Piše: Dragoljub Selaković
Dramatizacija Ana Đorđević; režija Patrik Lazić; scenografija Vesna Popović; kostimografija Milica Grbić Komazec; muzika Rambo Amadeus; koreografija Ista Stepanov; igraju Saša Torlaković k.g, Slavica Vučetić, Katarina Marković k.g, Saša Latinović k.g, Kristina Savkov, Slobodan Ninković, Ivan Đurić, Neda Danilović, Dragan Zorić, Vera Hrćan Ostojić, Saša Stojković, Marija Radovanov, Aleksa Ilić.
U neka davna vremena, polovinom 1970-ih i tokom 1980-ih godina, jedan od najvećih skandala u SFRJ, na tzv. kulturnoj sceni, bio je književni rat, neki su ga nazivali polemikom, koji je vođen na stranicama najuglednijih časopisa tog vremena, beogradskog Nina i zagrebačkog Oka. Zaraćene tabore predvodila je plejada afirmisanih pisaca srednjih godina, sa jedne strane Danilo Kiš koga su podržavali Oskar Davičo, Predrag Metvejević, Nikola Milošević, Borislav Mihajlović Mihiz, Taras Kermauner i dr, dok su sa druge strane bili Branimir Šćepanović, Miodrag Bulatović, Dragan M. Jeremić, Dragoljub Golubović Pižon, Milorad Vučelić… U to doba Šćepanović objavljuje pripovetku Smrt gospodina Goluže u Ninu (jesen 1976), koju će kasnije štampati u zbirci pod istim naslovom. Dobar deo javnosti, nazovimo je kulturnom, zgražavala se kako tako ozbiljni, poznati i priznati, ljudi od pera mogu da se spuste tako nisko nazivajući jedni druge mafijašima, klanovima, gangovima… Između ostalih, Kiš, komentarišući tu pripovetku, kaže da se Goluža pojavljuje u nekoj maloj varoši kao Gari Kuper. Verovatno inspirisan tim komentarom, možda i podsvesno, Živko Nikolić, veliki filmski mag, za tumača glavne uloge uzima Ljubišu Samardžića Smokija za film istoga naslova (1982), koji je do te uloge bio prepoznatljiv kao neka vrsta partizanskog revolveraša. Po mišljenju potpisnika ovih redova to je najbolja Samardžićeva uloga, dok je Savina Geršak, sa svojim atributima, ostala upamćena kod većeg dela, prvenstveno muške, publike.
VREME SADAŠNJE: Četrdesetak godina kasnije, na osnovu pripovetke, čini se i dobrim delom filma, autorka dramatizacije Ana Đorđević i mlađahni reditelj Patrik Lazić, aktuelizuju priču pomerajući vremenski okvir u vreme sadašnje, uz drastičan obrt u karakteru glavnog junaka, koji nije više markantna pojava već siv, običan, prilično neupadljiv lik, koji spletom neobičnih, samo njemu znanih, okolnosti dospeva u učmalu varošicu negde na kraju sveta. Da bi zaprška bila gušća u priču se uvodi, danas nezaobilazni, Veliki Brat, savremena Radio Mileva, širim narodnim masama poznat kao rijalti (Farma, Zadruga…) koji niko ne gleda, ali svi znaju ko je koga, kad, zašto… i slučajno samo par miliona SMS poruka stigne, na određene brojeve, prilikom glasanja za pobednika itd, itd. Citiramo reditelja: “Kad rejting postane jedina svrha, a kad ne postoji niko ko bi kontrolisao i regulisao etičke granice u ganjanju rejtinga, tada započinje naša priča o Goluži. Tada postaje zamislivo da ćemo možda, u bliskoj budućnosti, nečije samoubistvo zaista gledati kao deo TV spektakla… Šta nas i ko nas onda sprečava da od nečije smrti napravimo zabavu i spektakl verovatno nezapamćene gledanosti?!”
