Piše: Jelka Jovanović
Naš dom je zaključan zbog vanrednog stanja 12. marta 2020, a ključ se negde zagubio. Tako mi ostadosmo u izolaciji, evo više od pola godine. Tačnije, danas je 194. dan. Prođe mimo nas proleće i leto, a evo polako počinje i jesen. Ostadosmo željni mnogo čega, a najviše svoje dece i unučadi. A ljudi polako pucaju, padaju u depresiju, a neki u znak protesta odbijaju da uzimaju hranu i lekove. Dragi predsedniče, mislim da zatvorenici u zatvorima imaju veća prava od nas…
PRVA SLIKA: Uvodni pasus je deo pisma koje su predsedniku Srbije pre nekoliko sedmica uputili žitelji jednog novosadskog doma za starije. Nebitno je sada što baš predsedniku kad postoje hiljade nadležnih, ali neki mediji su objavili ne samo pismo nego i priču sina i majke koji ne mogu da se pozdrave u uobičajenom smislu i provedu vreme uz stisnute ruke ili zagrljeno. Ovi bliski susreti su, navodno, usled mogućeg širenja koronavirusa u gerontološkim centrima zabranjeni, pa se najuporniji vide po petnaestak minuta svake dve-tri nedelje. Uz obavezno zakazivanje (posete ocu ili majci!) i krajnje restriktivno. Na ulaznim vratima je veliki sto; ona unutra, ma šta to značilo, on napolju, a stražari neko iz doma da ne prekrše norme. Nema kontakta, ni prstima.
Ne pomaže ni da oboje imaju PCP…
Zahvaljujući tom televizijskom prilogu, stariji iz nekih novosadskih domova imaće priliku – tačnije privilegiju – dvosatne šetnje nekoliko puta nedeljno na/po Fruškoj gori. Susreti su i dalje strogo kontrolisani, ali oni kojima mišići nisu atrofirali mogu i van kapije! Pod uslovom da su zdravi i da se drže svih preporučenih mera zaštite od koronavirusa.
No, u Srbiji je oko dva odsto starijih (računa se od graničnih 65 godina) u domovima, a broj žitelja u generaciji 65+ pre više godina nadmašio je generaciju 15-. Bukvalnije, starijih je sve ubedljivije više nego dece. Statistika kaže da ih je 2016. bilo 18,7 odsto naspram 14,5 mlađih od 15 godina. Dakle, više nego milion je u pitanju, pa ni onih oko dva odsto u domovima, zatočenih užem koronavirusa (odnosno, mera koje ne vode računa o njihovim uobičajenim svakodnevnim potrebama i aktivnostima) uopšte nije malo.
Dvadesetak hiljada ljudi, a većina je “zbrinuta” u nekom od urbanih domova, tesnom, skučenom u svakom smislu, sa stepenicama (ili liftom!), bez dvorišta, čak i bez baštice.
DRUGA SLIKA: Druga slika nije nimalo vedrija i kaže: gospođa N. N. od skoro devedeset godina mesecima nije izašla iz stana. Živi praktično sama, sin i snaha ili unuci obiđu je jednom nedeljno i donesu nužne namirnice. I lekove. Plate i račune. Vide je ili ne vide, ali obaveste je da su doneli provijant. Drugi je više ne viđaju. Iako je dugo sa disfunkcionalnim zglobovima, još prošle jeseni mogla je pomalo i da bude napolju. Sada je bukvalno zatvorena u svoja četiri zida. Potomci smatraju da joj još nije neophodna kućna nega, a socijalni sistem je ne prepoznaje.
I životari, lagano se pomerajući od jedne do druge stvari u kući – krevet, sto, WC šolja, ponekad terasa za malo vazduha. Istina, i mnogi njeni ne tako vremešni sapatnici/ce slično žive, čak i kada u kući stalno ima nekog mlađeg. Prosto, starijima se savetuje uzdržavanje od svega. Bukvalno. Pri čemu treba znati da poštovanje starijih u Srbiji odavno nije na snazi, a koronavirus je tu praksu odricanja od baki, majki, očeva… doveo do punog izražaja. Sad uz izgovor – da ih ne zarazimo!
Posledice su već vidljive iako sahrane više nisu događaj za mnoštvo (opet korona!)
OBRVE I STOTKA: S malim negodovanjem “obe strane”, a i javnih službi da nije baš tako! nesumnjivo je da su stariji više izloženi virusu, preciznije – da ih virus lakše napada nego mlađe. Dostupne statistike, uključujući i zvaničnu domaću, svedoče da je veći broj preminulih u poznijim godinama, a cinizmu u smislu “logično je i uobičajeno” nema mesta, pošto virus mnogo brže ubija “iskusne” nego vitalne. Zbog toga moraju da ga izbegavaju.
No, od početka pandemije stručnjaci upozoravaju da nije reč samo o epidemiološkoj izloženosti starijih već i psihološkim i emocionalnim posledicama dodatne samoće, straha i ugroženosti koju stariji osećaju. Nije ni čudo, često žive sami (jedno ili par), a i kad nisu sami, sin i snaja (ili ćerka i zet) idu na posao ili rade od kuće; deca/unučići idu u pravu ili virtuelnu školu, pa da ne bi “selili” virus, najsigurnije je odvojiti – starije. Oni ne moraju nigde van kuće, mada se zna da i kada napuste bunker, štite se po preporukama, maske, rukavice, odstojanje…
No, uz pomenutu nedovoljnu brigu, izolacija je već toliko duga da stari hit Plavog orkestra “Bolje biti pijan nego star” dobija apsolutnu potvrdu. U tu impresiju valja dodati i podsećanje da 65+ mesecima nisu smeli da izađu iz svoja četiri zida iako je mnogima kretanje glavna zdravstvena mera, a tzv. relaksacija izlaska od četiri do sedam izjutra u markete bila je više nego ponižavajuća.
To što su, valjda kao izvinjenje upakovano u foliju državne brige, penzioneri dobili po 4.000 dinara pomoći – pa je i znamenitih 100 evra, o kojima čak nisu morali ni da se izjašnjavaju, za razliku od onih 65- leglo na račun – većini jeste bila stvarna “relaksacija”. Ali koliko je nadomestila pošast koja se spustila nad starije tek će se videti kad statistike života i smrti – od covida ili drugih bolesti – bude sravnjena. Uključujući samoubistva, stvarna i prikrivena.
Profesorka psihologije Tamara Džamonja Ignjatović još početkom ove krize upozorila je na moguće loše posledice “propisanog” svrstavanja ljudi u istu kategoriju i privremeno “otpis” samo na osnovu godina, pošto je “većina osoba iz grupe 65+ aktivna, vitalna, u potpunosti u stanju da preduzme sve mere opreza i brige o sebi”. “Da ne govorimo i o tome koliko bi mogli imati koristi od fizičkog kretanja po svežem vazduhu, što bi doprinelo njihovom imunitetu, fizičkom, pa i mentalnom zdravlju”, upozorila je za Novi magazin profesorka Džamonja Ignjatović.
Produženjem zdravstvene i opšte krize izazvane koronavirusom produbiće se agonija starijih, posebno ako se, kao što epidemiolozi predviđaju, epidemija zaoštri i ove zime.
NAPOMENA:
Ovaj projekat finansijski podržava Kraljevska norveška ambasada u Beogradu. Mišljenja izražena u ovoj publikaciji ne predstavljaju nužno mišljenje Kraljevske norveške ambasade, Balkanskog fonda za demokratiju, Nemačkog maršalovog fonda Sjedinjenih Država ili njenih partnera.