Priredila: Tamara Jorgovanović
Pisci se stvaraju jer svako ko nije nepismen može da piše, ali se geniji za umetnost pisanja rađaju, napisao je 1962. godine u članku za Writer’s Digest Džek Keruak, ističući razliku između onih koji izmišljaju nove forme pisanja i njihovih imitatora – običnih “talenata”.
Motivi pisaca su razni. Dejvid Foster Volas smatrao je da pisanje ima smisla samo dok vam je zabavno – a to je dok čovek piše samo za sebe. Onog trenutka kad počne da se sviđa drugima, kaže Volas uz dozu lagane ironije, motiv postaje svesno zavođenje, pa se sva zabava gubi u strahu od odbijanja. Za pisanje je potrebna određena doza taštine, ali je sve više od nje pogubno, podseća Volas. Džordž Orvel je tvrdio da postoje četiri motiva koje svaki pisac u određenoj meri poseduje: čist egoizam, estetski entuzijazam, istorijski impuls i politički ciljevi. Don Delilo smatra da pisanje nudi ličnu slobodu i oslobađa od “masovnog identiteta” koji se stvara oko nas: “Na kraju, pisci će pisati ne da bi bili odmetnuti heroji neke potkulture nego uglavnom da spasu sebe, da prežive kao pojedinci”.
A šta je ono što bi genijalni pisci savetovali budućim autorima kada krenu, kako je to Anton Pavlovič Čehov rekao u pripoveci baš na ovu temu, na put “od početka do kraja posut trnjem, čavlima i koprivom”?
Oskar Vajld je pisao da najbolja literarna dela stvaraju oni koji time ne zarađuju za hleb i savetovao mladom piscu da se žrtvuje za svoju umetnost jer će za to biti nagrađen – ali ako očekuje od umetnosti da se žrtvuje za njega, verovatno će doživeti gorko razočaranje.
Ernest Hemingvej je preporučivao da treba pisati pijan, a uređivati trezan. Skot Ficdžerald je verovao je da je talenat kod pisaca tek početak i da se podrazumeva kao što se fizičke predispozicije podrazumevaju za vojnika koji upisuje Vest Point. Vilijam Fokner je govorio da mladi pisci treba da uče na svojim greškama jer samo tako mogu stvarno nešto da nauče. Čarls Bukovski je u pesmi “Znači, želiš da budeš pisac?” savetovao: “Ne radi to ‘ako ne izbije samo iz tebe’ i nikako zbog slave i novca.”
PIŠI ZA JEDNU OSOBU: Dok u eseju “Zašto pišem” iz 1946. Džordž Orvel, autor romana “1984” i “Životinjska farma”, objašnjava svoje motive za pisanje, iste godine u jednom drugom članku “Politika i engleski jezik” iznosi svojih šest čuvenih saveta za pisanje:
1. Nikad ne koristi metafore, komparacije i druge stilske figure na koje obično nailaziš.
2. Nikad ne koristi dugačku reč kad je dovoljna kratka.
3. Ako je moguće da izbaciš neku reč, izbaci je.
4. Nikada ne koristi pasiv gde možeš aktiv.
5. Nikada ne koristi strane fraze, naučne reči ili žargon ako možeš da nađeš običnu englesku reč sa istim značenjem.
6. Prekrši svako od ovih pravila pre nego što kažeš neki varvarizam.
Američki nobelovac Džon Stajnbek (1902–1968), autor romana “O miševima i ljudima”, “Plodovi gneva” i “Istočno od raja”, iste godine kada je osvojio prestižnu nagradu (1962) napisao je pismo prijatelju u kojem mu savetuje stvari koje i sam radi “kako ne bi poludeo”.
1. Odbaci pomisao da ćeš ikada stići do kraja. Izgubi 400 strana i piši samo jednu stranu svakog dana, to pomaže. Onda, kad završiš, uvek se iznenadiš.
