Sa izbijanjem rata u Ukrajini otvoren je svojevrstan jaz između Zapada ili „globalnog Severa“ i zemalja u razvoju, nekada nazivanih trećim svetom, a danas „globalnim Jugom“. Usled različitih istorijskih iskustava, dve strane su različito interpretirale zločin agresije i teritorijalne ekspanzije.
Današnji svet je daleko od „globalne koalicije“ kakvu opisuje predsednik Amerike Džo Bajden. Rusija nije izolovana zato što je mogla da se okrene državama globalnog Juga. Moskvu podržavaju ne samo u Pekingu i Teheranu – Indija je učetvorostručila obim razmene, a ministar spoljnih poslova Sergej Lavrov posetio devet zemalja Afrike i Bliskog Istoka. U Južnoj Africi, jednoj od zemalja učesnica geopolitičkog bloka BRICS, domaćin Lavrovu, ministar Naredi Pandor je sastanak ocenio „divnim“ a Južnu Afriku i Rusiju nazvao „prijateljima“.
AMBIVALENTAN ODNOS PREMA SUKOBU
Na ovakvom viđenju istorije zasnovano je neslaganje sa „unipolarnom hegemonijom“ Zapada i insistiranje na multipolarnosti. Kako u Južnoj Africi, tako i Keniji ili Indiji odnos prema sukobu je „duboko ambivalentan“ (Liz Slaj); pitanje koje se postavlja nije „da li je Rusija pogrešila (što je izvršila invaziju)“, nego da li je Zapad postupajući onako „kako je navikao“, isprovocirao Moskvu. Lista pritužbi ovih zemalja je duga i kreće od kolonijalizma, sve do neuspeha (ili nedovoljne želje) da predupredi i reši sukobe u drugim delovima sveta, bila to Palestina, Etiopija ili Kongo.
Dosta se govori o jedinstvu iskazanom u osudi agresije na uzastopnim glasanjima u Generalnoj skupštini UN. Međutim, još 2. marta, među 35 tada uzdržanih bile su i pojedine, vodeće zemlje globalnog Juga – Kina, Indija, Južna Afrika i Senegal. Pritom, predstavnici Maroka, Venecuele i Etiopije jednostavno nisu bili prisutni kada se glasalo. Do 7. aprila – kada se glasalo o izbacivanju Rusije iz Saveta UN za ljudska prava – broj uzdržanih je porastao na 58 (uključujući i Brazil); uprkos iznetim dokazima o zločinima počinjenim u (predgrađu) Kijeva Buči.
Možda i značajnije je to da su samo 33 (od 193) članice UN uvele sankcije Rusiji, odnosno poslale (ili će poslati) naoružanje i vojnu opremu Ukrajini. Prema istraživanju Economist Intelligence Unit-a dve trećine globalne populacije živi u zemljama koje su se – na različite načine i u različitim prilikama – uzdržale da osude postupke Rusije.
U razumevanju prirode sukoba i privlačenju saveznika, nije od pomoći dihotomija na koju se poziva američki predsednik, kada kaže da je rat u Ukrajini mesto globalnog sukoba između autokratija i demokratija. Za pomenute zemlje, niti je ovaj sukob globalan (osim inflacije, u njihovom viđenju on nema globalne implikacije), niti ih to što ne podržavaju eksplicitno Ukrajinu čini autokratijama. Njihovi lideri oklevaju da slede Vašington zato što su hladno, bez emocija procenili sopstveni interes; ali i usled „decenija ogorčenosti prema SAD i njihovim saveznicima, koji gube interesovanje za probleme globalnog Juga“ (Vilijam Gumede). Postupanje („zatvaranje“) Zapada u vreme korone, sebična „trka za vakcinama“, i prezir koji je Tramp iskazivao prema Africi („shithole countries“) prelili su čašu. Kako to već biva („ne smeš ostaviti vakuum, jer će ga neko već popuniti“, Nikson Mao Cedungu 1972) propust Zapada iskoristile su Kina i Rusija, nudeći kredite i različite poslovne aranžmane u kritičnim industrijama. Veliki uspeh Rusije, zaključuje Gumede, jeste što je situaciju u Ukrajini uspela da prikaže kao rat Rusije sa Zapadom, sa NATO.
