Piše: Anđelka Cvijić
Na koje čitaoce izdavači i pisci u Srbiji mogu da računaju u budućnosti kad rezultati najnovijeg PISA testa pokazuju poražavajuću istinu da je svaki treći učenik funkcionalno nepismen? Sa akcentom na izdavačku delatnost, ovo pitanje postavili smo u preseku kulturnih zbivanja 2019, objavljenom u Novom magazinu poslednjih dana te, odlazeće, godine. Pitanje je implicite sadržavalo vapaj da se konačno okrenemo ka pravim vrednostima na kojima, razvijajući kulturu i obrazovanje, počiva svako prosperitetno društvo. I, dokle smo došli za 365 dana od tada?
Odgovor je stigao onomad: Društvo za srpski jezik i književnost Srbije, Katedra za srpski jezik sa južnoslovenskim jezicima i Katedra za srpsku književnost sa južnoslovenskim književnostima Filološkog fakulteta Univerziteta u Beogradu javno su reagovali na analizu rezultata završnog ispita učenika osnovnih škola u školskoj 2019/20. godini. Analiza je, moglo se očekivati, frustrirajuće tužna jer je prosečni uspeh generacije na testu bio 11,19 od 20 mogućih bodova. Kako je za najnižu prelaznu ocenu potrebno znati 60 odsto gradiva, to znači da su osnovci ove generacije dobili ocenu 1. Kec ko vrata što bi se reklo. Konkretnije: od svih odličnih i vrlo dobrih đaka u celoj Srbiji na svih dvadeset pitanja iz srpskog jezika i književnosti tačno je odgovorilo samo njih 288.
MUCANJE SA SKUPŠTINSKIH I DRUGIH GOVORNICA: Alarmantno, ali očekivano s obzirom na postojano uništavanje svih vrednih kriterijuma u društvu koje samo u fantazijama živi u zlatnom dobu a zapravo je duboko utonulo u kaljugu iz koje je izlaz samo odlučni rez. Onih koji mogu da ga načine sve je manje, pobegli su u svet; oni koji su ostali su retki, i dragoceni. Nadglasavaju ih somnabulno, ali agresivno mucanje sa skupštinskih i drugih govornica, i polupismeni mediji uz vlast.
Srbija polako, ali sigurno ide unazad, a svaki korak je idejno i praktično užasavajuća manipulacija prošlošću. Njom se svesno diže brana svakom širem vidiku, smelijoj misli; ako se neka slučajno probije, vrlo je važno pred neobrazovanom i poluobrazovanom publikom njenog autora proglasiti izdajnikom nacionalnih interesa, u raznim nijansama.
Ove je godine to počelo dan uoči saopštavanja imena dobitnika Ninove nagrade za književnost: grupa od 18 pisaca javnosti je uputila pismo kojim poziva na Bojkot Ninove nagrade. Žigošući žiri kao nekompetentan, ti su pisci, među kojima su nažalost i oni koji su ime u našoj kulturi, istakli nepoželjni kriterijum kojim se, navodno, žiri rukovodio. E, to je već smehotresno: potpisnici bojkota Ninove nagrade ukazuju da uži izbor od deset knjiga, čast izuzecima, “predstavlja tragikomičan pokušaj da se politička proizvoljnost promoviše kao idejni pluralizam, jalova politička korektnost kao slobodoumlje, a da se provincijalna, kolonijalna svest, proglasi kosmopolitizmom”. Optužba je, naravno, nebulozna: ništa ne govori, samo se, narodski rečeno, frlja jakim rečima. Iza njih stoji čisto političko, u ovom društvu vrlo profitabilno opredeljenje za gušenje svake smele ideje kad ona dira u najosetljivije srpske tačke, a to su, između ostalog, preispitivanje nedavne prošlosti koje razbija mit o srpskoj nedužnosti u proteklom ratu, baš kao što podsećanje na antifašizam NOB-a ukazuje na četničke zločine. Potpisnicima bojkota ovako nešto je, pretpostavljamo, neprihvatljivo jer takve težnje smatraju ruženjem sopstvenog naroda. Tim činom, međutim, oni učestvuju u rastućem trendu neoprimitivizma koji je sve uočljiviji u srpskom obrazovanju i kulturi 2020, a kojem je posebni obol dao odlazeći sastav Ministarstva kulture i informisanja.
MINISTARSTVO U “MEĐUKORAKU”: Ministar kulture je prednjačio. Vulgarni pridevi kojima je častio eminentna imena naše kulture neće biti zaboravljeni, kao i ministrov potez kojim je, odbivši da potpiše jednoglasnu odluku Komisije za otkup knjiga za biblioteke, sa spiska izabranih dela izbacio tri knjige: Jasenovac Iva Goldštajna u izdanju Akademske knjige, Mitovi srpske istorije Dejana Ristića u izdanju Vukotić medija i Etničko čišćenje Vladimira Petrovića u izdanju Arhipelaga. Na kritike u javnosti, Ministarstvo se oglasilo nemuštim saopštenjem u kojem je dezavuisalo sopstvenu Komisiju – reč je, kaže se, o “međukoraku” u usaglašavanju jer je “logično pretpostaviti da članovi Komisije nemaju dovoljno vremena da pročitaju svaku od 4.253 prijavljene publikacije i samim tim u potpunosti i u svim detaljima sagledaju naslove koji su prijavljeni na konkurs”. Logično je pitanje: kako to da baš ove tri knjige članovi Komisije nisu imali vremena da pročitaju?
