Predsednički i parlamentarni izbori koji su održani na Tajvanu 13. janura 2024. se definišu kao oni koji su već komplikovanu političku poziciju ovog pacifičkog ostrava učinili još komplikovanijom.
Rezultati izbora su unutrašnju političku strukturu učinili heterogenijom nego što je to bila pre njih, a reakcije međunarodne zajednice ukazuju da je nivo neizvesnosti i zabrinutosti nakon ovih izbora porastao.
I dok je vladajuća politička partija Demokratska progresivna partija (DPP) sačuvala mesto predsednika države nakon što je na predsedničkim izborima pobedu odneo Čing Te Laj koji je takođe poznat i kao Vilijam Laj u isto vreme je izgubila većinu u parlamentu Tajvana.
Sve ovo je dodatno zakomplikovala i činjenica da je standardno dvopartijsko takmičenje pokvario treći kandidat, Ko Ven. Predsednik Tajvanske narodne partije i bivši gradonačelnik Tajpeja je i pored toga što je zauzeo treće mesto na predsedničkim izborima na značaju stekao rezultatom njegove stranke na glasanju za parlament. S obzirom da ni jedna od dve najveće partije DPP i Kuomitang, nije osvojila dovoljan broj glasova da samostalno formira parlamentarnu većinu i samim tim nominuje vladu, Tajvanskoj narodnoj partiji je pripalo da bude tas na vagi.
TAJVANSKE POLITIKE
Naime, tajvanski politički sistem je uspostavljen kao polupredsednički, te obe grane izvršne vlasti imaju značajan udeo u donošenju političkih odluka. Samim tim, većina u parlamentu igra važnu ulogu. Pored toga, predsednik Tajvana takođe ima veliku ulogu u izvršnoj vlasti.
Kohabitacija bi svakako bila izazov ukoliko bi opozicione partije, odnosno one koje do sada nisu bile na vlasti, formirale vladajuću većinu. Glavne su različite pozicije po ključnom i najvažnijem unutrašnjem pitanju – odnosu između Tajvana i Kine.
U prethodnom sazivu parlamenta DPP je imao samostalnu većinu. Najveća opoziciona partija je Kuomitang je stranka koja je nakon građanskog rata 1949. i faktičke separacije Tajvana od centralne Kine vladala ostrvom pod okriljem proglašenog ratnog stanja i zakonodavstva u skladu sa istim. To je uslovilo da su prvi višestranački izbori za predsednika na Tajvanu organizovani tek 1996. i od tada jedine dve političke partije koje su imale vlast u svojim rukama su bile Kuomitang i DPP. Kuomitang prvi put od 1949. vlast gubi tek na izborima 2000. i narednih osam godina provodi u opoziciji. Ovaj period je označio po prvi put dominantnu politiku isticanja tajvanskog identiteta kao zasebnog od kineskog.
Od 2016, na vlasti je DPP kao odgovor na najavu Kuomitanga da je spreman da započne pregovore sa Kinom po pitanjima liberalizacije trgovine i kretanja radne snage između centralnog dela Kine i Tajvanskog ostrva. Ovo je prouzrokovalo zabrinutost, pogotovo među mlađom populacijom na Tajvanu, da će priliv radne snage iz centralnog dela Kine usloviti niži nivo mogućnosti zapošljavanja građana Tajvana, ali i da će priliv velikog broja ljudi iz centralnog dela doprineti kulturnoj asimilaciji Tajvana i ugroziti uspostavljen demokratski poredak kroz širenje kineskog uticaja delovanjem novo-pridošlica.
DPP je suvereno držao vlast do 2024. godine, sa Kuomitangom kao glavnim takmacom, a ovu trku „u dvoje“ je na izborima početkom ove godine pokvarila Tajvanska narodna partija koja je popularnost stekla na nuđenju alternative građanima Tajvana koji nisu zadovoljni ni jednom ni drugom tradicionalnom političkom opcijom. Postojale su naznake da će dve opozicione partije – Kuomitang i Tajvanska narodna partija izaći zajedno na parlamentarne izbore i podržati zajedničkog kandidata, međutim do toga nije došlo.
IDENTITET I ODNOSI SA KINOM
Ovo pitanje je od izuzetne važnosti s obzirom na različite pozicije koje građani Tajvana imaju o tome. Prema podacima Centra za izborne studije Nacionalnog univerziteta Čengči, 63 odsto građana Tajvana svoj identitet klasifikuje kao tajvanski. Samo tri odsto se izjašnjava kao Kinezi, dok 31 procenat sebe opisuje i kao Tajvance i kao Kineze.
