Tri decenije od genocida u Srebrenici: Puste majčine marame

Porodice i prijatelji još sedam žrtava genocida počinjenog u Srebrenici jula 1995. godine naći će smiraj 30 godina kasnije, kada posmrtni ostaci njihovih najmilijih budu pokopani, uz kolektivnu dženazu, u petak 11. jula u Memorijalnom centru Srebrenica u Potočarima. 

Tri decenije od najstrašnijeg zločina počinjenog posle Drugog svetskog rata ne samo tokom novih balkanskih sukoba devedesetih kada je u krvi raskomadana dotadašnja zajednička država SFR Jugoslavija, već i na tlu Evrope Federacija Bosna i Hercegovina se sprema na dostojno i dostojanstveno obeležavanje. Drugi deo posleratne BiH Republika Srpska vidaće svoje rane pomenima stradalim Srbima, a pomirenje tako potrebno i bh-narodima ne može se ni nazreti. Naprotiv.

Godišnjica će biti obeležena i u Beogradu aktivističkim performansom „Majčina marama“ u organizaciji civilnog društva u Srbiji, a Inicijativa mladih za ljudska prava i Pro Peace u okviru zajedničkog programa „Srebrenica – 30 godina posle“ organizuju skup solidarnosti i sećanja na žrtve genocida u Srebrenici u Beogradu u petak 11. jula od 20 h na Trgu Republike.

ŽRTVE

Prema podacima Memorijalnog centra i Centra, najmlađe žrtve koje će biti ukopane ove godine su mladići Senaid (Husein) Avdić Harizu (Ramiz) Mujić, koji su u trenutku smrti imali po 19 godina (Ramiz) Harizu. Najstarija žrtva je jedina žena koja će ove godine biti pokopana Fata (Huso) Bektić koja je imala 67 godina (Huso) Fata koja je imala 67 godina u času smrti. Ona je ujedno i jedina žena koja će naći konačan smiraj ove godine u Potočarima. 

Uz njih i hiljade ostalih žrtava počivaće Hasib (Adem) Omerović i Sejdalija (Alija) Alić, rođeni 1961. godine, kao i tri godine mlađi Rifet (Mustafa) Gabeljić i Amir (Ibrahim) Mujčić.

Posmrtni ostaci žrtava godine su pronađeni u grobnicama koje su otkrivene godinama unazad na lokalitetima Liplje, Baljkovica, Suljići, Kameničko brdo. Uglavnom su to delimični ostaci, a najstariji su oni koji pripadaju Omeroviću, pronađeni još 1998. Porodica je tek ove godine dala saglasnost za ukop.

Kako je saopšteno, u Podrinje identifikacionom projektu (PiP) u Tuzli nalaze se posmrtni ostaci devet žrtava koje su već identifikovane putem DNK metode ili su ih prepoznale, ali nisu dale saglasnost nadajući se da će biti kompletirani skeleti. Takođe, DNK je pomogla u identifikaciji još 45 žrtava, ali to nisu učinile i porodice.

U mezarju Memorijalnog centra Srebrenica – Potočari do sada je ukopano 6.765 žrtava genocida, koji su Vojska i policija Republike Srpske, pod komandom osuđenog ratnog komandanta VRS Ratka Mladića, počinili nad Bošnjacima u Srebrenici i okolnim mestima.

Pripadnici VRS ubili su tokom prve polovine jula 1995. više od 8.000 bošnjačkih muškaraca i dečaka u Srebrenici. No, o prirodi nesumnjivog ratnog zločina nema saglasnosti, uprkos presudama Međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju, Međunarodnog suda pravde i domaćih sudova.

U čast i slavu žrtva i ove godine je od 8. Do 11. jula održan Marš mira, stazama kojim su 1995. Godine terani zarobljenici. Ove godine u Maršu je učestvovalo oko 6.000 ljudi različite dobi, pola, nacionalnosti i veroispovesti, ali najviše Bošnjaka muslimana, kao što su i žrtve bile. 

U Sarajevu je u utorak Mješoviti klub zastupnika u Zastupničkom domu Parlamentarne skupštine BiH upriličio skup sećanja. Kako je istakao Šemsudin Mehmedović bila je to prilika da se institucionalno sete genocida u Srebrenici, poštujući Rezoluciju koja je usvojena prošle godine u Generalnoj skupštini Ujedinjenih Naroda, ali i insistirajući na odgovornosti počinilaca, što se odnosi i na Republiku Srbiju koja negira genocid.

U tom smislu istaknut je značaj Rezolucije ne samo za BiH I region, kako je ocenila Zilha Mastalić-Košuta iz Instituta za istraživanje zločina protiv čovečnosti i međunarodnog prava Univerziteta u Sarajevu, već kao lekcija svima da se događaji poput genocida u Srebrenici 1995. godine nikad i nigde više ne ponove. I presude Haškog tribunala, suda u BiH, ali i pet presuda u Hrvatskoj i dve u Srbiji kazuju da se „treba okrenuti boljoj i kvalitetnijoj budućnosti, prihvatiti prošlost i da idemo dalje zajednički graditi budućnost“.

