Glumci žive za nas. Sve ono što ne vidimo u sebi o sebi donose hrabro i bez straha da ćemo kad saznamo ružne detalje istine odbaciti njih, a sebe još čvršće prigrliti. Sve ono o čemu sanjamo ostvaruju umesto nas, obećavajući da je to stvarno i moguće i da će se njihova razigrana lakoća u naš život useliti samo da siđu s pozornice. Pate za nas, odmenjujući našu nedostatnu ljudskost, svašta rade da nam došapnu ko smo i da to nisu oni nego mi. Među njima, kao i među nama, postoje oni koji mogu samo ono što mogu, ali postoje i oni koji mogu više, koji mogu da kažu, pokažu, urade ili nam donesu sve o nama. Postoje oni koji svoj svet grade od tuđih stvari, da u njemu ostanu, opstanu, obitavaju i da u njemu sa ozarenjem skončaju.
KOMIČAR U ULOZI NEDOSTIŽNE UZORNOSTI: Takav je bio Lane Gutović. Onaj koji je znao sve, mogao sve i hteo sve za nas, onaj koji je jednostavno živeo da bi nepogrešivo pokazao zapretenost naših duša, slabosti naših karaktera i nedokučivost visina do kojih se možemo vinuti. Ne stignemo ni da izgovorimo celo Lane, a smeh zaposeda našu dušu i lice pretvara u raskošnu neponovljivost radosti postojanja. Ali ko sme da zaboravi Valjevsku bolnicu, kultnu predstavu Jugoslovenskog dramskog pozorišta, u kojoj sve što se od kosovskog zaveta do današnjih dana može reći o postojanosti našeg dostojanstva i ponosa donosi Milan Gutović u liku srpskog oficira koji ne pristaje da mu amputiraju ranjeni deo tela jer je dužnost junaka da ovaj svet besmisla i apsurda napusti ceo i uspravan. Da, omiljeni komičar u ulozi nedostižne uzornosti onoga što nas nevidljivo pridržava za toliko omiljenu nebesku otadžbinu. I tako redom.
SAM SA DEMONIMA: U čitavom svetu duhovnosti kojem težim i neprestano mu se pridružujem nisam poznavao nikoga ko je toliko predano i redovno na radnom stolu ispred sebe imao otvorenu knjigu. Nikada sa toliko obazrivosti i pažnje nisam očekivao pitanja o raznim stvarima na čije promišljanje obavezuje pamet jednako koliko i ljudskost, kao kad mi je Lane najavljivao pitanja koja će mi postaviti. I uvek miran. Neprirodno miran. Sada znam: nije on bio miran zato što je bio mudriji od nas, njegov mir dolazio je iz spremnosti da sva uznemiravanja od kojih se ne može uteći primi na sebe i omogući da susreti proteknu najviše što je to bilo moguće u posvećenosti povodima koji okupljaju ljude, a da on, kad se sve završi, kad zavesa padne, ostane sam sa demonima i njima ispolji nemir koji je pred licem savremenika uvek i bez izuzetka, savršeno, baš kao što je on donosio karakter, odigra pouzdanje zrelosti i mirnoće njegove viteške prirode. Koliko je bio neodoljiv na sceni, beskrajno je bio šarmantan svojim bližnjima. Trenutke provedene u njegovoj blizini nije moguće zaboraviti jer se oni iz događaja nevidljivom magijom neponovljivosti pretvaraju u stanja duše posle kojih nije moguće od života dobiti manje od onoga što iza njega ostaje.
NA POZORNICI VRLINE KOJA SE NIJE POGORDILA: Ponavljanje predrasude da se iza svakog talenta da razveseli sve oko sebe krije duboka usamljenost uračunato je u strah od nerazumevanja, patetike i pristrasnosti tuge za izgubljenim dragim bićem. Ali ono što je tolika retkost da nikada ne može prerasti u predrasudu jeste dostojanstvo onoga koji ljude nepogrešivo štiti od sopstvenih slabosti. Ne znam da li ima onih koji bi i u svojoj duši, duboko pateći na današnji dan, sebi priznali da su bili ili da jesu poverenici neke teške Lanetove patnje ili tuge. Opet, ne zbog toga što on nije verovao ljudima i u ljude nego zato što ih je voleo više od povređivanja sopstvenim slabostima. Zato je za sebe izborio večni život ne samo u profesionalnom stroju nego pre svega i iznad svega na večno otvorenoj pozornici vrline koja se nije pogordila.
Branio sam ga, napadao sam ga, obožavao sam ga! Ne znam da li od stida zbog toga šta bi mi sada rekao da me vidi ovakvog smem i sebi da priznam koliko tugujem? Hvala mu za sve. Neka je večna slava i pokoj duši Milanu Lanetu Gutoviću.