Kada je građanski rat u Siriji naglo odmrznut pre četiri meseca, vlast predsednika Bašara al-Asada se urušila kao kula od peska nad talasom. U munjevitoj ofanzivi, snage opozicije su pokuljale sa severa zemlje, gde su bile zaštićene u zoni turske okupacije. U grad Alepo su ušle 29. novembra, a 8. decembra je pala i prestonica Damask. Samo, nisu iste organizacije zauzele ova dva grada. Damask su zauzele uspavane pobunjeničke grupe s juga, iz grada Dare, u kojem je sirijsko proleće započelo 15. marta 2011. Na severu, pod turskom zaštitom i skrbništvom, su Organizacija za oslobođenje Sirije („HTS“ od arapskog Hajat tahrir al-Šam) i Sirijska nacionalna vojska. Nijedna od ove dve organizacije sa severa zemlje nije koherentni monolit. Obe su sastavljene od boraca desetina manjih i većih militantnih organizacije koje su nastale i nestale u vrtlogu sirijskog građanskog rata 2011-2018. Bašar al-Asad je izvojevao pobedu uz pomoć svojih saveznika Rusije, Irana, i Hezbolaha, ali kada su se oni povukli, bilo zbog rata u Ukrajini, bilo zbog rata sa Izraelom, urušavanje se desilo za manje od tri meseca. Asadova vojska, zvanična vojska države, Arapska armija Sirije, nije pružila nikakav otpor pobunjeničkoj ofanzivi. Kako su kasniji intervjui pokazali, vojnici ove vojske nisu bili plaćeni mesecima. Mnogi su morali ili da izrabljuju lokalno stanovništvo u ratom uništenim područjima; ili da se bave dodatnim poslom da bi zaradili dovoljno da prežive. Tako da su vojnici koji su morali biti u svojim kasarnama, tenkovima, za haubicama, zapravo u trenutku ofanzive prodavali kikiriki na pijaci ili podizali blokove na nekoj obližnjoj građevini. Gotovo niko od običnih vojnika nije želeo da bude tu. Arapska armija Sirije je bila vojska sastavljena od običnih regruta, čiji se vojni rok odužio sa 18 meseci na čak osam ili deset godina, bez izgleda da se ikada završi.
USPON i KRAJ ASADOVIH
Etnički, u Asadovoj vojsci nisu sve zajednice bile proporcionalno zastupljene. Teško je govoriti o egzaktnim ciframa u ratom razorenoj zemlji, ali etno-religijska grupa Alevita, iz koje porodica Asad potiče, je činila najviše 15 procenata sirijske populacije. Iako Arapi lingvistički, njihova religija je sekularizovani ogranak šiitskog islama. Bitnije od toga, Aleviti su vekovima bili na dnu društvene lestvice u Siriji, krili su se od pogroma u svojim planinama između mediteranske obale i reke Aasi, nama poznate kao Oront. Nakon jednog od pučeva u nestabilnoj post-kolonijalnoj Siriji, vlasti se 1963. dočepala Baat partija, i unutar nje klika oficira, od kojih su tri vodeća bili Aleviti.
Jedan od njih, Hafez al-Asad, otac Bašara al-Asada, će sedam godina kasnije izvesti još jedan puč kojim će postati predsednik i diktator Sirije. U nestabilnosti Sirije, on će se pouzdati u svoje ljude, iz svoje zajednice, i postaviće Alevite na mnoga rukovodeća mesta u vojsci i obaveštajnoj službi. Njegov sin, Bašar, će nastaviti tu strategiju, a u ratu će je toliko proširiti da će najveći deo vojske činiti nevoljni alevitski regruti. Još jedna strategija kojom se Asad Stariji služio jeste strah etno-religijskih zajednica jedne od druge, i plašenje islamizmom. Asad mlađi je upravo igrao na tu kartu, jer je poruka alevitskim vojnicima bila da će, budu li islamistički pobunjenici pobedili, sunitski Arapi će se svetiti njima i njihovim porodicama.
