Svakog meseca u Srbiji jedno dete nastrada u saobraćajnim nesrećama a stotine njih ostane povređeno. Prošlog vikenda život je izgubio devetogodišnji dečak nakon što je njegov otac koji je vozio automobil, izgubio kontrolu i udario u zgradu u Donjem Konjuvcu kod Bojnika. Ubrzo nakon transporta u lokalni Dom zdravlja iz ove ustanove je javljeno da je dečak podlegao povredama. Nažalost, to verovatno neće biti poslednji mališan koji će ove godine nastradati zbog nepažnje svojih roditelja, nekog anonimnog učesnika u saobraćaju ali i države koja godinama unazad unapređuje bezbednost u saobraćaju pooštravanjem kazni što je u razvijenim zemljama odavno prevaziđeno.
REALIZACIJA „NULA“
Uostalom, ista ta država je u Nacionalnoj strategiji o bezbednosti saobraćaja koja je važila od 2015. do 2020. zacrtala kao cilj da od 2020. godine nema nijednog poginulog deteta u saobraćaju. Danas je i dalje stopa rizika stradanja dece u saobraćaju u Srbiji skoro duplo veća nego u proseku u EU a iz pomenute strategije nije ispunjen nijedan jedini cilj.
Nadležne institucije o tome ćute pokušavajući kaznenom politikom da reše pitanje bezbednosti a to je, veruje naš sagovornik, Igor Velić, duboko pogrešno. Master inženjer saobraćaja iz Instituta za urbanu mobilnost objašnjava da kazne naprosto imaju svoje domete i da je za stvarno i dugoročno bezbednije okruženje mnogo važnija promena svesti i naravno, sankcije koje bi trpeli svi a ne samo vozači.
„To znači da je neko odavno trebalo da snosi odgovornost za to što nijedan cilj iz prethodne strategije nije ispunjen. Kakvu vi to poruku šaljete i još važnije šta ste stvarno uradili na terenu da saobraćaj bude bezbedniji i zašto za loš rezultat niste kažnjeni? Kod nas se nezgode predstavljaju kao nesreće, kao nešto što se dešava a to nije tačno. Postoji sistem za upravljanje bezbednosti koji godinama unazad primenjuju zemlje EU i zato im mnogo manje ljudi strada i povređuje se u saobraćaju“, objašnjava Velić upitan da objasni pomenuti sistem koji se primenjuje u Srbiji odnosno u Skandinavskim zemljama.
Poređenja radi recimo da je stopa smrtnosti u udesima kod nas 74 poginula na milion stanovnika dok je evropski prosek 46 poginulih na milion stanovnika. Pomenuta Norveška ih ima svega 20, Švedska 22 a Danska 27 smrti na milion stanovnika. Od 2014. godine pa do septembra ove u udesima širom zemlje poginulo je blizu 6.000 ljudi a četvrtina su mladi do 30 godina starosti.
„U Srbiji je na snazi tradicionalni model unapređenja saobraćaja koji je u Evropi odavno napušten. U najkraćem, kad se dogodi nezgoda sagledava se samo pravna odgovornost učesnika udesa dok se u Evropi u obzir uzima i stručna, moralna i politička odgovornost kreatora saobraćajne politike. To bi značilo da bi onaj koji održava puteve, na primer, takođe trebalo da odgovara ako na putu postoje neobeležene rupe. Mi imamo dva ministarstva zadužena za saobraćaj i nikada niko nije snosio nikakvu odgovornost za crnu statistiku sa naših puteva. Dok toga nema, nisam siguran da će nam biti bolje i da bilo kakva kaznena politika može nadomestiti sistemski nerad“, konstatuje Velić.
OBRAZOVANJE
Konačno o ograničenim dometima represije govorio je nedavno i pomoćnik načelnika Uprave saobraćajne policije, pukovnik Slaviša Matić upitan šta to policija radi i može da preduzme kako bi na drumovima bilo manje udesa a naročito smrti.
„Svest vozača se kreira od samog rođenja pa sve do momenta saobraćanje nezgode. Ukoliko porodice ne deluje na mladu osobu učesnika u saobraćaju, ili škola i predškolska ustanova, onda imamo problem. To je širi kontekst i šire pitanje. Policija je ovde pre svega represivni organ. Sama represija ne može da da trajne rezultate. Ovo je možda najbolje ilustrovati na primeru mere privremenog oduzimanja vozila, koja je u primeni od 22. februara ove godine. Za svega sedam meseci, saobraćajna policija privremeno je oduzela čak 256 vozila od učinilaca težih prekršaja“, kazao je Matić poentirajući da „mora ceo sistem da reaguje i deluje kako bi mi jednog dana imali savesne vozače“.
