Odmah na početku reći ćemo, najviši stepen autonomnosti Vojvodina je imala po Ustavu SFRJ iz 1974. godine, kojim je potvrđena dvojna konstitutivnost Vojvodine, kao sastavnog dela Srbije, ali i konstitutivnost u jugoslovenskoj federaciji. Pokrajina nije bila država, ali je u praksi imala sve neophodne atribute za ostvarenje punog autonomnog statusa, što je značilo da su Vojvodina i Kosovo, bili izjednačeni sa republikama – članicama Jugoslovenske političke zajednice.
Vojvodina je taj status maksimalno iskoristila da modernizuje svoju privredu i unapredi život svojih građana. Bila je najmanje zaduženi deo bivše Jugoslavije, a plate su bile 50 odsto veće nego u ostatku Srbije. Danas su Vojvodini plate niže od republičkog proseka, u vremenu najvećeg ekonomskog prosperiteta Srbije u istoriji!
GLOGOV KOLAC
Visok status pokrajine su uživale do 1988. godine, kada je na talasima srpskog populizma (tzv. antibirokratska revolucija), doveden u pitanje, onda bio reduciran (1989), a ustavnim rešenjima iz 1990. godine i potonjim zakonima i političkim rešenjima režima Slobodana Miloševića, u praksi bio skoro potpuno poništen. To je označilo i poraz komunističke ideje o punoj autonomiji Vojvodine, začetoj tokom II svetskog rata, što je ukazivalo da će antikomunistički trend bivati sve dominantniji u srpskoj politici. Ove kraće napomene nameću se kao polazište ili osnova svakovrsnog poređenja stepena autonomije, koji se za Vojvodinu predviđa, traži, nudi, pregovara, poklanja i slično.
Glogov kolac autonomija Vojvodine i Kosova, bilo je donošenje Ustava Srbije iz 1990. godine, u veoma nelegitimnoj atmosferi, jednopartijske skupštine, sa plebiscitarno-cezarističkim aktivnostima (prvo ustav, pa izbori!), koje su u Srbiji bile način ponašanja nakon čuvene 8. sednice CK SKS, iz septembra 1987. godine, na kojoj je politički trijumfovao novi vožd u Srba, Milošević. Vrlo nečasnu ulogu tada su odigrale perjanice srpske nacionalne inteligencije, glorifikovanjem Miloševića, upoređujući njega i njegovu ulogu sa velikanima srpske istorije, u čemu se isticao otac nacije Dobrica Ćosić.
Centralno pitanje u pisanju ustava bilo je koliko se ovlašćenja treba podariti predsedniku republike i kako izvesti besomučni koncept centralizacije, kojem su autori Ustava iz 1990. godine, bili veoma skloni. O materiji vezanoj za pokrajine govorilo se u članovima 108-112, koji su utvrdili da pokrajine imaju nadležnosti u oblasti normativne i izvršne vlasti, u domenu planiranja privrednog, socijalnog i demografskog razvoja, zdravstva, zaštite životne sredine, društvene brige o deci, socijalnog i zdravstvenog osiguranja, kulture, nauke, obrazovanja, informisanja, službene upotrebe jezika i pisma, i drugim oblastima.
Vojvodina je mogla da samostalno osniva svoje organe i reguliše njihov izbor i ima svoje javne prihode. Problem je bio što ustavnim odredbama o pokrajinama nije predviđeno zakonodavno ovlašćenje, pa čak ni u onim oblastima gde pokrajine imaju autonomnu normativnu nadležnost, prema tom istom ustavu! Nije bilo propisano, što je inače praksa u državama koje u svom sastavu imaju autonomne pokrajine, koja su to pojedina pitanja koje pokrajine svojim aktima autonomno uređuju! To je značilo, da su se u praksi ta pitanja rešavala republičkim zakonima, iz čega sledi logično pitanje – u čemu se onda ogleda autonomija pokrajina?
Dodamo li ovome i podatak, da sa pre 2000. godine, donošeni zakoni koji su derogirali autonomiju pokrajina – posebno Vojvodine, jer se na Kosovu i Metohiji nije ni pokušao ostaviti privid pokrajinske samouprave – kršeći, dakako, Ustav Srbije, tako da, a sve u skladu sa protiv-ustavnom praksom, Vojvodina nije imala ni svoje izvore prihoda, iako je to, treba li to posebno naglasiti, Ustavom iz 1990. godine bilo predviđeno. Republička skupština je donela 120 zakona kojima je dodatno derogirana autonomija Vojvodine po Ustavu iz 1990. godine!
