Uplašene od Kine, u očiglednom zaostajanju, Sjedinjene Američke Države (SAD) su se vratile čitav jedan vek unazad, u vreme protekcionizma, idejama koje su ih jednom učinile svetskom silom. Ali svet u kome je to bilo moguće više ne postoji. Najmoćnija država sveta okrenula je leđa globalizaciji koju je tako dugo promovisala. U međuvremenu, ceo svet je imao koristi od razumevanja i prihvatanja jednostavne činjenice da su različite države bolje u proizvodnji različitih stvari; i da je dovoljna mala razlika u ceni kako bi razmena među njima bila moguća (teorija komparativne prednosti Dejvida Rikarda).
Problematična je kako premisa, tako i „formula“ (namerno pod navodnicima) prema kojoj su carine određene. Savet (predsednikovih) ekonomskih savetnika jednostavno je uzeo i podelio ukupan deficit u trgovini sa carinskom stopom date države, i onda to nazvao „reciprocitetom“. Ispada da ako neka država ostvaruje suficit u trgovini sa SAD, ona „vara“. Ali ako je zaista tako, zašto su u Vašingtonu odlučili da dodatnim carinama ne podležu i usluge? Možda zato što SAD, kao vodeći svetski davalac usluga, na njima ostvaruju više od 200 milijardi dolara suficita godišnje?
DEFICIT I SUFICIT
Zatim, proklamovan je dugoročni cilj da se deficit svede na nulu. Ali kada su savetnici to odredili, nisu vodili računa koja je zemlja razvijena, a koja nije. Uostalom, puno je razloga zašto neka zemlja ima suficit u razmeni sa Amerikom a druga ne. Neka siromašna država, recimo, prosto ne može da priušti američke proizvode, a od životnog joj je značaja da svoje sirovine plasira baš tamo. Ako oseti da to ne može, okrenuće se – pogađate – Kini i Rusiji.
Kada posmatramo međunarodni kontekst, jasno je da carine potkopavaju ekonomsku moć, pa i bezbednost SAD. Koliko god one bile očekivane, njihovom upotrebom odbijaju se tradicionalni partneri, koji se okreću alternativnim izvorima. Na taj način, rizikuje se upravo ono što se želelo izbeći: pad američke ekonomske moći i prosperiteta.
Tu je i problem pada vrednosti dolara, celih devet odsto od januara 2025. Za razliku od redovnih kretanja, izazvanih strahom od inflacije, odlukama koje donose centralne banke ili drugim faktorima, ekonomisti brinu da je nedavni, dramatičan pad indikator trajnog gubitka poverenja u SAD.
Prisetimo se da je dolar kao međunarodno sredstva plaćanja nešto na čemu insistiraju sve predsedničke administracije. Tako američka vlada, potrošači i preduzeća mogu da se zadužuju po niskim kamatnim stopama. Ujedno, ovakva dominacija dolara čini mogućim pritisak SAD na države poput Venecuele, Irana ili Rusije koje, ako nemaju pristup univerzalno prihvaćenoj valuti ne mogu da trguju na međunarodnom tržištu.
Dolazimo do pada životnog standarda, odnosno kupovne moći. Logično je da sa jačim dolarom američki potrošač može potrošiti (kupiti) više. Cena, na primer, francuskog vina ili južnokorejske elektronike sada će biti viša ne samo zbog dodatnih carina, već i slabije valute. Ako bi dolar „izgubio“ opisani status, američki potrošači bi bili pogođeni na različite načine – višim stopama na hipoteke i ugovore o finansiranju automobila. Zajmodavci bi rizik i trošak jednostavno prebacili na njih.
Bilo koja druga zemlja, da ima takav odnos javnog duga i BDP-a do sada bi se našla u velikoj krizi. Ben Stajl, ekonomista u Savetu za spoljne poslove (CFR) kaže kako je „jedini razlog što se izvlačimo taj da su svetu potrebni dolari za trgovinu“, i dodaje, „u jednom trenutku ljudi će ozbiljno razmotriti alternative dolaru.“
ŠTA NOSI BUDUĆNOST?
Kratkoročno, dakle, „Trampove tarife“ odnosno dodatne carine na uvoz robe, neminovno će voditi višim cenama i uzrokovati sporiji ekonomski rast. Ovo nam pokazuje iskustvo iz prvog mandata aktuelnog predsednika, kada je inicirao uvođenje dodatnih carina na čelik. Istraživanja su pokazala kako je tada izgubljeno čak 75.000 radnih mesta u različitim industrijama. Slično se može očekivati i ovog puta, samo je sada „na tapetu“ 12 miliona radnih mesta. Ili, uzmimo želju administracije da u brodogradnji sustigne Kinu. Teško da dodatne carine na čelik, koji se uvozi i iz Kine, mogu pomoći u tome.
Paradoksalno, američki predsednik je ponovo izabran kako bi popravio ekonomsku situaciju u zemlji (za koju se sada ispostavlja da i nije bila toliko loša). Trenutno je 45 odsto Amerikanaca zadovoljno načinom na koji vodi zemlju, što je najlošiji zabeležen rejting predsednika na početku mandata od 1952. godine do danas.
Zato što oseća pritisak, i zna da mu od javnog mnjenja zavisi uspeh agende koju je namerio da progura, Tramp je pozvao na smenu moćnog šefa federalnih rezervi SAD, zato što ovaj odbija da spusti kamatne stope. Ponaša se kao da ne primećuje da njegovo „malo uvođenje malo odlaganje“ dodatnih carina izaziva nesigurnost na tržištu. Berze su padom indeksa „rekle“ svoje, većina Amerikanaca smatra da im je zemlja (već) u recesiji, dok direktori velikih kompanija očekuju usporavanje ekonomske aktivnosti u narednih šest meseci.
Šta nosi budućnost? Smanjeni obim trgovine, neefikasnost i manje inovacija, poremećaje u globalnim lancima snabdevanja, i loše posledice po zemlje u razvoju. Nema boljeg primera od „klasičnog“ zakona Smut–Hjuli iz 1930. godine: SAD su tada uvele visoke carine kako bi amortizovale efekte Velike depresije; druge zemlje su uzvratile; a svetska trgovina propala – čime je ekonomska kriza samo produbljena.
Autor je viši savetnik u ISAC fondu iz Beograda