Ta kolektivna osveta je bila u glavama svih Alevita nakon iznenadne pobede pobunjenika, pogotovo zato što je vodeću pobunjeničku organizaciju predvodio čovek ratnog imena Abu Mohamad al-Đolani, nekadašnji vođa Al Kaide u Siriji i Iraku, saradnik te protivnik zloglasne Islamske države/Daeša. No, nakon iznenadne pobede, Al-Đolani je odbacio ekstremizam, skinuo vojnu uniformu i obukao odelo sa kravatom, a ratno ime je zamenio pravim, Ahmed al-Šaraa. Obećao je brze reforme, obnovu razrušene zemlje, mir, ako ne baš demokratiju. Na sve načine se trudio da ubedi i Sirijce i međunarodnu zajednicu da nikakvog islamizma neće biti u Siriji pod njim. Šaraa, inače, nije imao nikakvu titulu niti zvanje dok ga poslednjih dana januara vojni savet islamističkih organizacija sa severa nije proglasio za predsednika. Asadovi su makar imali izbore koje bi dobijali sa 99-100 odsto glasova.
Prioritet Al-Šarae je bio i još uvek jeste da se Siriji skinu sankcije SAD i Evropske unije, koje su uvedene zbog ratnih zločina koje je počinila vojska Bašara al-Asada. Nema nikakve logike da sankcije ostanu ako je optuženi zločinac otišao nakon pada sa vlasti. No, nepoverljive prema bivšem komandantu Al-Kaide u Siriji, zapadne su sile, zauzete prečim problemima, rešile da odugovlače sa ukidanjem sankcija, tek povremeno pogledavajući da li će islamisti napraviti pogrešan korak.
MASAKR NAD ALEVITIMA
Taj korak se desio pre dve nedelje, oko 6.marta, kada su islamističke grupacije upale u alevitsko područje i ubile između 800 i 1.800 ljudi, uključujući i žene i decu i starce. Ovaj pogrom je Siriju vratio, makar nakratko, u fokus pažnje svetskog javnog mnjenja koje je donelo sud da islamisti ostaju islamisti i da je Al-Šaraa iza ovog pogroma. Državni sekretar SAD-a Marko Rubio je osudio napad „na verske manjine“, uključujući i hrišćane i Druze, iako nije bilo vesti da su pripadnici te dve zajednice bili meta pogroma. SAD nisu bile spremne da olakšaju sankcije ni ranije, i tek sada sigurno neće.
Te sankcije su delimično i uzrok masakra nad Alevitima. Kao što smo napisali, HTS nije monolitna organizacija, nego skupina mnoštva sitnijih, prevashodno islamističkih oružanih grupacija, od kojih su neke umerene a neke ekstremne. Te grupacije su Al-Šarai donele predsedničko mesto, očekujući ne samo islamističku, nego ekstremno islamističku državu. U tom smislu, on mora da im povlađuje da ga ne bi zbacili ili čak ubili, ali ne sme da im ispuni očekivanja pre nego što mu zapadne zemlje skinu sankcije. Turska, Katar, Ujedinjeni Arapski Emirati, Kuvajt, Saudijska Arabija, su već najavile da će pružiti i finansijsku i prehrambenu i humanitarnu pomoć Siriji, čim se ukinu sankcije. Jer ukoliko bi poslale pomoć, sve te zemlje bi se suočile sa sankcijama SAD-a shodno zakonima o sankcijama Siriji. Prošla su već skoro četiri meseca od kako su pobunjenici postali nova vlast, ali sankcije nisu skinute, obnova nije počela, pomoć nije došla. Tenzije su velike, a Al-Šarain ugled je doveden u pitanje.
Neispunjena očekivanja vode do besa, za čije iskaljivanje su meta Aleviti. Mnogi od njih su otpušteni i sa civilnih i sa vojno-obaveštajnih pozicija u toku pobunjeničkog preuzimanja vlasti. Ali makar je Alevitima bilo dopušteno da pobegnu iz Damaska i potraže utočište u planinama i u primorskim mestima Latakiji i Tartusu. Nisu bili ostavljeni dugo na miru. Izveštaji su anegdotalni, ali ekstremističke grupacije unutar HTS-a, koje predvode ne-sirijski islamisti, nego čečenski, dagestanski, uzbečki i tadžički, su ti koji su počeli da se pojavljuju u alevitskim mestima i sprovode isprva zastrašivanje, a onda i egzekucije pojedinačnih Alevita.
