Piše: Nataša Milojević
Pandemija je uticala na brojne društvene odnose – Problem je u razorenom društvu a ne u razorenoj državi. Već danas je kasno, a ako čekamo još, biće prekasno!
Korčulanska škola je obnovljena pre 11 godina na inicijativu Mreže za rodnu ravnopravnost Jugoistočne Evrope (CEE GENDER NETWORK) i nekoliko žena aktivnih duže od tri decenije u politici i feminističkom pokretu. Ideja je bila da se razgovara o svim društvenim i političkim temama koje su relevantne za društveni napredak, pristojan život i dostojanstven rad. Idejni i tematski okvir se oslanjao na tradiciju nekadašnje Korčulanske letnje škole koju su osnovali beogradski i zagrebački filozofi i sociolozi, okupljeni oko časopisa Praxis i vođeni progresivnim, humanim, levičarskim idejama o pravu na kritičko mišljenje i slobodnom društvu bez nasilja.
Nastala je na prostoru nekadašnje Jugoslavije, jugoistočne i centralne Evrope, da bi se, kako globalizacija nameće, razgovori ticali svih, gde god se nalazili. Od 1963. do 1974. kroz Korčulu su u tim letnjim mesecima prošli i ostavili dubok trag u političkom i društvenom životu najugledniji i najkontroverzniji teoretičari i praktičari političke filozofije, prava, sociologije, umetnosti: od anarhične krajnje levice do klerikalnog konzervativizma. Svi su imali priliku da razgovaraju. Zato, sa skoro didaktičkim zadovoljstvom, citiram sociologa Nebojšu Popova koji je prilikom susreta nekadašnjih aktera Korčulanske škole, 40 godina kasnije, rekao: “Vratimo se zamahu kritičkog mišljenja.
Korčula otvara pitanje o izvesnom kontinuitetu mediteranskog slobodnog mišljenja. U tradiciji Mediterana je svetlost i slobodno mišljenje. Korkira, kao mesto gde su i nekada davno ljudi slobodno govorili, a verovatno će i posle nas na ovakvim mestima raspravljati” I nastavlja, govoreći o vremenu 90-ih a zapravo dijagnostikuje stanje balkanskog tela: “Mi smo u proteklih 10 godina doživeli jedan radikalan iskorak u takozvano prirodno stanje. To su ove plemenske zajednice, zajednice ‘krvi i tla’. Nastupaju kao da je sve rešeno u tradiciji, da treba otkloniti sva nastojanja da se ljudskom intervencijom napravi humana ljudska zajednica i demokratska država.”
ZAHTEVNI ZADACI: Ovogodišnja Korčulanska škola ambicioznog naslova postavila je veoma zahtevan zadatak pred učesnike: da ponude odgovore na pitanja o tome kako će izgledati život u budućem društvu. Ili sadašnjem, s obzirom da je i dilema oko prirode i forme sadašnjeg društva podjednako velika. Iako je program sabijen u dva i po dana, učesnici su imali baš mnogo prostora, fizičkog a i virtualnog. To nam je tekovina pandemije. Mogli smo da razgovaramo i sa onima koji su bili kilometrima daleko.
Trebalo je “ispuniti zadatak”, dotaći sve relevantne teme i oblasti koje je program predvideo: o klimatskoj i ekološkoj krizi i promeni načina na koji proizvodimo, trošimo, putujemo, radimo, živimo, o zelenom planu i održivom razvoju, o životu u gradovima i pravu građana, a pre svega građanki, na odlučivanje o urbanom planiranju i trošenju budžetskih para, o pravu žena da žive u gradovima i po svojoj meri. Posebno je bilo izazovno slušati o stanju i statusu sveta rada, položaju i nemoći sindikata, o ekonomiji socijalnog staranja, dominantnoj u ovo vreme nepravedne i beskonačne tranzicije.