Svedok genocida Sadik Ahmetović podsetio je da je da je „Srebrenica dokumentovana, kako pred međunarodnim tako i domaćim sudovima, a još će biti toga u budućnosti“, ali i pitao „gde će biti Srebrenica za deset ili dvadeset godina?“. „Postavljam to pitanje, sebi i svima u Bosni i Hercegovini, hoće li tamo biti života? Gdje će biti preživjele žrtve genocida u Srebrenici, da li će biti u BiH ili izvan njenih granica“, kazao je Ahmetović, koji se založio da se Srbija, njeno političko rukovodstvo i narod, suoči sa istinom zarad sledećeg koraka, „a mir je najviše što mi želimo“.

ODGOVOR

Iz Srbije, baš kao i protekle tri decenije stižu dvojaki odgovori. Manjinski ove godine, na tragu pomirenja i u najboljem duhu kulture sećanja predstavlja, uz civilni sektor, Poslanička grupa Pokret slobodnih građana (PSG), Stranka demokratske akcije sandžaka (SDA) i Partija za demokratsko delovanje čijih je šest poslanika predložilo predsednici Skupštine Srbije da na dnevni red po hitnom postupku stavi njihov Predlog Rezolucije o genocidu u Srebrenici. Tim dokumentom se u prvom redu najoštrije osuđuje genocid u Srebrenici, te predlaže da se 11. jul proglasi Danom sećanja na žrtve, kao i da se uz saučešće Narodna skupština Republike Srbije izvini porodicama žrtava.

Predlog koji će se naći na dnevnom redu samo ukoliko parlamentarna većina bude htela da se i dalje javno obračunava sa opozicijom, ima ukupno 11 tačaka kojima se pokriva čitav dijapazon kulture sećanja. No, valja reći još da i ranije predlozi rezolucija u kojima se pominje reč genocid (u Srebrenici) u vreme demokratskih vlasti pre 2012. nisu nailazili na plodno tle, pa ni u doba kada je Aleksandar Vučić 2015. izašao lično u Potočare. „Slučaj“ je zavredeo samo još nerazjašnjeni „pokušaj ubistva“ tadašnjeg srpskog premijera. U Srbiji okovanoj decenijama podgrevanim nacionalizmom sa naglaskom na veličanju „ratnih heroja“ poput Ratka Mladića i Radovana Karadžića ova inicijativa nema nikakve šanse.

Sem za odstrel opozicije i, još poželjnije ovih meseci, studenata u protestu, profesora i građana, premda je i među njima mnogo onih koji odbacuju svaku pomisao na reč genocid. O nedelu da ne govorimo, ali u aktuelnoj krizi, to je vrlo ubojiti oružje, kojim se mogu podeliti demonstranti.

Performans „Majčina marama“, pak, inspirisan je istoimenom inicijativom koje su pokrenule udruženje Majke enklave Srebrenica i Žepa i Centar za postkonfliktna istraživanja iz Bosne i Hercegovine (PCRC). „Ova simbolična akcija poziva ljude da podignu marame kao gest sećanja, empatije, solidarnosti i nade. Širom sveta, marame imaju duboko značenje u svim zajednicama – bez obzira na verske i etničke razlike. Kada se kolektivno podignu, postaju tihi, ali snažan simbol tuge, otpornosti i poziva na mir. Marame koje ćemo razviti u Beogradu poslate su od strane Majki Srebrenice uz podršku PCRC-a“, navode u Inicijativi mladih koji će u četvrtak kad ovaj tekst bude pred čitaocima i javno pozvati sve grane na učešće.

„Na ovaj način pridružujemo se organizacijama i pojedincima širom sveta u komemorativnoj akciji odavanja počasti žrtvama genocida u Srebrenici i iskazivanja solidarnosti sa porodicama i preživelima. Zajednička akcija biće održana istovremeno u više zemalja – uključujući Srbiju, Bosnu i Hercegovinu, Nemačku, Kosovo, Severnu Makedoniju, Jordan, Irak, Kambodžu i mnoge druge – čime se pokazuje zajednički poziv na pravdu i posvećenost da se genocid osudi i nikada ne zaboravi“, saopštila je još Inicijativa mladih koja od osnivanja opstaje na antifašizmu i zagovara pomirenje. 

Oni podsećaju da je tokom 2024. godine zabeleženo najmanje 40 najtežih slučajeva poricanja genocida u Srebrenici „predstavnika vlasti u Srbiji, dok brojni mediji, političari, predstavnici akademske zajednice i druge javne ličnosti učestvuju u višedecenijskom kontinuiranom negiranju ovog zločina i/ili njegove pravne kvalifikacije“. 