2. Piši slobodno i što brže možeš, i sve stavljaj na papir. Nikad ne ispravljaj ili prepravljaj dok sve nije zapisano. Prepravljanje je proces koji je obično izgovor da se ne piše dalje. Ono se takođe kosi s tokom i ritmom koji mogu da dođu samo iz neke vrste nesvesne povezanosti s materijalom.
3. Zaboravi opštu publiku. Prvo, bezimena publika bez lica preplašiće te na smrt i, drugo, za razliku od pozorišta, ona ne postoji. U pisanju tvoja publika je jedan jedini čitalac. Otkrio sam da ponekad pomaže da izabereš jednu osobu – stvarnu osobu koju znaš ili zamišljenu i pišeš za nju.
4. Ako scena ili poglavlje traži bolje od tebe – preskoči taj deo i nastavi. Kad sve završiš, vrati se na to i tada možeš otkriti da ti je zadavalo muke zato što mu tu nije mesto.
5. Čuvaj se scene koja ti postaje previše draga, draža od ostalog. Obično se ispostavi da štrči.
6. Ako koristiš dijalog – izgovaraj ga naglas dok pišeš. Jedino tako će zvučati kao govor.
MAKAR ČAŠA VODE: Više decenija kasnije američki pisac Kurt Vonegat (1922–2007) smatrao je da je najstrašnije što možete da otkrijete o sebi da ne znate šta je zanimljivo, a šta nije. U predgovoru zbirke pripovetki “Bagombo Snuff Box” (1999), autor kultnih romana “Klanica-pet” i “Kolevka za macu” (danas “Svračje noge”) ponudio je čitaocima osnove kreativnog pisanja:
1. Koristi vreme potpunog stranca tako da on ili ona nikad ne osete da su gubili to vreme.
2. Daj čitaocu najmanje jedan lik za koji može da navija.
3. Svaki lik treba da želi nešto, čak i ako je to samo čaša vode.
4. Svaka rečenica mora da učini jednu od dve stvari – otkrije karakter ili pogura akciju.
5. Počni što bliže kraju koliko je moguće.
6. Budi sadista. Bez obzira na to koliko su tvoji glavni likovi slatki i nevini, učini da im se dese grozne stvari – tako će čitalac videti od čega su skovani.
7. Piši da zadovoljiš samo jednu osobu. Ako otvoriš prozor i vodiš ljubav sa svetom, da se tako izrazim, tvoja priča će dobiti upalu pluća.
8. Daj čitaocima što više informacija što pre možeš. Da skratiš napetost. Čitaoci će u toj meri imati saznanje šta se, gde i zašto dešava, da bi mogli sami da završe priču ako bubašvabe pojedu poslednjih nekoliko strana.
PISANJE, PA SVE DRUGO: Dok je radio na “Rakovoj obratnici”, prvom romanu koji će objaviti 1934, američki pisac Henri Miler (1891–1980) stvorio je rutinu koja mu je pomagala u pisanju. U knjizi “Henri Miler o pisanju”, u kojoj tri decenije kasnije detaljno opisuje kako se kalio, nalazi se i “11 zapovesti” o pisanju:
