Iako se rodio i živeo u Aleksandriji, Konstantin Kavafis, jedan od najvećih grčkih pesnika, napisao je 1910. godine pesmu o jedinstvenom i nedostižnom, stvarnom i simboličkom značaju jednog drugog megalopolisa, Carigrada–Istanbula. Obraćajući se anonimnom građaninu u to vreme još uvek prestonice Osmanskog carstva, koji odlučuje da napusti ovaj jedini pravi Grad, Kavafis mu poručuje da ništa slično neće nigde pronaći i da će ga Carigrad, ma gde da ide, uvek pratiti. Više od veka kasnije, isto se može reći i za političku karijeru turskog predsednika Redžepa Tajipa Erdogana: u Istanbulu je sve počelo i u Istanbulu će se sve završiti.
ZATVOR ZBOG KUR’ANA
Tajip Erdogan je zadobio ogromnu popularnost u Turskoj, i simpatije u Evropi, u vreme kada je pre četvrt veka kao gradonačelnik Istanbula bio uhapšen i poslat u zatvor jer je na jednom političkom skupu citirao stih iz Kur’ana. Mnogo pre nego što će osvojiti vlast u čitavoj Turskoj kao premijer 2002. godine, a zatim je kao predsednik učvrstiti, Erdogan je ovim svojim političkim mučeništvom, gotovo žrtvom, stvorio od sebe novu mitsku ličnost turske političke scene, izdvojenu od svih ostalih, običnih političara. Stoga je gotovo neverovatno da on sam ne shvata težinu ogromne političke greške koja je napravljena osudom njegovog možda najopasnijeg političkog protivnika, gradonačelnika Istanbula, Ekrema Imamoglua na zatvorsku kaznu od dve godine, četiri meseca i petnaest dana, i četvorogodišnjim oduzimanjem građanskih prava, koju je prvostepeni sud u Istanbulu doneo prethodne srede, 14. decembra. Jer, Imamoglu je time sada postao predmet istog onakvog političkog kulta kakvim je bio sam Erdogan u vreme sopstvenog hapšenja, na izmaku prethodnog stoleća.
Ekrem Imamoglu već je više od tri godine politička noćna mora Tajipa Erdogana. Po svojoj harizmi podsećajući na mladog Erdogana, iz dana kada je on bio gradonačelnik svog rodnog grada Istanbula, Imamoglu je u prethodne četiri godine pokazao da je u političkoj veštini dorastao okretnom i, do skora, svemoćnom turskom predsedniku. Imamoglu je na lokalnim izborima za gradonačelnika Istanbula 31. marta 2019. godine pobedio sa tesnom većinom od samo trinaest hiljada glasova. Nesposoban da se pomiri sa ovim porazom, Erdogan je naredio da se ti izbori ponište, samo da bi na novim, održanim u junu te godine, njegov kandidat bio dramatično poražen, a Imamoglu izabran sa više od osamsto hiljada glasova prednosti. Tada je postalo svima sasvim jasno da se ključ svih promena koje će neminovno uslediti u Turskoj nalazi u starom centru ove velike države, Istanbulu.
Više od tri godine, koliko je prošlo od tih izbora, proteklo je u stalnim pokušajima Erdogana da Imamoglua s jedne strane politički ponizi, uskraćujući Istanbulu bilo kakav državni novac, a sa druge strane da ga izazove na političku raspravu i retoričke sukobe na njegovom, niskom političkom nivou. Začuđujuće, oba ova plana turskog predsednika dramatično su propala. Uprkos stalnim opstrukcijama centralne vlasti, Imamoglu je uspeo da ne samo sačuva prestiž ovog velegrada, već da mnogo bolje od centralne vlasti odgovori potrebama više od šesnaest miliona njegovih građana tokom teških meseci zatvaranja i krize izazvane koronom, na koju je Erdogan, kao i njegovi pomoćnici, reagovao trapavo, zakasnelo i sa prezrivim podsmehom, što je dovelo do ogromnog broja žrtava ovog virusa. Sa druge strane, svojim nastupom, umerenim izjavama, pomirljivim porukama i čitavim delovanjem, Ekrem Imamoglu je od sebe stvorio jasan kontrast u odnosu na sve glasnijeg, sve više pretećeg, a istovremeno sve nemoćnijeg Erdogana, odbijajući mudro da odgovara na brojne provokacije turskog predsednika i nekolicine njemu lojalnih ministara, čija se nervoza od, po njih katastrofalnih lokalnih izbora 2019. godine, ustostručila.