Takođe, u spomen žrtvama genocida u Srebrenici, u godini kad se navršava pune tri decenije od ovog najtežeg ratnog zločina, nevladine organizacije, fondacije, umetnice i umetnici zajedno obeležavaju 11. jul programom pod motom Ljudi pamte ljude, saopštio je književni festival Krokodil: „Knjigom, razgovorom, pozorišnim predstavama, filmovima, uličnim događajima i performansima, pozivamo na poštovanje dostojanstva žrtava genocida, čuvanje i širenje činjenica i znanja o žrtvama, a posebno čuvanje sećanja na imena i živote onih kojih više nema.“

Umrlicom Ljudi pamte ljude, Srebrenica, 11. 7. 1995 – 11. 7. 2025. svi koji žalimo, odajemo poštu žrtvama genocida u Srebrenici.

PRESUDE

Podsetimo da je za krivično delo genocida ratni komandant Vojske Republike Srpske general Ratko Mladić osuđen pred Haškim tribunalom, kao i ratni predsednik Srpske Radovan Karadžić i još trojica oficira VRS. Bivšem načelniku za bezbednost glavnog štaba VRS Ljubiši Bećari, koji je umro u Berlinu 2017. godine, kazna je izrečena 2010. 

Druga doživotna kazna je izrečena 2015. godine bivšem pomoćniku komandanta za obaveštajno-bezbednosne poslove glavnog štaba VRS Zdravku Tolimiru, koji je sledeće godine umro. Na doživotni zatvor osuđen je i potpukovnik Drinskog korpusa VRS Vujadin Popović, koji je proglašen krivim za genocid, istrebljenje, ubistvo i progon Bošnjaka.

Tribunal u Hagu je doneo prvu presudu koja je zločin u Srebrenici okarakterisala kao genocid, i to bivšem generalu Vojske Republike Srpske Radislavu Krstiću, 2001. godine. Krstić je pravosnažno osuđen na 35 godina zatvora zbog pomaganja i učestvovanja u genocidu.

Na dugogodišnje kazne zatvora osuđeni su i oficiri VRS Drago Nikolić (35 godina), Dragan Obrenović (17 godina), Momir Nikolić (20 godina) i Radivoje Miletić (18 godina). U Hagu je osuđen i pripadnik 10. diverzantskog odreda Dražen Erdemović, prvi čovek koji je pred tim sudom priznao krivicu za ubistva zarobljenih Bošnjaka. Erdemović je uhapšen još 1996. u Srbiji i iste godine je u Hagu osuđen na pet godina zatvora, a njegovo svedočenje kasnije je doprinelo osuđujućoj presudi protiv Ratka Mladića.

Tužilaštvo i Sud za ratne zločine u Beogradu okončali su više predmeta iz dosijea Srebrenice, doduše pre više od decenije. Juna 2005, tokom unakrsnog ispitivanja svedoka na suđenju Slobodanu Miloševiću u Hagu prikazan je video snimak na kojem se vidi kako srpska paravojna jedinica „Škorpioni“, pogubljuje šest bosanskih Muslimana − muškaraca i mladića koji su bili zarobljeni nakon pada Srebrenice 1995. Na snimku su se videli vojnici koji muče, a zatim streljaju zarobljene bosanske Muslimane, kojima su ruke bile vezane iza leđa i koji nisu pružali nikakav otpor pre egzekucije.

Pripadnicima jedinice „Škorpioni“ sudilo se pred Većem za ratne zločine u Beogradu, Komandant jedinice Slobodan Medić osuđen je na maksimalnu kaznu od 20 godina, Branislav Medić. Ista kazna izrečena je i Branislavu Mediću, Pero Petrašević, koji je priznao zločin, dobio 13 godina zatvora, a Aleksandar Medić je osuđen na pet godina zatvora.

Pred srpskim pravosudnim organima još traje i suđenje po optužnici iz 2016. za zločin u selu Kravica, u kome je jula 1995. ubijeno više od 1.300 Bošnjaka iz Srebrenice. Postupak se vodi protiv osmorice nekadašnjih pripadnika Centra za obuku Jahorina – Specijalne brigade MUP-a Srpske zbog krivičnog dela ratni zločin protiv civilnog stanovništva.

I za kraj ovog podsećanja valja reći da je Međunarodni sud pravde u Hagu, je 2007. godine postupajući po tužbi BiH utvrdio da Srbija nije direktno odgovorna za genocid, ali je odgovorna što nije učinila ništa da ga spreči niti da kazni počinioce, Sud je zaključio da je Srbija prekršila obavezu kažnjavanja počinioca genocida u Srebrenici, posebno neizručenjem Ratka Mladića. Mladić je posle 15 godina skrivanja uhapšen 2011. godine u okolini Zrenjanina, a tri godine ranije uhapšen je Radovan Karadžić koji se godinama skrivao u Beogradu pod imenom David Dabić.

Osim Međunarodnog suda zločin u Srebrenici kvalifikovan je ao genocid i u više presuda Haškog tribunala.