Piše: Dragoljub Selaković
Kada čujete da kažu za nekoga da je kontroverzna ličnost a nije vam baš najjasnije o čemu se radi i mrzi vas da guglate predlažemo vam da pročitate biografiju Žana Ženea. Pretpostavljamo da bi se i kreativniji stvaraoci pomučili da izmaštaju takav životni put. Proživeti sve što je Žene preživeo i doživeti pristojne godine (1910-1986) je, blago rečeno, zapanjujuće. Šta reći za čoveka koji, od skitnice i sitnog lopova, ražalovanog legionara homoseksualne orijentacije, zatvorenika po balkanskim zatvorima za kojim je raspisana poternica u Francuskoj, od falsifikatora i počinioca nepristojnih radnji na javnim mestima do osuđenika na doživotnu robiju kome, zbog knjige (Gospa od cveća) napisane u zatvoru, najpoznatiji i najznačajniji francuski umetnici i filozofi (Kokto, Sartr, Derida, Pikaso, Simon de Bovari…) izdejstvuju pomilovanje, koji nakon toga postaje esejista, pesnik, dramski pisac, zatim politički aktivista ekstremno leve orijentacije i borac za ljudska prava… o kome pišu Sartr, Derida, Kafka, Kokto, Lakan… kome Bouvi posvećuje pesme, Fasbinder i Tom Hajnes po njegovim romanima snimaju filmove… nego da je kontroverzna ličnost.
DOČEKAN “NA NOŽ”: Taj i takav Žene poslednju dramu Paravani piše 1960, koja zbog političkih stavova vezanih za, u to vreme aktuelni, alžirski rat praizvedbu čeka punih šest godina. Paravani nisu sjajno prošli, tačnije, dočekani su na nož od francuske kritike. Iako je Žene, u svom burnom životu, boravio i na ovim prostorima, doduše najviše u zatvorima (Užička Požega, Slavonski Brod, Sušak) njegov dramski opus nije preterano rabljen na našim pozorišnim scenama. Najčešće su preferirane Sluškinje, verovatno zbog teme, nasilja nad ženama, možda i zbog toga što su retke drame koje zadiru u žensku psihologiju ili jednostavno, zbog toga što je malo ženskih tekstova. Paravani su par puta igrani u Hrvatskoj dok su svoju praizvedbu u Srbiji doživeli, u najnepovoljnije vreme za pozorišnu umetnost, na sceni Novosadskog pozorišta / Újvidéki Színház, 5. decembra, ove covid-godine, koju neki zovu i 2020.
Poznati sarajevski reditelj Dino Mustafić prvi put se oprobao na novosadskim scenama, hvatajući se u koštac sa veoma kompleksnim komadom uz pomoć autorskog tima sačinjenog od, regionalno relevantnih, imena na balkanskim scenama i izvrsnog ansambla Novosadskog pozorišta. Strogo poštujući propisane zdravstvene mere, notorni, zaljubljenici u pozorište su ispunili salu u dozvoljenom broju, manje od polovine gledališta u, do skoro nezamislivom, terminu za odigravanje dramske predstave, 13 sati.
PROBLEMI SA TEKSTOM I KONTEKSTOM: Hrabrost publike da, u ovim pandemijskim vremenima, prisustvuje pozorišnom činu je nagrađena izuzetnim muzičko-vizuelnim, trosatnim, doživljajem koji je ipak ostao teško razumljiv i hermetički zatvoren u filozofsko-političku dramaturšku opservaciju, ne baš laku za praćenje. Otežavajuća okolnost za gledljivost Paravana je, pored dugog trajanja, ogromna količina kompleksnog teksta, prebrzo plasiranog na mađarskom jeziku, koji za razumevanje konteksta, traži maksimalnu koncentraciju na titlovani tekst, što s druge strane odvraća pažnju sa glumačke radnje. Potpisnik ovih redova priznaje da se, zbog prirode posla, obično pripremi za svaku premijeru ili predstavu tako što iznađe mogućnost da se upozna sa dramskim predloškom, što nije u opisu poslova prosečnog posetioca ali ovoga puta nije bio u mogućnosti iz razloga nepostojanja istog ali je, u kuloarima, saznao da su i oni gledaoci, koji mnogo bolje barataju mađarskim jezikom, imali problema tekstom i kontekstom.