I upravo je jedna poruka Ekrema Imamoglua nakon poništavanja lokalnih izbora od 31. marta 2019. godine poslužila kao osnova Erdoganu i njemu potčinjenom sudskom aparatu za osudu gradonačelnika Istanbula. Nakon što su poništeni izbori, tada kandidat Imamoglu je izjavio da su takvu odluku mogli da donesu samo „idioti“. Po novim zakonima koje je Erdoganova vladajuća Partija pravde i razvoja u poslednjim godinama donela, ova izjava Imamoglua okarakterisana je kao delo uvrede državnih velikodostojnika i postala je jedini razlog za odluku prvostepenog suda da se gradonačelnik najvećeg grada u Turskoj osudi na kaznu zatvora i oduzimanja građanskih prava i time – ukoliko ovu presudu nakon žalbe potvrde i viši sudovi – da se Imamoglu onemogući da učestvuje na izborima za predsednika Turske sledeće godine.
Ovim potezom Tajip Erdogan je pokazao da definitivno nije ništa naučio iz vremena lokalnih izbora 2019. godine i da je kraj njegove političke karijere mnogo bliži nego što je on to u stanju da pojmi. Nezavisno od jednoglasnih osuda ove političke presude koje su stigle i iz Vašingtona i iz Evrope, Erdogan je pokazao političko nerazumevanje i prezrivo potcenjivanje sopstvenog naroda, čije je želje i probleme nekada tako dobro razumeo i politički vešto koristio. Jer uprkos sve snažnijoj političkoj represiji, hapšenjima i progonima hiljada politički nedovoljno lojalnih ljudi iz administracije, sudstva, vojske, medija i akademije, držanju Selahatina Demirtaša, predsednika najsnažnije kurdske partije, već punih šest godina u zatvoru bez optužnice, inadžijskoj osudi borca za ljudska prava Osmana Kavale uprkos odluci Evropskog suda za ljudska prava, Turska i dalje ima snažnu srednju klasu i jaku demokratsku tradiciju slobodnih izbora već više od osam decenija, koje je osuda Imamoglua samo dodatno ujedinila i pokrenula.
ZAJEDNO OPOZICIJA I BIVŠI SARADNICI
Samo jedan dan nakon objavljivanja odluke prvostepenog suda o Ekremu Imamogluu, u četvrtak 15. decembra, desetine hiljada ljudi su se okupili u centru Istanbula uprkos jakoj kiši kako bi iskazala, pre svega, protest protiv Redžepa Tajipa Erdogana i njegove sve snažnije autokratske politike. Iako je više puta do sada bio najavljivan sporazum o zajedničkom nastupu na budućim izborima svih opozicionih partija protiv turskog predsednika, ovo je bio prvi put da su se zaista sve partije suprotstavljene Erdoganu i njihovi čelnici našli zajedno, na jednom mestu.
Iz srca Istanbula, samo dvadeset i četiri časa nakon političke osude gradonačelnika Imamoglua, odjeknula je tako snažna politička poruka Erdoganu. Uz Imamoglua i predsednika njegove Republikanske narodne partije, našli su se i bivši Erdoganov ministar spoljnih poslova i premijer, a sada lider Partije budućnosti Ahmet Davutoglu, tvorac neoosmanskog preokreta u turskoj spoljnoj politici i nekadašnji Erdoganov ministar finansija, a sada predsednik Partije demokratije i napretka, Ali Babadžan. Ali pre svega, i po Erdogana najpogubnije, na ovom skupu se našla i nekadašnja ministarka unutrašnjih poslova Turska i jedna od vođa ekstremističke Partije nacionalističkog pokreta – jedinog preostalog saveznika turskog predsednika, ostarelog Devleta Bahčelija – a sada predsednica nove, antierdoganovske Dobre partije, Meral Akšener. Ova harizmatična političarka možda će predstavljati ključnu ličnost na predsedničkim izborima sledeće godine i njen žestoki nastup na protestu u Istanbulu mogao je samo dodatno da uznemiri Tajipa Erdogana.
Nesumnjivo iznenađen brzom i snažnom, ujedinjenom reakcijom svih svojih političkih protivnika, Erdogan je prethodne subote neuobičajeno mlako izjavio da još ništa nije konačno odlučeno, dok više sudske instance ne kažu svoje mišljenje, delujući slabo, neodlučno i poraženo, po prvi put u svojoj dugoj karijeri. Nasuprot njemu, upravo je Meral Akšener na skupu u Istanbulu – jer, na kraju, sve će se rešavati u Istanbulu – bila najglasnija i najjasnija, uzvikujući: „Živela sloboda, dole tiranija“, šaljući time jasnu poruku da se kraj Erdoganove era u Turskoj sasvim približio.