Malo je prostora za imena svih koji su sedeli oko ovog okruglog stola, pa ću reći da su diskutanti bili iz Makedonije, Crne Gore, BiH, Hrvatske, Slovenije, Albanije, Srbije i KiM. Kao neumoljivi i konstruktivni kritičar, novinar i nekadašnji diplomata Zlatko Dizdarević napravio je preciznu dijagnozu: “Drama Bosne i Hercegovine danas je u razorenom društvu a ne u rasturenoj državi. Kao što u slučaju Arapskog proljeća uopšte nije bilo riječi o demokratizaciji Bliskog istoka, nego je zadatak Zapada bio, u dve riječi, kako im uzeti i kako im ne dozvoliti da se emancipuju. Ljudi nemaju pojma u čemu učestvuju kada ih pokrenete na masovne proteste. A to je samo deo projekta. Mi se 30 godina bavimo Hagom, nakon čega su 50 odsto onih osuđenih u Hagu postali nacionalni heroji. Novi lideri su stavili u svoj džep sve što je bilo prije rata. Ovo društvo se 25 godina rastura kroz legalizaciju nacionalizma kao projekta. Politički projekat trojke koja je zauzela vlast, to su tri klasična kartela. Nacionalizam je doveden do projekta mržnje.
Nema više identiteta građanina, imena i prezimena, već Musliman protiv Srbina ili Hrvata.
Dakle, svi elementi blokade sistema su na delu. Drugo pitanje je uloga EU u BIH, jer to šta EU radi u BIH je preraslo u sprdačinu, postalo je samo besmislena proizvodnja dokumenata, a svaki sledeći nas čini sve dalje od članstva u EU. Uopšte nisam optimista, jer je neophodno sazrevanje dramatične potrebe za otporom što će i dovesti do stvaranja opozicije, odnosno bunta običnog naroda jer neće imati šta da jede”.
POVRŠNOST SOCIJALDEMOKRATIJE: Ranko Ostojić, potpredsednik SDP-a Hrvatske: “Ovde na otoku su SD dobile na lokalnim izborima sve općine i zato mislim da ima i volje i nade i da ipak možemo ići u pozitivnom smjeru. Jer ako nema optimizma i volje, ovo može biti samo debatni klub. Osnovni problem socijaldemokrata je da ne znamo svoj cilj. Nije to samo da želimo dobiti izbore. Moramo da se vratimo vrednostima, osnovama socijaldemokratije: jednakost, pravda, solidarnost, pa i ako izgubimo na izborima, možda nismo pobedili ali bar nismo izgubili suštinu socijaldemokratije. Populisti kradu ideju i vrednosti socijaldemokratije na razini estrade. Osnov svega su ekonomske politike i tu se moramo vratiti nazad”.
O tome šta su razlozi današnjeg položaja socijaldemokratskih partija na političkoj sceni, možda je najbolje stalo u reči Saše Magazinovića: “Najveći protivnik današnjeg socijaldemokrate je njegova vlastita površnost, naša površnost i prema vani i prema unutra.”
NE/PRAVEDNA TRANZICIJA: O posledicama pandemije na ekonomski razvoj i kredibilan i strateški odgovor na klimatske promene i ekološku krizu govorilo se i iz ugla stanja na tržištu rada, položaja radnika, ekonomskih migracija i novih pravila koje je nametnulo ovo novo vreme. Stavove odlikuje odsustvo optimizma ali istovremeno spremnost i neophodnost saradnje ne samo na regionalnom nivou. Jer, kao što reče jedan od govornika: Već danas je kasno, a ako čekamo još, biće prekasno!