Ovako kad se ispriča zvuči intrigantno ali sve navedeno smo svojevremeno proživeli, čuli od mladog reditelja na konferenciji za medije ili pročitali u štampanom programu koji prati predstavu. Na nesreću, pored nekih kvalitetnih segmenata malo toga, od pomenutog, smo uspeli da sagledamo, razaznamo ili vidimo tokom premijernog izvođenja pozorišne praizvedbe Goluže u Pozorištu mladih. Izgleda da je, u procesu rada, između autorskog tima i glumačke ekipe, došlo do smetnji na vezama tako da se publici, u pojedinim trenucima, činilo kao da nedostaju neki delovi priče. Treba priznati da se navedena konstatacija čula u kuloarima, tačnije, autorka je jedna dama…
BALKANSKI MORDOR: Čini se da se u fragmentarnoj dramaturgiji i pretumbavanjem redosleda pojedinih scena izgubila nit ove ezoterične priče. Pojedini likovi, ničim izazvani, pretvaraju se iz jagnjadi u vukove, iz nasilnih podvodača i makroa u pristojne i radišne brice sa neutaživom željom da prikolju pojedine mušterije. Smerne supruge naprasno postaju kafanske pevaljke i prostitutke, notorni alkoholičari se pretvaraju u uspešne mesarske preduzetnike da bi se spletom čudnih okolnosti preobratili u neutešne rogonje. Jedini lik koji ima nekakav logični razvoj karaktera jeste baba Zorka, u respektabilnom tumačenju Vere Hrćan Ostojić, mada se i to može doživeti kao parafraza različitih Beštija koje smo imali prilike da vidimo u nekoliko Nikolićevih filmova. Takođe, većem delu publike nije jasna simbolika dešavanja na samom kraju, katarzično probraćenje građana male varoši, ma koliko da su prevrtljivog karaktera, u koledarske maske i ritualni ples koji neodoljivo podseća na vlašku magiju, mlađi deo publike reče loše kopije Orki. Takođe, ostaje nedorečeno da li se NLO, u vidu nesretnog GG (g. Goluža), stvarno samoubio ili je, isto kao što se pojavio, nestao ili je otputovao nepostojećim vozom kojim je i stigao u ovu balkansku verziju Mordora.
Pomenimo i par pozitivnih detalja ovog, ne baš srećnog, insceniranja Šćepanovićeve pripovetke. To je na prvom mestu muzička podloga Ramba Amadeusa koji je, u svom prepoznatljivom maniru, komponovao originalnu muziku sa odmerenom dozom apsurdnosti, tako da u pravoj meri podvlači dešavanja na sceni i povremeno uspeva da popuni prazne hodove.
Kostimografska rešenja Milice Grbić Komazec prvenstveno su poštovala zadate standarde s tim što bi se moglo primetiti da bi izbor kostima TV voditeljke (Katarina Marković) mogao da bude atraktivniji posebno u segmentima kad se uključuje direktno u program.
ČEKAJUĆI “ISPEGLANU” VARIJANTU: Kreativno a suštinski jednostavno scenografsko rešenje Vesne Popović, u dosluhu sa vrlo dobrim dizajnom svetla Radomira Stamenkovića, čini se, nadmašila je zadate okvire koji su pred nju postavljeni. Po svemu sudeći izgleda da mladi reditelj Lazić nije uspeo da nađe adekvatan ključ za razigravanje mizanscenskih mogućnosti koje su mu ponuđene.
Izvedbu glumačkih radova možemo da podelimo na dva različita scenska jezika koja su često u disbalansu, prevedeno, nekako se ne uklapaju. Dok se Saša Torlaković (GG) drži brehtijanske matrice začudnosti, već viđene i primenjene u postavci Tartifa (u režiji Igora Vuka Torbice; NP Sombor / SNP Novi Sad, 2019), ostatak glumačke ekipe je na liniji sirovog realizma i čestim koketiranjem sa banalnim diletantizmom.
Poznavaocima rada i mogućnosti Pozorišta mladih se čini da se mladi reditelj Lazić nije baš najbolje upoznao sa potencijalima ovog ansambla pa samim tim nije napravio adekvatnu glumačku podelu te da bi uz pojedine rokade dobio kvalitetnije rezultata. Pored pomenute Vere Hrćan Ostojić koja superiorno barata folklorom, iz koga potiče, možemo primetiti da je ženski deo ansambla Pozorišta mladih (Kristina Savkov, Neda Danilović, Marija Radovanov, Slavica Vučetić) prilježnije ispunjavao ne baš jednostavne i tačno definisane zadatke dok je muški odrađivao posao, koliko se od njih tražilo.
Kao zaključak možemo primetiti da nas neće začuditi ako od ove, pozorišne verzije Goluže, u dogledno vreme ne postane mnogo bolja, kako se u žargonu kaže glumačkija predstava, kad se uigra, ispegla, tačnije, kad se glumci oslobode premijernog balasta što ne bi bio prvi put, čak je i česta pojava na sceni ovog pozorišta, pogotovo kad se radi o dramskom repertoaru.