Srbija je velika perionica novca

Narodna banka Srbije (NBS) redovno negira tvrdnje ekonomista da je kurs dinara fiksiran ali ne priznaje ni da je fleksibilan. Definicija kojom objašnjavaju politiku pariteta domaće prema stranim valutama je „rukovođeno plivajući“ kurs, što je nešto između prva dva modela. Primenjuju ga uglavnom zemlje u tranziciji jer se tako sprečavaju nagle oscilacije vrednosti valuta. Međutim, teorija i proklamovana politika su jedno dok je u praksi, saglasni su ekonomisti, reč o fiksiranom odnosu dinara prema evru. U njemu se već godinama održava paritet od 117 dinara za jedan evro što, apsurdno, nije narušila ni inflacija koja je u Srbiji daleko iznad one u evro zoni. Naprotiv, u 2023. dinar je za 0,1 odsto jači u odnosu na evro, pri čemu je NBS u više navrata intervenisala kupujući veće količine evra za koje nije bilo tražnje na međubankarskom deviznom tržištu, kako bi sprečila pad njegove vrednosti odnosno jačanje domaće valute. Prema izveštaju koji je objavljen prošle nedelje na sajtu NBS, u godini za nama centralna banka je kupila rekordne 3,94 milijarde evra a samo u decembru je promenila za dinare 590 miliona evra.

„Na taj način, NBS je i u 2023. godini, i pored snažnih aprecijacijskih pritisaka na domaćem deviznom tržištu, sačuvala relativnu stabilnost kursa dinara prema evru, sprečavajući prekomerno jačanje nacionalne valute, a pritom znatno doprinoseći daljem uvećanju deviznih rezervi“, navodi se u izveštaju. Pri tom, ukupne devizne rezerve dostigle su takođe rekordan nivo od 24,9 milijardi evra ili u neto iznosu gotovo 20,8 milijardi (kada se odbiju sredstva banaka, obaveze prema MMF-u i po drugim osnovama). 

Zvaničnog odgovora na pitanje kako je moguće faktičko jačanje valute zemlje koja svakodnevno beleži poskupljenja osnovnih namirnica, energenata i svih drugih troškova življenja – nema. 

Dugovečna funkcija

Guvernerki Narodne banke Srbije Jorgovanki Tabaković, za koju se vezuje sadašnja politika deviznog kursa, drugi šestogodišnji mandat ističe u junu ove godine. Ona može i treći put da bude izabrana na tu funkciju jer Zakon o Narodnoj banci Srbije ne ograničava broj mandata. Već sada Tabaković se po dužini opstajanja na toj funkciji svrstala odmah posle Đorđa Vajferta koji je na čelnom mestu centralne banke proveo 26 godina.

PARE IZ KESE

„Srbija je postala velika perionica para. Ogroman iznos evra došao je u zemlju, to svi znamo, pre svega preko građevine. Da li neko pita velike investitore kada dođu i u kešu donesu ogromne količine para, po 500.000 ili 600.000 evra u kešu odakle im taj novac? Takođe se i mnogo zadužujemo, to je drugi izvor. Na deviznom tržištu imate stalno višak evra u odnosu na tražnju i tako se kurs održava. NBS čak uopšte ne interveniše da zaštiti domaću valutu od pada, već je u nekoliko navrata reagovala suprotno, kako strana valuta ne bi preterano pala u odnosu na dinar jer bi to bilo jako loše“, kaže za NM Veroljub Dugalić, profesor Ekonomskog fakulteta u Kragujevcu.

Dodaje da na konačan paritet dinara i evra ne utiče ni inflacija, jer je ona samo jedan od mogućih faktora, ali ne i jedini u međunarodnim relacijama kada je kurs u pitanju. On tvrdi i da takva politika ne pogađa previše domaću privredu.

„Velika je mantra da to loše utiče na naš izvoz jer u strukturi roba koje prodajemo svetu dominira ono što proizvode kineske kompanije kod nas. Za njih je to irelevantno pitanje. Od domaćih firmi, one koje imaju dobar proizvod izvoziće ga bez obzira na kurs ali je problem to što je sve manje onoga što možemo da izvezemo. Imamo nešto maline, višnje, a gde nam je bebi bif, nekada smo u tome bili jaki izvoznici kao i svinjetine još iz perioda kraljevine. Sada to sve uvozimo, a tome pogoduje i kurs koji se održava na 117 dinara – objašnjava Dugalić.

