Prvo što je bilo nesvakidašnje na predstavljanju Zajedno za Novi Sad je činjenica da ste vi i profesorka Vasić ravnopravno izabrani na čelo novosadskog odbora. Zašto ste se odlučili za ovakav potez?
Na prvom mestu, sistemom kopredsedništva se otežava razvoj autoritarnih tendencija u upravljanju političkim organizacijama. Kopredsednica i kopredsednik imaju pravo veta i osujećuju ono drugo u nepoželjnom i nedemokratskom ponašanju. Takođe sa kopredsedništvom imamo dva ugla gledanja, dva različita stručna, naučna i politička iskustva – što nas podstiče u uvažavanju i razumevanju kompleksnosti i širine neke političke i društvene problematike.
Rekao bih i da dve osobe na takvoj poziciji mogu da uče jedno od drugog, da uče zajedno, kako bi na najbolji način odgovorili ozbiljnim političkim izazovima. Na kraju, reč je o jednakoj rodnoj zastupljenosti, koja se nipošto ne sme sprovoditi na bazi pukog dekorisanja, o ma kom od rodova govorili. Čast mi je što ću sarađivati sa jednom tako hrabrom, snažnom i prosvećenom ženom kao što je profesorka Marija Vasić.
Ono što nagoveštava različit odnos prema građanima i građankama, pored naziva stranke „Zajedno“ je i sprovođenje prvi put u Novom Sadu, predizbora na kojima svi mogu da odlučuju o tome ko će se naći na izbornoj listi ove stranke. Kakva su Vam iskustva u Beogradu sa tim „nestranačkim“ izborom?
Iskustva su odlična. Ispostavilo se da su građani, suprotno uvreženim stavovima da „mi volimo samo vođe“, itekako željni da ih neko nešto pita, da imaju stvarne mogućnosti da utiču na politiku pre onog samog čina kad nam stranka koju preferiramo „lupi o sto“ svoju listu i kaže „evo ti jedna lista pa biraj“. Ispostavilo se da građani žele više demokratije, i da će u njoj učestvovati onda kada vide da su izbori zaista neizvesni i zaista pošteni. Stoga, predstave o „našem čoveku“ koji samo voli da bude vođen velikim delom ispadaju neopravdane, pre bih rekao da je suština u tome da „naš čovek“ ima mogućnost da stvarno nešto može da promeni, te da se u takvim okolnostima rado uključuje. A to mu već dugo vremena niko nije omogućio.
Predizbori razbijaju partokratiju, jer vrh i nosioca izborne liste više ne imenuju stranački lideri, već odluku o tome donose sami građani i građanke. Ovo doprinosi unutrašnjoj demokratizaciji stranaka, koje tako lakše uspostavljaju atmosferu diskusije, kritike i parlamentarizma. Takođe, ovim se uspostavlja izgubljeno poverenje ljudi u političke stranke – nešto bez čega nećemo moći da srušimo jedan autoritarni režim.
Šta su, po Vama, najznačajnije tačke „Manifesta za Zajedno! Za Novi Sad“. Šta ste naveli u njemu kao prioritetne stvari koje se u gradu moraju rešavati?
Predstavili smo planove za grad koji diše i koji se kreće. Naši planovi su za besplatan, kvalitetan i frekventan gradski prevoz, koji bismo efikasno koristili upotrebom brzih, žutih traka na našim glavnim bulevarima. Imamo plan za kreiranje PARK AND RIDE sistema, gde na obodu gradskog jezgra ljudi mogu parkirati automobil i, umesto da po pola sata traže parking mesto u centru grada, preći u lako dostupan javni prevoz ili pristupiti korišćenju usluge RENT A BIKE, koju nameravamo da značajno unapredimo. Time ćemo imati grad sa značajno više slobodnih parking mesta, sa, što je izrazito bitno, manje saobraćajnih gužvi i manje zagađenja. Ovaj plan se dopunjuje drugim, a to je pravljenje zelenih parkova i dečijih i sportskih igrališta, koji će biti svima dostupni, za razliku od dosadašnjeg perioda – kad su bili dostupni samo investitorskom urbanizmu.