1. Radi na jednom po jednom dok ne završiš.
2. Ne započinji nove knjige, ne dodaji nikakav novi materijal “Crnom proleću”.
3. Ne budi nervozan. Radi mirno, sa uživanjem i nemarno na svemu.
4. Radi po programu, a ne po raspoloženju. Završi u određeno vreme!
5. Kada ne možeš da stvaraš, ne možeš da radiš.
6. Bolje cementiraj pomalo svakog dana nego da dodaješ novo đubrivo.
7. Budi ljudsko biće! Viđaj se s ljudima, izlazi, pij ako ti se pije.
8. Ne budi tegleći konj! Radi samo sa zadovoljstvom.
9. Odbaci Program kad ti dođe, ali mu se vrati sledećeg dana. Koncentriši se. Suzi. Isključi.
10. Zaboravi knjige koje želiš da napišeš. Misli samo na knjigu koju sada pišeš.
11. Pisanje je na prvom mestu. Slikanje, muzika, prijatelji, bioskop, sve to dolazi posle.
Engleski pisac Nil Gejmen, autor “Američkih bogova”, savetuje sledeće:
1. Piši.
2. Ređaj reči jednu za drugom. Nađi pravu reč, zapiši je.
3. Završi to što pišeš. Šta god da treba da uradiš da završiš, završi.
4. Odloži napisano. Čitaj pretvarajući se da ga nikad ranije nisi čitao. Pokaži prijateljima čije mišljenje poštuješ i koji vole takve stvari.
5. Zapamti: kada ti ljudi kažu da je nešto pogrešno ili da im ne štima, gotovo uvek su u pravu. Kada tačno kažu šta misle da je pogrešno i kako to da ispraviš, gotovo uvek greše.
6. Popravi svoje delo. Seti se da, pre ili kasnije, pre nego što ikada dostigne savršenstvo, moraš da ga ostaviš i počneš da pišeš sledeće. Savršenstvo je kao da juriš horizont. Nastavi da se krećeš.
7. Smej se svojim šalama.
8. Glavno pravilo pisanja je da ako to činiš sa dovoljno uverenja i samopouzdanja, dozvoljeno ti je da radiš sve što hoćeš. (To je možda pravilo i za život koliko za pisanje. Ali je definitivno istinito za pisanje.) Zato napiši svoju priču kao da je potrebno da bude napisana. Piši pošteno i ispričaj je najbolje što možeš.
PUT U PAKAO POPLOČAN JE PRILOZIMA: “Kralj horora” Stiven King sa 63 napisana romana i 200 pripovedaka spada u veoma produktivne pisce, a sa više od 350 miliona prodatih knjiga on je neko čiji saveti zlata vrede. U svojim memoarima King je jedan deo posvetio i procesu pisanja, iz kojeg je izvučeno 20 glavnih pravila.
1. Prvo piši za sebe, pa se onda brini o publici. Kad pišeš priču, pričaj je sebi. Kada je prepravljaš, glavni posao je da izbaciš sve što nije priča.
2. Ne koristi pasiv. Plašljivi pisci vole pasivne glagole iz istog razloga iz kojeg bojažljivi ljubavnici vole pasivne partnere. Pasiv je bezbedan.
3. Izbegavaj priloge. Prilog ti nije prijatelj.
4. Izbegavaj priloge, naročito posle “rekao je” i “rekla je”.
5. Ne budi opsednut savršenom gramatikom. Predmet fikcije nije gramatička ispravnost već da se čitalac oseća dobrodošlo.
6. Magija je u tebi. Ubeđen sam da je u korenu većine lošeg pisanja strah.
7. Čitaj, čitaj, čitaj. Ako nemaš vremena da čitaš, nemaš vremena (ni alata) da pišeš.
8. Ne brini se da li ćeš usrećiti druge. Ako nameravaš da pišeš najistinitije što možeš, tvoji dani u uglađenom društvu su ionako odbrojani.
9. Isključi TV. Dok radi, TV je poslednja stvar koja budućem piscu treba.
10. Imaš tri meseca. Prva ruka knjige – čak i obimne – ne treba da odnese više od tri meseca ili jedno godišnje doba.
11. Postoje dve tajne uspeha. Ostao sam fizički zdrav i ostao sam u braku.
12. Piši jednu po jednu reč. Bilo da je vinjeta, jedna strana ili epska trilogija poput “Gospodara prstena”, posao se uvek postiže pisanjem jedne po jedne reči.
13. Ukloni ometanje. U sobi u kojoj pišeš ne treba da postoji telefon, a svakako ni TV ili video-igre kojima ćeš se zamajavati.
14. Drži se svog stila. Ne može se imitirati pristup određenom žanru nekog drugog pisca, ma koliko jednostavno izgledalo kako on to radi.