Benefit je, kaže, populistička strana održavanja takve politike, jer kada se ono što proizvodimo, ili plate koje primamo pretvore u evre onda je to ulepšana slika naše stvarnosti, ali ako je kurs 130 dinara, onda je to deset odsto manje. Stvarna vrednost dinara može da se vidi tek kada se ode u prodavnicu, na pijacu, u kafanu i kada se uporedi koliko je novca sada potrebno da bi se kupilo isto što i prošle godine. 

Profesor Božo Drašković podseća da se politika praktično fiksiranog kursa vodi već 10 godina iako su oscilacije bile neznatne i par godina pre toga. „Kurs se održava na osnovu stranih direktnih investicija i zaduživanja, što je već na srednji rok neodrživa politika koja preti da u jednom trenutku dođe do pucanja. Takođe, ovako precenjen dinar u odnosu na potcenjen evro destimuliše izvoz i razvoj sopstvene proizvodnje a podstiče uvoz“, naglašava on za NM.

Potvrđuje da do većih lomova zbog takve politike u Srbiji nije došlo jer su većina izvoznika istovremeno i uvoznici pa kroz te transakcije „peglaju“ svoje bilanse. 

„Tu se radi o cenama koje domaće firme u vlasništvu neke strane kompanije same sa sobom dogovaraju cene, izvlače novac iz zemlje i transferišu ga u inostranstvo vlasnicima matičnih centrala. One nabave na stranom tržištu, u Lihtenštajnu, Kipru, Švajcarskoj ili bilo gde, jeftinije sirovine, repromaterijal a često i finalni proizvod, a onda fakturiše višu cenu prilikom prodaje sopstvenoj firmi u Srbiji. To objašnjava fenomen viših cena roba široke potrošnje u zemlji nego u inostranstvu, u državama zapadne Evrope. Neto efekat tih operacija je transfer u korist inostranstva. Ali, kada je reč o domaćim firmama koje imaju sopstvenu proizvodnju, sa sopstvenom sirovinom i uvozom repromaterijala, one su destimulisane“, ističe Drašković.

RUŠENJE DOMAĆE PRIVREDE

To uništava domaću privredu, prehrambenu i drugu industriju koja postaje sve manje konkurentna uz pretnju da se na duži rok ostane bez sopstvene proizvodnje. Naš sagovornik dodaje da iako je u ekonomskoj teoriji poznato koliko je za razvoj bitnija politika kursa od administrativnih mera, o tome se vodi malo računa. 

„Radi se o izuzetno pogrešnoj ekonomskoj politici koja već na srednji rok može da napravi ogroman problem za stabilnost dinara onoga trenutka kada prestane da deluje mehanizam očuvanja kursa na bazi zaduživanja i direktnih stranih investicija, čak i ako ostane relativno stabilan mehanizam doznaka koje šalje dijaspora. To globalnoj ekonomskoj politici nije nepoznata situacija. Čuveni je slučaj Argentine koja je 90-ih godina, više od decenije držala kurs nacionalne valute vezane za dolar u odnosu jedan prema jedan, a onda je došlo do sloma, dužničke krize i bankrota zemlje. Kod nas, onoga trenutka kada se uravnoteži kurs prema suštinskoj ponudi i tražnji a bez veštačkih mehanizama održavanja, kada evro dođe na 130 dinara, imaćemo žestok udar“ – smatra profesor Drašković.

Navodi da će u tim okolnostima zaduženja izražena u evrima dobiti daleko veću vrednost u dinarima pa će se sa teškoćama u servisiranju obaveza suočiti i privreda i stanovništvo. Takođe, od jednog relativno povoljnog odnosa BDP-a i spoljnog duga koji sada ide oko 51 do 52 odsto BDP-a, zaduženost će dostići 70, 80 ili više procenata BDP-a i bićemo prezadužena zemlja sa teškoćama u servisiranju obaveza.

„Ovo je ad hok politika u kojoj se zavarava i vlast i stanovništvo dok ekonomija nema suštinski rast i razvoj već joj se pozicija zasniva na monetarnim efektima. Pri tom, ni devizne rezerve o kojima se govori ne dolaze iz bilansa spoljnotrgovinske razmene, jer je on negativan, imamo deficit, prema poslednjim podacima do novembra prošle godine od skoro 7,2 milijarde evra“, kaže Drašković.

Zaključuje da staro ali tačno pravilo kaže da je vrednost valute jedne zemlje jednaka vrednosti njenih roba i usluga na svetskom tržištu. Sve ostalo je iluzija. To najbolje pokazuju moćne ekonomije, nemačka, američka, posle su tu poziciju dopunjavali Japan, Koreja, Zapadna Evropa a u novije vreme, pre 20-ak godina i Kina, navodi naš sagovornik.

Kako funkcioniše rukovođeno plivajući kurs