„OČEVI“ USTAVA 2006
Donošenjem važećeg, tzv. mitrovdanskog ustava iz 2006. godine, pripremanog u velikoj tajnosti (nikada nisu objavljena imena pisaca Ustava!), bilo je očekivati i da će se ispraviti mnoge anomalije, uključujući i nadležnosti pokrajine. Kuriozitet svoje vrste je da o Ustavu nije vođena javna diskusija. Mora se zaključiti da takav postupak nije odgovarao ni tradiciji stvorenoj za vreme jednopartijskog sistema, pa ni opštem odnosu srpske političke javnosti u njenoj istoriji, konstatovao je profesor Aleksandar Fira (Ustavno pravo Republike Srbije: II knjiga – Ustav Republike Srbije od 2006. godine. Novi Sad: USEENS. Str. 31).
Tekst Ustava je podeljen poslanicima na istoj sednici kada je usvojen bez nikakve rasprave jednoglasno, glasovima 242 prisutna poslanika i upućen na referendum. Referendum je bio neregularan, partije i nevladine organizacije su pozvale na bojkot. Trajao je dva dana (i jednu noć!) 28. i 29. oktobra 2006. godine, u atmosferi frenetičnog pozivanja građana da izađu na biračka mesta, sa manipulisanjem javnim ličnostima, kao i najvišim funkcionerima SPC.
Inače, Republička izborna komisija (RIK), utvrdila je kvorum za ovaj čin bez uzimanja u obzir birača na Kosovu i Metohiji (sastavni i neotuđivi deo Srbije). I sa ovim kvorumom, izlaznost je bila nešto iznad 50 odsto, dostignuta (volšebno) u poslednjih sat vremena na biračkim mestima. I, da, ovaj je predlog velikom većinom odbijen u Vojvodini. Bilo kako bilo, Ustav je svečano proglašen u Narodnoj skupštini 8. novembra 2006. godine. Ostalo je kao gorak ukus, opravdanje vodećih kreatora ovoga akta, da je najveća vrlina ovoga Ustava da se može lakše menjati, nego Ustav iz 1990. godine.
Da podsetimo, očevi Ustava iz 2006. godine su bili Boris Tadić, Vojislav Koštunica i Tomislav Nikolić! Ista trojka će se okupiti i prilikom prodaje NIS-a, ispod svake cene, pokazujući da ih izgleda mnogo toga veže… Pitanja vojvođanske autonomije je rešeno tako što su joj ionako skromne nadležnosti drastično smanjene, sa malicioznim određivanjem prihoda i troškova na nivou sedam odsto državnog budžeta, sa nizom restriktivnih faktora za obavljanje svojih nadležnosti, od kojih su izvorne vrlo jadne – formiranje svojih izvršnih organa i utvrđivanje pokrajinskih znamenja!
Deklaracija u pet tačaka
Vojvodina je neraskidivi deo nacionalnog političkog, ustavnog i kulturnog identiteta moderne Srbije i kao što Srbije nema bez Vojvodine, tako ni Vojvodina ne može postojati izvan Srbije, navodi se tekstu tzv. Narodne deklaracije o Vojvodini koja je aklamacijom usvojena na skupu u organizaciji Aleksandra Vučića u Sremskoj Mitrovici 15. februara.
„Najnoviji događaji u severnoj srpskoj pokrajini, oživljavanje separatističkih ideja i pokreta, javno zagovaranje ideja o ‘vojvođanskoj naciji’, jeziku i pravoslavnoj crkvi, te najava donošenja nekakve ‘Vojvođanske platforme’, obavezuju nas da aktivnim delovanjem u društvenoj i političkoj sferi zaštitimo teritorijalni integritet i celovitost srpske države“, piše u dokumentu sa pet tačaka koji je bez pravne snage dok ga ne verifikuje parlament.
Prva tačka odnosi se na istorijski razvoj srpske Vojvodine, druga je posvećena, kako se navodi, kontinuiranim pokušajima etatizacije Vojvodine i nametanja ideje o tzv. vojvođanskoj naciji u kojoj se navodi da je bez istorijske osnove, socijalne, ekonomske i nacionalne opravdanosti, veštački stvoren vojvođanski separatizam, eufemistički je determinisan kao „autonomaštvo“.
U trećoj tački govori se o ustavnopravnom položaju Vojvodine posle Drugog svetskog rata – od autonomne pokrajine čija autonomija se širi preko kvazi federalne zajednice do povratka u ustavne okvire standardne političko-teritorijalne autonomije.
U četvrtoj tački se opisuje kako su zaustavljene tzv. separatističke tendencija i AP Vojvodina vraćena u stare-nove ustavne okvire. Peta tačka posvećena je Vojvodini kao multikulturalnoj, multinacionalnoj i multikonfesionalnoj zajednici zasnovana na ravnopravnosti građana.