U poslednje vreme se u političkoj teoriji rabi izraz “pravedna tranzicija” koji mi nije prirastao srcu, jer ne vidim ničeg pravednog u tranziciji koja traje beskonačno a nema ni jasnog odgovora na pitanje od čega ka čemu. Bilo je zanimljivo i korisno čuti kako Mikael Leyi, glavni sekretar, SOLIDAR-a tumači to stanje: “Socijalna prava su temelj naše politike, to smo mi. Kako spojiti, kombinovati pitanje klimatskih promena i socijalne pravde: tako što moramo obezbediti fer i pravednu tranziciju. Inovacije, novo i bolje ekonomsko i prirodno okruženje i, iznad svega, neophodna je odgovornost najbogatijih! I ljudi i zemalja. Promene dolaze bez obzira da li se to nama sviđa ili ne, da li smo na njih spremni ili ne. Koliko će biti dramatične i posledične zavisi od toga šta ćemo mi da uradimo danas. Globalna dimenzija krize modela proizvodnje i zelena tranzicija mora da uzme u obzir snažnu socijalnu dimenziju. Klimatska politika mora biti implementirana kroz sve sektore. Pravedna tranzicija mora da bude sprovedena imajući u vidu i rodnu ravnopravnost kao stub svih politika. Sad je vreme i moramo da se fokusiramo, i da uložimo svu energiju, sve politike u strukturne promene, na evropskom nivou. Imamo sve potrebne alate da tranzicija bude u korist sveta rada.”
Profesor Zoran Stojiljković nije podjednako optimističan, naročito kada govori o stanju u sindikatima i današnjoj percepciji sveta rada: “ Svaki oblik nejednakosti se održava razlikama u političkoj moći i političkom kapitalu. Politička moć je raspolaganje organizacijskim resursima i poverenju u političke aktere i to je stvar političkog kapitala – moć mobilizacije i moć interpretacije. Neraspolaganje političkim kapitalom i političkom moći, neuverljivost i nedovoljan plasman su razlog da su socijaldemokratske ideje u dubokoj krizi. Nemamo globalni odgovor na otvorena pitanja. Problem je što mi smatramo da su ideje revolucionarnog svetog trojstva samorazumljive: liberte, egalite, fraternite… Vidite koliko ljudi beži od sopstvene slobode? Mislim i da je ideološki pregrejan pojam jednakosti. Solidarnost nije prisutna vrednost. Podrazumeva se naš odnos između demokratije i razvoja. A danas, čak i na Zapadu dobija neku vrstu afirmacije, model gde autoritarni sistem koji ima menadžerske kapacitete može uz manipulaciju ljudskim potrebama da bude zadovoljavajući kao što je slučaj u Kini.
Drugo, prostor rada i tržišta rada znači da je direktno vezano sa političkom moći – dominantni odgovori su nas sveli na uzak prostor između populista i upitne participativne demokratije. Današnje razumevanje rada mora biti vezano za tehnološke promene, kako će se obezbediti poslovi u vreme robotizacije i digitalizacije… moramo agendu sindikata raširiti na sve radno angažovane, što je honorarna ekonomija. Kad je Srbija u pitanju, to je hibridni režim sa padajućim demokratskim standardima, sa visokom nejednakošću, gde je siromašno 25 odsto stanovništva. S druge strane, Srbija ima pristojan rast, iz krize je izašla sa minusom od jedan odsto GDP-a. To je neka vrsta ekonomske živosti koju daju nisko akumulativne grane. To je klopka srednje razvijenosti – nikad izvan ekonomskog i socijalnog limita. Razvoj i socijalna kohezija ne može počivati na perverzno paradoksalnim razlikama gde je jedan odsto bogatih, stagniranje srednje klase i siromašna većinska populacija uz nesigurne radne odnose. Šta je rešenje: zajedničko zalaganje za socijalni dijalog i ostvarenje uticaja, zahtev za povećanjem minimalne cene rada i obezbediti minimalnu penziju. Bitno je i razvijati netržišni sektor usluga, u kome dominiraju žene”.
Razgovor o budućem društveno ekonomskom, političkom i kulturnom okruženju ne može da prođe bez stavova o klimatskim promenama i zločinu koji činimo nad prirodom i Zemljom. Marta Bonifert je poentirala: Treba nam još jedna planeta, ovu smo potrošili .