Pošto se javnost nije smirivala, isto Ministarstvo je nastavilo sa tragikomičnim saopštenjima. Povodom skidanja Jasenovca Iva Goldštajna sa liste, obrazložilo je “da su potrebne dodatne ocene i relevantne recenzije srpskih istoričara koji se temom genocida nad Srbima u NDH bave duže nego Ivo Goldštajn…” Time je Ministarstvo diskvalifikovalo sebe, a kompromitovalo srpske istoričare jer – pod 1. u Ministarstvu za kulturu, na čelu sa ministrom, ne znaju nijednog srpskog istoričara koji je dosad o Jasenovcu izneo relevantne podatke. I, pod 2. ispada da nijedan srpski istoričar nije pisao o Jasenovcu, pa je Ministarstvo mudro zaključilo da će čekati (sic!), “vodeći računa o principima srpske kulturne politike i o svojim formalnim i moralnim obavezama… sve dok ozbiljna istorijska nauka i metodološki ispravna i proverena istraživanja pakla na zemlji zvanog Jasenovac, na pouzdaniji način od trenutno postojećeg, ne procene vrednost ovog Goldštajnovog dela”.
A propos tih principa srpske kulturne politike, i njegovih formalnih i moralnih obaveza, treba priupitati Ministarstvo da li se oglasilo povodom knjige Mein Kampf. Moja borba Adolfa Hitlera koju su objavili Leo commerce i Begen comerc? I još, da li se oglasilo povodom rasističkih komentara uperenih protiv izdavačke kuće Veseli četvrtak zbog objavljivanja stripa o crnom kauboju Dedvud Diku? Širom društvenih mreža ovaj izdavač dobio je niz ksenofobičnih pretnji zato što je glavni lik stripa crnac, a ne belac, o čemu je pisano naveliko. Nije li Ministarstvo dužno da brani svakog ko svojim radom poštuje i uvažava osnovne civilizacijske norme?
“GROMOVITO”: Za razliku od Ministarstva kulture, Ministarstvo prosvete je reagovalo na tri skandala (dva sa zakašnjenjem, doduše): na odluku Komisije Zavoda za unapređivanje obrazovanja i vaspitanja da iz nastave srpskog jezika i književnosti za treći razred gimnazije izbaci izbor iz poezije Desanke Maksimović, a za četvrti njenu zbirku Tražim pomilovanje; zatim na to da se u radnoj svesci za peti razred osnovne škole (drugo izdanje, prvo 2014), uz pesme Alekse Šantića i Smrt majke Jugovića nađu stihovi pesme Marine Tucaković Sećaš li se lepi grome moj koju izvodi folk pevačica Svetlana Ceca Ražnatović. I Tucaković i Ražnatović su u ovom slučaju kolateralna šteta; zlosrećno je obrazloženje autora radne sveske Vlade Đukanovića da se deci “navodeći u udžbenicima samo primere iz dobre književnosti, šalje poruka da se književni jezik koristi samo tu i kad se piše nešto ozbiljno, a da se ne mora voditi računa kad se piše na Fejsbuku i Tviteru”. Što već pretpostavlja redefiniciju književnog jezika; ili, možda, izjednačavanje jezika jednog Andrića, Crnjanskog, Kiša, sa jezikom društvenih mreža. Gromovito, nema šta.
Treći primer je objavljivanje zbirke zadataka iz književnosti za prvi razred gimnazije (izdavačka kuća Klett, autorke dr Aleksandra Kuzmić i mr Mirjana Stakić Savković, 2016), u kojoj je navedena pesma Kukavica (stihovi Marina Tucaković, peva Svetlana Ceca Ražnatović). I na prethodno, i na ovo izdanje ministar prosvete Mladen Šarčević je reagovao tražeći promenu, odnosno povlačenje iz prodaje, a divnu je Desanku, čije su pomilovanje tražili i mladi i stari, vratio u nastavu.
Bilo je u ovoj godini ipak sjajnih stvari koje su i te kako zavredele pohvalu. Sve čestitke idu izdavačima koji su proglašenjem pandemije covidom-19 i prvog karantina, u kojem je za desetak dana tržište knjiga skoro potpuno ugašeno, uspeli da se kako-tako organizuju. Umesto otkazanog Sajma knjiga, tokom oktobra održali su manifestaciju Knjiga na Trgu, makar nakratko obnovivši veze sa čitaocima. Finansijske posledice će se u narednom periodu osećati, ali se izdavači, nudeći ogromne popuste u knjižarama i na svojim sajtovima, hrabro drže, a Geopoetika i Kreativni centar su u Beogradu čak otvorili i svoje knjižare.
U svetle trenutke našeg izdavaštva spada i objavljivanje jedanaestog kola antologijske edicije Deset vekova srpske književnosti u izdanju Matice srpske, u kojem su se našle sve drame Marina Držića, antologija građanske poezije Marije Kleut, pripovetke, romani i drugi prozni oblici Milutina Uskokovića, Veljka Milićevića, Grigorija Božovića i Dragoslava Mihailovića (dve knjige), pesme, poeme, drame i eseji Milutina Bojića, Todora Manojlovića, Desimira Blagojevića i Matije Bećkovića, kao i studija Stanislava Vinavera o Lazi Kostiću. Pojavilo se i treće kolo Kritičkog izdanja dela Iva Andrića u izdanju Zadužbine našeg nobelovca, u kojem su pred čitaocima zbirka pripovedaka Kuća na osami u dva toma, i zbirke lirske proze Ex Ponto, Nemiri i Lirike, kao posebni tomovi.
I, na kraju, još jedan predlog za čitanje: najnovije izdanje Sabranih dela Radoja Domanovića, u izdanju Presinga. U knjizi od 900 strana, koju je priredila Nadežda Purić Jovanović, sabrani su Domanovićeve pripovetke, članci iz novina i prepiska. Klasik naše književnosti, Domanović, danas nam je potrebniji nego ikad. Svejedno da li su nam pred očima Danga, Stradija, Vođa ili Mrtvo more…