Kao da je malo kontroverzi u svemu pomenutom, ipak, moramo da konstatujemo da sama predstava obiluje nizom odličnih scenskih rešenja i glumačkih poduhvata. Na prvom mestu moramo da pohvalimo izuzetnu scenografiju Jasmine Holbus koja pored, skoro savršene, vizuelnosti odiše maksimalnom funkcionalnošću, što ovako zahtevnom predlošku omogućava lagodna mizanscenska rešenja imajući u vidu brojnost ansambla na malom prostoru. Scenografsku vizuelnost nadgrađuje, precizno korišćenje video materijala obogaćujući likovni doživljaj, što ne čudi, znajući da Mustafić iza sebe ima i impozantan filmski rediteljski opus. Takođe, odličnu kostimografiju potpisuje Blagoj Micevski maksimalno doprinoseći ukupnom vizuelnom doživljaju, u potpunom skladu sa epohom, geografskim i verskim odrednicama koje proističu iz zadate tematike. Kad na sve to dodate nadahnutu muziku, tematski prepoznatljivu, bez primesa jeftinih, pamfletskih egzibicija, Irene Popović Dragović, uz ogromnu pomoć Arpada Bakoš, koji u živo boji atmosferu originalnim etno duvačkim arsenalom, čini se neshvatljivo kako i zašto rediteljsko-dramaturški tandem nije više poradio na dramaturškom planu, po sistemu i iz obilja političkih i filozofskih stavova izvukao dramsku esenciju. Možemo samo da pretpostavimo da je emotivna vezanost za Ženeove filozofske i političke stavove nadvladala rediteljsko-dramaturške makaze tako da, pomenuti, pozitivni argumenti za uspešnu inscenaciju ostaju zarobljeni u predugačkim, skoro esejističkim, rečeničkim sklopovima što bitno utiče na dinamiku same predstave.
“RAMPA NIJE PREBAČENA”: Ireni Popović Dragović i Arpadu Bakošu je od velike pomoći bila i besprekorna muzička pismenost glumačkog ansambla tako da se nekoliko glumaca, u različitim scenama, smenjuju na poziciji ritam sekcije. O pevačkim sposobnostima glumačkog ansambla izlišno je govoriti znajući da veoma uspešno izvode mjuzikle i operete koje već imaju na repertoaru. (Seljačka opera, Kneginja čardaša, Kosa – koprod. sa Pozorištem mladih, Violinista na krovu – koprod. sa SNP…) Inače za glumački ansambl možemo reći da je i ovoga puta pokazao svoju izvrsnost u punom kapacitetu, citirajući reditelja: “To je čudesan ansambl, izuzetne posvećenosti teatarskom procesu. Tehnički savršeni i umom otvoreni za istraživanje izuzetno su inspirativni za reditelje”. Ipak, posebno moramo izdvojiti Roberta Ožvara (Said), Eminu S. Elor (Majka) i Gabrijelu Crnković (Lejla) nosioce glavnih uloga. Judit Laslo nas je ponovo fascinirala svojim glumačkim i pevačkim sposobnostima u značajnim epizodama (Vamp, Siga). Njima uz rame i ostali deo ansambla je dao svoj pun doprinos igrajući po nekoliko epizoda.
Na kraju moramo da primetimo da posle prvog gledanja Paravani izazivaju veliku dozu nedoumice kako i zašto je ogromna količina uloženog truda i posvećenosti ostala gotovo hermetički zatvoren sa one strane pozornice ili, kako se u žargonu kaže, nije prebacila rampu?! Ova nedoumica je ponukala potpisnika ovih redova da kad bude u prilici odgleda neku od repriza, ali opravdano strahujući da publika neće imati previše razumevanja, te će zbog svoje hermetičnosti predstava brzo biti povučena s repertoara. Možda je odgovor u često rabljenoj floskuli da pozornica ne trpi previše filozofije i politike.