„Prevencija i edukacija o učešću u saobraćaju su vrlo važni“, rekao je Matić u razgovoru za Euronews.
I zaista, to je nešto o čemu često govore svi zainteresovani za bezbednost u saobraćaju s tim što oni koji imaju moć da nešto i urade, po običaju, planduju. Naime, izmenama Zakona o bezbednosti saobraćaja je još 2009. godine bilo predviđeno da se u roku od šest meseci uvede ovaj nastavni predmet ali to do danas nije učinjeno. U pomenutim zemljama severne Evrope deca se uče saobraćajnoj kulturi još od vrtića a nadalje i da ne govorimo.
U Srbiji je stanje takvo da ni republička ni lokalna vlast nisu htele da učestvuju u kreiraju udžbenika koji je izdalo udruženje Sigurne staze. U pitanju je knjiga namenjena deci nižih razreda naslovljena „Siguran smer 1 – vodič kroz osnovna pravila saobraćaja“. Pošto nisu dobili nikakvu podršku, ljudi iz udruženja su pronašli sponzora a onda knjigu podelili svim mališanima od prvog do četvrtog razreda u Timočkoj krajini. Trenutno se radi na drugom delu, namenjenom đacima od petog do osmog razreda.
Zašto je edukacija od najranijeg detinjstva toliko značajna? Šta su njene prednosti u odnosu na drakonske kazne?
„Kazne daju rezultate trenutno a podizanje svesti o bezbednom učešću u saobraćaju, trajno. Kada decu obrazujete od najranijeg detinjstva vi stvarate generacije pažljivih vozača i pešaka koji znaju šta bi prekoračenje brzine moglo da znači za njihov i život nekog drugog. Vi ga ne učite samo da na zeleno sme da pređe nego mu objašnjavate posledice koje njegovo ponašanje može proizvesti. Oni znaju zašto je pojas na zadnjem sedištu spasonosan i ne treba im kazna da ih na to tera. A to je cilj – promena svesti i podizanje nivoa saobraćajne kulture“, rekao je nedavno za Novi magazin, Damir Okanović, direktor Komiteta za bezbednost saobraćaja.
(NE)KULTURA
Velićevo objašnjenje je slično. On podseća da su istraživanja iz EU pokazala da u promeni ponašanja leži najveći potencijal uticaja na bezbednost saobraćaja. „Sticanje znanja i formiranje ispravnih stavova u vezi bezbednosti saobraćaja predstavlja kvalitetan osnov za dalju nadogradnju kod dece starijeg uzrasta i odraslih“, kaže naš sagovornik, inače zagovornik uvođenja saobraćajnog obrazovanja kao nastavnog predmeta u školama.
Na putevima Srbije prošle godine je bilo skoro 33.000 saobraćajne nesreće u kojima je stradalo 502 ljudi dok je 19.000 povređeno. To je svakako manje nego ranijih godina ali je i dalje rizik od smrti na našim putevima skoro duplo veći nego u EU.
Nedavno objavljeni izveštaj Generalnog direktorata Evropske unije za mobilnost i transport pokazuje da smo na neslavnom četvrtom mestu u Evropi po broju poginulih u saobraćajnim nesrećama. Među pet najgorih u izveštaju koji obuhvata 27 članica EU i Srbiju, kao i četiri članice EFTA su još tri države sa Balkana.
Nacionalna strategija za bezbednost saobraćaja koja je važila do 2020. godine, predviđala je pad broja poginulih na najviše 365. Međutim, taj cilj nije postignut.
„Od 2020. godine u Republici Srbiji ne uspeva da se uspostavi trend pada broja poginulih u saobraćajnim nezgodama. Ne uspevamo da u ovoj dekadi broj poginulih smanjimo ispod 500 na godišnjem nivou, ako se nastavi ovogodišnji trend, 2024. godine biće više poginulih na putevima nego 2014. godine,“ upozorio je početkom meseca u razgovoru za Danas, Damir Okanović.
Važeća Strategija usvojena je septembra prošle godine i važi do 2030. godine. Najvažniji ciljevi su da se do 2030. godine smanji broj poginulih i teško povređenih osoba za 50 odsto u odnosu na 2019. godinu, i da smo zemlja bez poginule dece u saobraćaju od 2030. godine.
Plan je i da se do 2025. godine oformi Helikopterska hitna pomoć, da Srbija bude među 10 najbezbednijih zemalja Evrope, da se uspostavi Fonda za bezbednost saobraćaja, poveća broj saobraćajnih policajaca, vozila sa obeležjem saobraćajne policije, ali i da 2030. godine procenat putnika vezanih pojasem na zadnjem sedištu bude 85 odsto, i da prebolničko vreme ukazivanja hitne pomoći učesnicima saobraćajne nezgode bude od 8 do 15 minuta…