Piše: Vukašin Pavlović
Sa Zoranom Đinđićem me je upoznao moj prijatelj Milo Petrović, koji mu je predavao sociologiju i predstavio ga kao svog najboljeg i najsposobnijeg učenika. Sreli smo se prvi put u Studentskom kulturnom centru na prelazu iz sedamdesetih u osamdesete godine.
Od tada, sticajem životnih okolnosti, družili smo se mnogo i postali istinski prijatelji. Obojica smo delili strast prema knjigama. Kada ga je u jednoj fazi interesovao anarhizam poklonio sam mu sve knjige koje sam imao na tu temu.
ZAJEDNO: Jedno vreme smo i živeli vrlo blizu, u ulici Strahinjića bana, gde je on za sebe i Ružicu kreativno uredio jedan sasvim mali stan. Kod mene se u to vreme često okupljao veliki broj zanimljivih ljudi. Zoran je, kad god nije bio van zemlje, često bio u našem društvu. Uživao sam da za okupljeno društvo pravim proju sa sirom, uvek je uz to bilo i neke salate, a naravno i pića, tako da su razgovori trajali do duboko u noć.
Sredinom 80-ih Zoran je proveo nekoliko nedelja na letovanju na ostrvu Olib kod Zadra, u kući koju sam zajedno sa svojom braćom iznajmio na 16 godina. To je bila stara kuća koju smo u neophodnoj meri osposobili već prve godine i svi sa decom svako leto provodili koliko smo hteli ili mogli. Imali smo i čamac, kojim je Zoran uživao da obilazi ostrvo i traži najprijatnije uvale za sunčanje i kupanje.
Vreme nakon Titove smrti bilo je period velikih očekivanja da tadašnja Jugoslavija postane konačno demokratska zemlja. Ja sam se tada uveliko bavio alternativnim društvenim pokretima i često bio pozivan u Zagreb i Ljubljanu na razne tribine na tu temu. Zorana je, međutim, više interesovao mogući politički rasplet krize koja se već uveliko osećala. Nije mi problem da priznam da je bio mnogo realniji od mene u političkim procenama budućih događaja.
To je period kada Zoran kontaktira i razgovora sa uglednim figurama političke scene koje su pripadale njegovoj generaciji u svim sredinama tadašnje Jugoslavije. Istovremeno uveliko radi na knjizi koja će se 1988. pojaviti iz štampe pod rečitim naslovom “Jugoslavija kao nedovršena država”. Tu knjigu završava metaforom za koju s pravom i proročki kaže da je njeno poklapanje sa stvarnošću smrtno ozbiljno: “Jugoslavija je kao sveća koja gori sa oba kraja.” Bio je jedan od retkih autora u društvenim naukama koji je predvideo raspad druge Jugoslavije.
Kada sam 1989. dobio stipendiju od Fridrih Ebert fondacije za studijski boravak u Nemačkoj, dali su mi mogućnost da predložim još jednog kandidata. Predložio sam Zorana. Našao nam je stan u blizini Gete Univerziteta. Zajednički život je trebalo isplanirati, i to je Zoran umeo bolje od mene. U podeli posla odabrao sam da kuvam, a on da pere sudove. Obojica smo se vratili u Beograd mršaviji, ne znam šta to govori o pranju sudova, ali o mom kuvanju bi i moglo nešto.
Veći deo dana provodili smo na univerzitetu. Boravak u Frankfurtu iskoristio sam da uspostavim saradnju s novoformiranom Katedrom za feminističke studije. Kad sam ušao u kabinet profesorke koja je vodila taj predmet u njenim očima sam video mešavinu iznenađenja i čuđenja što neko s patrijarhalnog Balkana pokazuje interes za feminističke studije. Dugo smo ostali u razgovoru, a na kraju mi je dala sva svoja istraživanja i upute za literaturu. Iskoristio sam boravak u Frankfurtu da napišem jednu studiju na tu temu, što mi je kasnije poslužilo da se uz velike muke izborim za uvođenje tog predmeta i na našem Fakultetu političkih nauka u Beogradu.
Tokom boravka u Frankfurtu nekoliko puta smo za vikend dolazili njegovim automobilom do Beograda, ali smo i u dolasku i u povratku svraćali u Novi Sad da se vidimo sa Ružicom, koju je upoznao pripremajući knjigu o Jugoslaviji.
GUBITAK: Boravak sa Zoranom još jednom mi je potvrdio koliko je širok spektar njegovih sposobnosti i interesovanja. Uključio me je u rad Habermasovog teorijskog kruga, koji se povremeno sastajao u jednom grčkom restoranu, gde se nakon ručka vodila debata o raznim temama (jednom čak i o stanju u Srbiji pod Miloševićem). Tu sam se upoznao sa Joškom Fišerom, što je bilo značajno zbog mog interesovanja za ekološki pokret.
Jednog vikenda Zoran me je odveo na čuvenu buvlju pijacu, gde sam ga posmatrao kako znalački bira i kupuje stvari. Pronašao je tada, za 4-5 maraka, jednu džins jaknu i po povratku u stan oprao ju je i ispeglao. Tek sam tada video kako je dobra, ali i da je prevelika za njega. Uz komentar da bi meni bolje odgovarala, ponudio sam mu dvostruko veću cenu od one koju je platio. Na njegovu zamerku da sam to mogao da kažem i pre pranja i peglanja, naivno sam odgovorio da onda ne bih nudio veću cenu. Dobrodušno se nasmejao i, naravno, poklonio mi je jaknu, koju i danas imam i koja me uvek podseti na Zorana. Kada je obučem kao da osećam drugarski zagrljaj dragog i nezaboravnog prijatelja.
Mučki atentat na Zorana Đinđića jedan je od najtežih i najvećih političkih gubitaka za Srbiju. Zoran je bio jedini sposoban da diriguje tako širokom i raznorodnom političkom koalicijom kao što je DOS. Posle njegovog ubistva započela je erozija petooktobarskih političkih promena koja nas je, nakon tri decenije od povratka političkog pluralizma, dovela do jednopartijskog i krajnje nekompetentnog i nemoćnog parlamenta. Srbija se danas suočava sa dubokom krizom demokratije, koja je posledica uspostavljenog autoritarnog i koruptivnog političkog poretka. Ako je samo deseti deo onoga o čemu govore malobrojni slobodni mediji tačno, Srbiji će biti potrebne decenije da se anuliraju posledice sadašnje pogubne autoritarne politike. Kako vreme odmiče tako mnogi od nas u Srbiji osećaju da nam nedostaje političar takve energije i sposobnosti kakav je bio Zoran Đinđić.