Drugi planovi se tiču izgradnje studentskih domova i predškolskih ustanova, jer nema humanog društva bez ulaganja u vaspitanje i obrazovanje. Prioritet, takođe, mora biti borba protiv regionalne deponije, koju grade mimo svih standarda humanosti zakona i struke. Uz to, želimo da postepeno uvedemo plan za grad bez otpada.
Da li ćete organizovati pozive za aktivno učešće na sledećim lokalnim izborima tako što će se građani/ke prijavljivati za kontrolore na biračkim mestima?
Naravno. Želimo saradnju sa svim hrabrim sugrađanima i sugrađankama, koji su svesni važnosti slobodnih i poštenih izbora. I to ne zbog glasova Zajedno!, već zbog glasova svih nas. Glas je svet, glas je onaj ključni mehanizam kojim govorimo „Da“ za stvarnost koju želimo da živimo. Stoga, bili simpatizeri Zajedno! ili ne, priključite se ako se slažemo oko ovih najosnovnijih pitanja.
Uvek ste podržavali i učestvovali u akcijama koje su pokretali aktivisti i aktivistkinje iz „Šodroš kampa“ za zaštitu poslednje zelene oaze u Novom Sadu i lično ste privođeni. Jednom ste rekli kako vam je čast da ličnim primerom pokažete studentima kojima predajete da se vredi boriti za ideje i bolju budućnost. Kakav je odnos omladine prema aktivizmu danas?
Većinski inertan. Ali krivica nije do njih, već do medijskog sistema u koji su bačeni od malena, do urušenog obrazovnog sistema, do ekonomskog sistema koji nas stalno navikava na poslušništvo i „laktanje“ umesto na udruživanje i borbu za važne stvari. Čujem ponegde i kritike tipa „jedan profesor ne bi trebalo da se valja po nekoj tamo prašini“. Mogu samo da kažem da su nam potrebna oba pristupa – nauka i struka s jedne, a aktivizam sa druge strane. Da se više profesora, čast izuzecima, „valjalo po prašini“, ne bismo se danas svi valjali u ovom blatu naprednjačke para-države. Ali, moram da napomenem da sam zadovoljan osvešćenošću brojnih mojih studentkinja i studenata. To su sjajni mladi ljudi sa kojima se može razgovarati i koji razumeju šta to znači biti građanin sa velikim G. Samo im treba pružiti šansu i nadu, nadu da se nešto zaista može promeniti.
Svedoci smo da se vrlo malo sugrađana i sugrađanki okupljalo na akcijama i protestima. Koja bi bila Vaša poruka njima, zašto treba da se trgnu i izađu iz letargije u koju su upali?
Previše je bilo akcija koje su rezultovale sramnim porazima, da bih im „solio pamet“. Ali mogu da ih podsetim da je građanski osvešćen deo društva u prošlom periodu izborio neke važne pobede u našoj državi i u gradu Novom Sadu. U borbi protiv Rio Tinta dobili smo jednu bitku, premda rat još traje i nastavićemo tu borbu. U dva navrata smo odbili zakon o unutrašnjim poslovima kojim bi Srbija bila pretvorena u par excellence policijsku državu. U Novom Sadu ostvarili pobedu protiv spomenika fašistima. Primorali smo vlast da počne nekakve radove na Podbari. Za nekoliko dana je pritisak javnosti ostvario to da se broj polazaka gradskih autobusa vrati na staro. Dakle, bilo je važnih velikih i malih pobeda i, mada nikada nismo sigurni da li je konkretno pitanje trajno rešeno ili samo odloženo, sama činjenica da se vlast sve više plaši pritiska građana govori o fragilnosti jednog sistema koji se, sad već, postepeno raspada.
Uspravimo se jer jedino takvi ćemo srušiti ono što je već padu sklono. Do pobede.