NOVI SUKOBI
U strahu od mogućeg pogroma kojeg bi počinili ovi ekstremisti, alevitski oficiri i vojnici, bez posla, bez primanja, su počeli da se organizuju. U februaru su oformili oružanu grupu „Brigada obalskog štita“ (LDS – Liva dir al-Sahil) pod vođstvom komandanta Asadove republikanske garde, Muktada Fatihe. Obala na koju se odnosi njihovo ime upravo uključuje gradove Latakiju i Tartus, i alevitske planine. Petog marta, snage LDS-a su izvele napade na nekoliko mesta protiv snaga bezbednosti novih vlasti ili jedinica HTS-a sa oko 300 žrtava među njima. Cilj LDS-a je bila neka vrsta puča, ali koji bi verovatno imao za cilj preuzimanje vlasti samo na teritoriji gde žive Aleviti, u priobalju, bez ambicija da opet zagospodare Sirijom. Taj puč nije uspeo. Nove vlasti su organizovale protivnapad već sledećeg dana, ali se pored njega desila i odmazda u kojoj je ubijeno između 800 i 1.800 Alevita, uključujući i civile svih uzrasta.
Pored snaga bezbednosti novih vlasti i HTS-a, u priobalje su stigle i jedinice Sirijske nacionalne armije, među kojima su i preživeli borci čečensko-dagestanskog „Kavkaskog emirata“ i uzbečko-tadžičkih „Brigada Khorasana“. Na jednom video-snimku, čuje se borac kako na arapskom proglašava džihad protiv Alevita: „Prvo je bio rat za oslobođenje, a sada sledi rat za pročišćenje,“ vikao je. Pojavili su se i snimci egzekucija alevitskih civila. Ljudi svedoče da su njihovi bližnji, često stari civili, ubijani u sopstvenim stanovima i kućama.
Predsednik Al-Šarae je reagovao strateškim prebacivanjem odgovornosti. Krivicu je stavio na Asadov režim, koji je mučio Sirijce i podsticao sektarijanske podele između različitih grupa, i dodao da je do pobune LDS-a došlo zbog mešanja stranih sila, aludirajući na Iran.
U regionu, Turska, Katar, Saudijska Arabija, su podržali Al-Šarau, dok je Iran odbacio optužbe neutralnim tonom. Amerika je okrivila „islamiste na vlasti“, a Rusija je izrazila diplomatsku zabrinutost. No, mora se reći da su ruski vojnici u vazdušnoj bazi Hmeim i pomorskoj bazi u Tartusu otvorili vrata za alevitske civile koji su tu potražili spas od masakra.
Izrael je nastavio da zauzima teritoriju Sirije na jugu zemlje, izgovarajući se ugroženim manjinskim pravima Druza. Altruistična osećanja su se pojavila kod Izraelaca koji žele da sačuvaju Druze od sudbine koja je zadesila Alevite, premda su religijska tela Druza i u Siriji i u Libanu odbila bilo kakvu pomoć Izraela, koji insistira na tome da ih zaštiti. Od oko milion Druza koji su podeljeni na četvoromeđi svih zemalja Levanta, 140.000 živi ili u Izraelu ili na sirijskoj Golanskoj visoravni koju je Izrael okupirao 1967, i ilegalno anektirao 1981. Dok je Asadov režim padao, Izrael je zauzeo i sirijski grad Kunejtru, u kojem takođe žive Druzi koji nisu priželjkivali izraelsko „oslobođenje“. Ali Izrael je već počeo svoju propagandnu kampanju zaštitnika ne-muslimanskih verskih manjina. Druzima iz Kunejtre je dozvolio prošle nedelje da posete grob jedne ličnosti koja je od velikog religijskog značaja za njih, proroka Šuajba, koji je u biblijskoj mitologiji Mojsijev tast. Šuajbov grob je u Galileji, i rukovođenje tim kompleksom je Izrael poverio svojoj druskoj zajednici.
Sav ovaj razvoj događaja ne ide na ruku Ahmedu al-Šarai, koji ne sme da osudi svoje borce, a ni da ispadne da ih štiti. Jer u ponedeljak 17.marta njegov ministar spoljnih poslova Asad Šajbani putuje za Brisel, na donorsku konferenciju za Siriju. EU je prošle nedelje ukinula sankcije u oblasti energije i transporta, ali američke sankcije su netaknute i niko se ne usuđuje da izaziva nepredvidivog stanara Bele kuće. Šta vrede obećani novci ako se donori ne usuđuju da ih dostave?