15. Kopaj. Priče su relikti, delovi neotkrivenog sveta koji je nekada postojao. Posao pisca je da koristi alat koji ima da izvuče što više njih netaknutih iz zemlje.
16. Napravi pauzu. Otkrićeš da je čitanje sopstvene knjige posle šest nedelja opuštanja čudno, često stimulativno iskustvo.
17. Ostavi dosadne delove i “ubij najdraže” (ubij ono što ti se najviše sviđa čak i ako to slama tvoje malo srce piskarala).
18. Istraživanje ne treba da zaseni priču. Seti se neke tamo reči. Tu spada i istraživanje – daleko, što je dalje moguće u pozadini priče.
19. Postaješ pisac jednostavno čitanjem i pisanjem. Najbolje učiš kada mnogo čitaš i mnogo pišeš, a najvrednije lekcije su sve one koje sami sebe naučimo.
20. Pišeš da bi bio srećan. Pisanje nije da bi se zaradio novac, postao slavan, imao ljubavni sastanak, neko odveo u krevet ili da se stekne prijatelj. Pisanje je magija, voda života koliko i svaka kreativna umetnost. Voda je besplatna. Onda je pij.
UTOPIJA I DISTOPIJA: Poznata kanadska pesnikinja Margaret Atvud postala je još poznatija po distopijskoj literaturi, naročito po romanu “Sluškinjina priča”, prema kojem je snimljena veoma uspešna TV serija. U savetima za pisanje spekulativne fikcije na portalu Masterklas, na kojem drži predavanje, Atvudova daje sledećih sedam saveta:
1. Nađi ideju u sadašnjem društvu. Spekulativna fikcija bavi se mogućnostima da se u društvu dogodi nešto što još nije, ali već postoji skriveno. Svaki tehnološki ili fantastični element treba da ima korene u onome što naša vrsta već radi ili je na putu da može da uradi.
2. Ojačaj mišiće za uzroke i posledice. Smišljajući “šta bi bilo” i stvarajući likove koje će ti događaji povrediti, uvežbavaš svoje ključne veštine pisanja opterećujući priču tako što oblikuješ događaje koji će navesti tvoje likove da delaju i otkriju se.
3. Odredi pobednike i gubitnike u svom svetu. Ono što je jednome distopija, drugome je utopija i obrnuto. Za koga će tvoj fiktivni svet biti utopija? A za koga distopija?
4. Istražuj. Bilo da radiš u realističnom ili spekulativnom modu, istraživanje će samo ojačati taj projekat, bez obzira koliko da zastraniš od istorijskih činjenica. Takođe, možeš napraviti za sebe i pravila za svet u svojoj knjizi.
5. Razvij jak vizuelni jezik. Kostim Fredovice je, recimo, inspirisan slikom u reklami za stari deterdžent, dok je Oko inspirisano masonskim okom na američkim novčanicama.
6. Drži se sopstvenih pravila. Kao i svaka druga, i spekulativna fikcija mora biti uverljiva i tačna, prema svojim pravilima.
7. Čitaj velikane. Za bolje upoznavanje spekulativne fikcije Atvudova predlaže prvi robotski roman “R.U.R.” Karela Čapeka, “Vrli novi svet” Oldosa Hakslija, “Rat svetova” i “Vremenski putnik” Džordža Herberta Velsa, “Donovanov mozak” Kurta Siodmaka, “Guliverova putovanja” Džonatana Svifta, “1984” Džordža Orvela i “Mi” Jevgenija Zamjatina.
***
U pripoveci “Pravila za pisce početnike” Čehov kaže da trezven čovek svim sredstvima treba da spreči sebe da se bavi pisanjem, a ako nesrećnika neumitna sudbina ipak odvede na taj put, mora da zapamti da je slučajno stvaralaštvo bolje od stalnog bavljenja pisanjem, pa kondukter koji piše pesme bolje živi od pesnika koji nije zaposlen kao kondukter.