Ističe se renesansa u odnosima Srba i Mađara u poslednjih 10 godina, kao dokaz da je odbacivanje „autonomaško-etatističkog modela ustrojstva Vojvodine“ nužan preduslov unapređenja razumevanja, sloge i saradnje među nacionalnim zajednicama u pokrajini.
N. M.
VOJVODINA DANAS
Posle ovog dužeg podsećanja šta je danas autonomija Vojvodine, odnosno, u čemu se ona ogleda, da kažemo nešto i sadašnjem trenutku. Vojvodina kao politička opcija ne egzistira u političkom životu Srbije, niti na bilo koji način utiče na njega! To je opšta karakteristika i života u Srbiji, u kojoj se od uzurpacije vlasti aktuelnog režima ne raspravlja o bilo kojem bitnom političkom pitanju, o ekonomiji, poljoprivredi, zdravstvu, školstvu, masovnom begu više stotina hiljada građana Srbije iz države, o kvalitetu i standardu života, tako da se ne priča ni o lokalnoj, niti o regionalnoj samoupravi.
Već duže vreme cela politička borba se svela na opštenarodni referendum Za i Protiv Vučića, tako da stvarno ne znamo šta jeste politika opozicije u vezi sa Vojvodinom. Situacija je još gora jer ne znamo ni šta je politika za Vojvodinu režima, osim besomučne pljačke pokrajine, uz smeštanje svojih drugo i trećerazrednih kadrova u Skupštinu i Vladu Vojvodine. Sigurni smo da bi vojvođansko pitanje dobilo na važnosti kada bi Srbija raskinula sa autoritarizmom i zlokobnim režimom, odnosno, kada partije u Srbiji njoj počnu da se formiraju i počnu zastupati interese društvenih slojeva, lokalnih zajednica i regiona.
Sada, dok su nam još izbori pitanje života ili smrti, a bazični motiv da se ostankom na vlasti izbegne utamničenje, nema mesta za suštinska politička pitanja u državi i društvu, a da podsetimo, pitanje autonomije Vojvodine (u Srbiji) jeste i biće prvorazredno političko pitanje. Naravno, svesni smo da trenutno nema ko da pokrene temu Vojvodine i postavi suštinska pitanja za njen razvoj, nažalost, ni za mnoga druga suštinska pitanja u celoj Srbiji.
I na kraju, šta je Vučićevo drečanje oko Vojvodine, ako ne prenemaganje, manipulacija, mobilizacija sopstvenog biračkog tela i pokušaj bekstva od političke (izvesno u budućnosti i krivične) odgovornosti za katastrofalnu situaciju u Srbiji, i nevešti pokušaj da se razbije veliki narodnooslobodilački pokret otpora njegovoj vlasti, predvođen studentima i mladima ove zemlje, budućnosti koja široko kuca na vrata preobražaja države i društva. Očuvanjem vlasti po svaku cenu, i još jačem produbljivanju pukotina u društvenoj strukturi, svađanjem raznih regiona i društvenih grupa ove zemlje, nastoji se kupiti vreme da se zametnu tragovi najveće pljačke, koju je počinio neki režim u istoriji Srbije. Sama Deklaracija o Vojvodini, za koju se ne zna da li je partijski dokument, lično predsednikovo sočinjenije, ili akt lojalista, skup je prežvakanih i falsifikovanih desničarskih opetovanja, sa (pre)mnogo istorijskih detalja, gde se namerno izostavljaju događaji iz II svetskog rata, i aktivnosti na odlučivanju građana – naroda Vojvodine za zajednički život u Srbiji, s kraja jula 1945. godine. Naravno, to je već višedecenijski trend u srpskoj politici gde se ceo državni kontinuitet svodi na baštinjenje I svetskog i ignorisanje rezultata II svetskog rata. Kratkovida politika, ali ima uporište u pristojnom delu biračkog tela!
Međutim, ogromne mase oslobođenih građana na ulicama Srbije ne nasedaju na podmetačine autoritarnog režima, svesne da se prvo mora ukloniti štetočinska vladavina, nakon čega će se otvoriti mnoga bitna pitanja po budućnost Srbije. Među njima će zasigurno biti i pitanje jačanja lokalne samouprave, decentralizacije, regionalizacije i pitanje Vojvodine. Uz nužno preoblikovanje političkog prostora u Srbiji. Ali, što kaže jedan od učesnika u protestima, popravljajući francuske studente iz 1968: Budimo realni, uradimo ono što je moguće! Dovršimo posao koji je trebalo uraditi 2000. godine… Vratimo Srbiju (i Vojvodinu) u XXI vek!
Autor je Redovni član Vojvođanske akademije nauka i umetnosti (VANU). Redovni profesor Fakulteta za pravne i poslovne studije dr Lazar Vrkatić u Novom Sadu, Univerzitet Union, Beograd.