POMOĆ RUSIJI
Uzmimo rezon dve velike i značajne zemlje, Indije i Južne Afrike. Odmah po invaziji, Modijeva vlada usvaja poziciju „promišljene neutralnosti“ (Lila Đasinto). Indija se uzdržala od prvog glasanja u UN, a zatim i narednim koja su usledila. Ne rizikujući svoje odnose sa Rusijom, nastavila je da kupuje rusku naftu po nižoj ceni i tako umanjila rizik od inflacije. Rusko oružje joj je potrebno kako bi se suprotstavila Kini, svom geopolitičkom rivalu. Na drugoj strani, SAD je potrebna Indija kao protivteža Kini. Nakon početnog pritiska na Nju Delhi da se uskladi sa njihovim pozicijama, Vašington se odlučuje da ne uvede sankcije Indiji zbog sporazuma o naoružanju zaključenog sa Rusijom prošle godine. Umesto toga, teže proširenim vezama, uključujući posebne sporazume o odbrani.
Dok se Evropa pripremala za hladnu i skupu zimu bez ruskih fosilnih goriva, Saudijska Arabija se pridružila ostalim članicama OPEK-a u smanjenju proizvodnje nafte. Tako je podigla cene energije u korist Moskve. Odluka je doneta uprkos poseti predsednika Bajdena, koji je u julu pokušao da ubedi Saudijsku Arabiju da proizvodnju nafte poveća. Ovim povećanjem je stvoren prostor Rusiji da zemljama globalnog Juga ponudi energente po nižoj ceni i tako „finansira svoje skupe vojne avanture u Ukrajini“ (Mišel Duklo). Kina je uvezla rekordne količine, a isto je učinila i Indija, koja je u decembru 2022. uvezla neverovatnih 33 puta više nego godinu dana ranije (Đasinto).
Pomenuli smo da je Južna Afrika održala pomorske vežbe u kojima su učestvovale i ruske i kineske snage. Logično, ova odluka nije naišla na razumevanje američkih i zapadnih diplomata, koji su upozoravali da time ova zemlja napušta kurs neutralnosti i staje na stranu Rusije. Međutim, sami Južnoafrikanci kažu da njihova zemlja ima svoje razloge da ostane lojalna Rusiji. Stranku Afričkog nacionalnog kongresa (ANC), koja u kontinuitetu upravlja Južnom Afrikom od okončanja režima aparthejda, Sovjetski Savez je podržavao tokom decenija koje je provela u egzilu. Neki od lideri ANC-a obuku su prolazili upravo u Sovjetskom Savezu. Otuda i ne čudi da su građani usvojili tezu Moskve, da se Rusija brani od NATO. „Rusija nikada nije učestvovala ni u kakvom kolonijalizmu. Može biti da Rusija greši, ali stavovi ljudi su određeni istorijom. To što Rusija nije učestvovala u kolonizaciji Afrike i to što je Sovjetski Savez podržao mnoge oslobodilačke pokrete tačke su koje je Putin iskoristio u svojim porukama“, rekla je ambasadorka Ukrajine u Južnoj Africi Ljubov Abravitova.
Nekom će odsustvo solidarnosti sa Ukrajinom izgledati bezdušno. Međutim, svaka od ovih zemalja prati vlastiti interes – Evropa je iz njihove perspektive daleko, znatno dalje od realnih problema inflacije i troškova života koji pogađaju njihove populacije. Oni ciničniji bi rekli da sukobi poput ovog samo ubrzavaju preslaganje koje će voditi ka istinski multipolarnom svetu, u kome se više ništa ne podrazumeva, pa tako ni osuda agresije. Ako sankcije i daju rezultat, očekivana, brza i potpuna međunarodna izolacija Rusije nije se dogodila. Osim ako Zapad izjednačavamo sa celim svetom.