BARD, BOEM, ČOVEK, NOVINAR
Miloš Vasić, beogradski, srpski i jugoslovenski novinar, preminuo je u svom Beogradu posle duge i teške bolesti u 75. godini života. Ostavio je iz sebe hiljade tekstova kojima je u najboljem smislu te reči otvorio istoriju istraživačkog novinarstva, više knjiga i petoro dece. Baš zbog tih tekstova, knjiga i dece kolege i prijatelji su se šalili da je Miloš Vasić naš najplodniji novinar, ali u pošalici je mnogo istine jer se decenijama nijedna ozbiljna tema, posebno iz bezbednosti i politike – a ovde smo ih i mi s njim mnoštvo preživeli! – nije mogla zamisliti bez Mišine analize.
Britak, besprekorno pismen i jasan, sa izvrsnim i pouzdanim izvorima, Miloš Vasić je decenijama bio u vrhu ovdašnjeg novinarstva. Desetine i desetine mlađih kolega i koleginica strpljivo je obučavao, ponekad na terenu, ponekad u redakciji, ali često i većini, kao i njemu samom na najdražim “rezervnim položajima” u nekoj od beogradskih kafana.
Dok je radio u NIN-u bili su to Klub Politike ili neka od onih starih iz “bermudskog trougla”. Posle je SOKOJ, gde je Vreme u Mišarskoj dugo bilo smešteno, dobio tu “funkciju”, ali mesto nije bitno jer je Miša svojim blagim glasom, istančanim smislom za humor i prečanskim strpljenjem uspeo da razbija strahove i prenese čak i tanane novinarske tajne, siguran u jedno – što više novinara i novinarki ovlada njima, biće svima bolje.
Sve su ređi oni u našoj profesiji koji zaslužuju staru neukaljanu titulu barda, a Miloš Vasić je jedan od poslednjih vitezova i reči i našeg zanata. Jer, čvrsto je verovao da je novinarstvo zanat, dobar zanat kad ga valjano radiš. I da je sve moguće napisati i reći, ali je bitno biti siguran u ono što pričaš. I nikada nije zaboravljao lekciju No1: “Ne čuvaj tajnu samo za sebe, teška je i opasna. Javnost je jedina zaštita novinara.”
Kad ovo kratko sećanje bude pred čitaocima, Miloš Vasić će već biti ispraćen (29. septembar kremacija na Novom grublju, 30. septembar komemoracija u Dorćol placu).
Za ovih nekoliko dana ispisane su brojne reči o njemu, a njegovo Vreme je podsetilo na nastajanje 1990. i prošlogodišnji intervju s njim kao jednim od osnivača: “I tako krenemo da se skupljamo. Okupljali smo se najmanje jednom nedeljno kod Srđe Popovića u kancelariji. Bilo nas je tu raznih, Jug Grizelj, Hari Štajner, Jurka Gustinčić, Ratko Bošković, Zoran Jeličić, Lazar Stojanović… (…) Onda sam ja nabavio čitavu gomilu knjiga o tome kako se osnivaju nove novine, sve iščitao i objašnjavam ljudima da treba da počnemo da pravimo broj od minus 15, pa da stignemo polako, što bi rekao Umberto Eko, do nultog broja. Taman smo lepo počeli da konstruišemo i stvaramo, istina manje likovno više sadržinski, i kada smo bili na minus trećem broju Milošević raspiše izbore. Nismo imali kud nego da 29. oktobra izletimo s prvim brojem.”
Tokom tri decenije u Vremenu Vasić je pokrivao apsolutno sve važne teme, od demonstracija 9. marta 1991. preko rata u Hrvatskoj, Bosni, na Kosovu… Njegovi tekstovi nakon atentata na premijera Srbije Zorana Đinđića i tokom operacije “Sablja”, koja je potom usledila, postavili su standarde onoga što danas u Srbiji smatramo istraživačkim novinarstvom.
Osim novinarsko-uredničkog posla u NIN-u i Vremenu, saradnje sa brojnim redakcijama u Srbiji, regionu, ali i svetu, Miloš Vasić je bio i predsednik Nezavisnog udruženja novinara Srbije (NUNS) od 1997. do 1999. godine.
“Iz Mišinih napisa čitateljstvo je saznavalo bolne istine o krvavom raspadu bivše Jugoslavije i verovalo u to što piše. Novine su se tih godina kupovale i zbog Miše Vasića. Nikad nije s razlogom demantovan, nikad nije izgubio sudski spor. I kada bi u Vremenu osvanula njegova analiza, svojevrsni vasićevski žanr, članak bez sagovornika, sticao se utisak da je dobro saslušao uistinu informisane ljude, bliske istragama ili vrhu vlasti. O njima nije govorio”, navodi NUNS.
Redakcija Novog magazina se s velikom tugom oprašta od velikog kolege.
Počivaj u miru, pokraj svoje Tanje i Anamarije!