Anketa koju je u septembru 2023. objavila tajvanska Fondacija za javno mnjenje pokazala je da 48,9 odsto Tajvana podržava sticanje formalne nacionalne nezavisnosti, dok 26,9 odsto podržava održavanje „statusa kvo“, a 11,8 odsto je za ujedinjenje sa Kinom.
Iako postoje razlike između političkih stranaka u pristupima Kini, konsenzus je potreba da se radi na očuvanju trenutnog stanja. Tajvanski birači su pokazali spremnost da kažnjavaju stranke koje se udalje od ove politike, kako su pokazali rezultati prethodnih izbora na kojima je mahom kažnjavan narativ Kuomitanga koji se odnosio na približavanje Tajvana Pekingu. DPP zagovara dalje pospešivanje procesa separacije Tajvana od Kine, odbacujući pretenzije Pekinga na suverenitet nad ovim ostrvom i insistirajući da samo Tajvanci imaju pravo odlučivanja o svojoj budućnosti. Stranka takođe želi smanjiti ekonomsku zavisnost od Kine i jačati veze s drugim demokratijama.
S druge strane, Kuomitang podržava tesne veze i dijalog s Kinom, istovremeno negirajući da je propekinška. Stranka je izbore klasifikovala kao biranje“između mira i rata“, narativ koji je takođe prihvatila i Kineska komunistička partija. Sa sve većim tenzijama, Kuomitang tvrdi da bi ponovno osvajanje većinske vlasti DPP-a moglo dovesti do vojnog sukoba s Kinom. Kandidat Kuomitanga, Hou, obećao je da će osigurati mir i olakšati razmenu s Kinom temeljenu na“jednakosti i dostojanstvu“ kako bi se smanjio rizik od sukoba.
Zbog ovakvih pozicija, Tajvanska narodna partija je izbore nazivala sukobom „između nove politike i starih snaga“, tvrdeći da je glasanje za DPP izraz podrške ratu, dok glasanje za Kuomitang predstavlja predaju Pekingu. Retorika najmlađe tajvanske partije prema prekograničnom pitanju je bila negde između ove dve pozicije. Međutim, brojni eksperti su sumnjičavi prema mogućnosti uspostavljanja takozvanog srednjeg puta. Ipak, partija i njen kandidat stekli su popularnost među mladim biračima, posebno onima u dvadesetim godinama.
Da je status kvo put kojim će se Tajvan kretati ko god bude kontrolisao parlament je činjenica i to će prouzrokovati i kontinuitet neizvesne bezbednosne situacije.
Izbore su pomno pratili i zvaničnici kako SAD-a, tako i Narodne republike Kine. Dok je za američke zvaničnike ovo bila pobeda demokratije i pobeda Tajvanskog naroda. U skladu sa nešto blažom retorikom i nakon održanih sastanaka krajem 2023. sa kineskim liderom Ši Đinpingom, američki predsednik je izjavio da Vašington podržava politiku „Jedne Kine“ i da ne podržavaju nezavisnost Tajvana. Za Narodnu republiku Kine ovi izbori su bili izbori u kojima je došlo do velikog mešanja stranog faktora, ali da neće doći do značajne promene u prekomorskim odnosima Pekinga i Tajvana. Zvanična Kina je takođe izbore pokušala da delegitimizuje isticanjem stava da rezultati izbora ne odslikavaju na pravi način ono što jeste dominantno mišljenje među građanima Tajvana.
Čini se takođe i da Tajvan pitanje odnosa sa Pekingom pokušava da internacionalizuje, da predstavi izbore kao pobedu demokratije i kao jasan pokazatelj različitosti dva sistema – sa jedne strane Tajvan baštini sve one vrednosti i prakse koje bi se mogle pripisati jednom demokratskom društvu, dok su politički procesi pod okriljem Pekinga klasifikovani kao autoritarni. Sa druge strane, za dalji razvoj ovih odnosa veoma je važno i kakvu će poziciju zauzeti Peking. Činjenica da je u svojoj novogodišnjoj poruci kineski lider Ši Đinping izjavio da je ponovno prisajedinjenje Tajvana centralnoj Kini neizbežno, ostaje da se vidi koja će biti tačna manifestacija ovog stava. Kompleksna situacija po zaključivanju izbora ne čini odgovor na ovo pitanja jednostavnijim.
Autor je programski koordinator Fondacija BFPE i domaćin podkasta Novog magazina „Razumeti čelično prijateljstvo“