji razdvajanja kod Krima; uđu dublje u istočnu Ukrajinu; i onda otvore pregovore sa Moskvom, prvi put nakon marta prošle godine.
Zapad se sprema da ispuni svoj deo pogodbe za nekoliko dana u Viljnusu na predstojećem samitu NATO. Ukrajina će dobiti „istorijske“ i „dugoročne“ bezbednosne garancije, nalik onima koje ima Izrael u odnosu sa SAD (reči predsednika Bajdena) – najsavremenije naoružanje i kontinuiranu obuku. Neće joj biti ponuđeno članstvo, uprkos brojnim pozivima i otvorenim pismima, delom zato što bi prijem Ukrajine u trenutku dok sukob traje značio da je ceo NATO u ratu sa Rusijom; a delom zbog insistiranja na principu demokratske kontrole oružanih snaga.
Usaglašavanje tačne formulacije garancija koje će biti ponuđene, dakle, još uvek traje. Izgleda da vreme za realističan scenario kako izaći iz rata i razaranja još uvek nije nastupilo.